Arthur Clarke - Grad i zvezde

Nije više bilo razloga da se ostaje ovde: Alistra je znala da bi svaki pokušaj da nađe Alvina — čak i kada bi tačno znala gde se nalazi u ovoj ogromnoj zgradi — bio osuđen na neuspeh.

Vrata se ne bi otvarala; pokretni putevi počeli bi da idu u suprotnom smeru kada bi ona zakoračila na njih, noseći je nazad, a ne napred; elevaciona polja bi se tajanstveno ukočila, odbijajući da je podignu sa jednog sprata na drugi. Ukoliko ona ne bi popuštala, jedan ljubazan ali neumoljiv robot blago bi je izgurao na ulicu ili bi je vodao unaokolo po Većnici sve dok njoj samoj to ne bi dodijalo, tako da bi svojevoljno izišla.

Bila je u rđavom raspoloženju kada se obrela na ulici. Osećala se ne malo zbunjenom i po prvi put je počela da naslućuje kako se oko nje plete neka tajna, spram koje su njene lične želje i interesi odista izgledali sasvim neznatni. To, međutim, nije značilo da su joj oni zbog toga bili manje važni. Nije znala kakav korak treba da preduzme, ali u jednu stvar je bila sigurna. Alvin nije predstavljao jedinu osobu u Diasparu koja se mogla podičiti tvrdoglavošću i upornošću.

Slike je nestalo sa monitorskog ekrana kada je Alvin podigao ruke sa kontrolnog panela i oslobodio vodove. Za trenutak je sedeo sasvim nepomično, zureći u zatamnjen pravougaonik koji mu je potpuno zaokupljao svest mnogo nedelja. Prokrstario je uzduž i popreko svojim svetom; ekranom je prošla svaka kvadratna stopa spoljnih zidina Diaspara. Sada je poznavao grad bolje od bilo kog drugog živog čoveka, sa izuzetkom možda Kedrona; isto tako, sada mu je bilo jasno da nema nikakvog puta kroz zidove.

Osećanje koje ga je prožimalo nije bila puka utučenost; on uopšte nije očekivao da će imati lak posao, niti se nadao da će već iz prve naći ono što traži. Najvažnije je bilo da je odstranio jednu mogućnost. Sada se mora usredsrediti na ostale.

Ustao je i pošao ka slici grada koja je gotovo ispunjavala prostoriju. Bilo ju je teško zamisliti drugačije nego kao stvarni model, premda je znao da je, zapravo, posredi optička projekcija sheme u ćelijama pamćenja koje je istraživao. Kada bi podesio upravljače monitora i programirao osmatračku tačku da se kreće kroz Diaspar, jedan svetlosni kružić išao bi površinom ove kopije, tačno mu pokazujući kojim pravcem putuje. Bio je to koristan vodič prvih dana, ali ubrzo se tako izveštio u postavljanju koordinata da mu pomoć više nije bila potrebna.

Ceo grad pružao se pod njim; gledao ga je sa visine poput nekog boga. Pa ipak, gotovo da ga nije primećivao, razmišljajući podrobno o koracima koje mu je sada valjalo preduzeti.

Ukoliko sve ostalo zakaže, uvek je postojalo jedno rešenje problema. Diaspar su mogli da očuvaju u nedirnutom stanju njegovi vodovi večnosti, zamrznuti zauvek prema shemi u ćelijama pamćenja, ali je zato samu ovu shemu bilo moguće promeniti, što bi za posledicu imalo preinačenja grada. Jedan deo spoljnjeg zida mogao se ponovo projektovati i tako da sadrži otvor, zatim je ovaj novi plan trebalo ubaciti u monitore i sačekati da se grad peoblikuje u saglasnosti sa izmenjenom koncepcijom.

Alvin je naslućivao da se veliki delovi monitorske kontrolne table, čiju mu svrhu Kedron nije objasnio, nalaze u vezi sa ovakvim menjanjima. Bilo bi beskorisno vršiti opite sa njima; uređaji koji su mogli menjati samu srukturu grada bili su dobro zapreteni i njima se moglo upravljati jedino uz ovlašćenje Veća i saglasnost Centralnog Kompjutera. Postojalo je sasvim malo izgleda da bi Veće pristalo na ono što bi on tražio, čak i ako bi bio pripravan da se decenijama i stolećima strpljivo zauzima za svoju stvar. Uostalom, tako nešto mu se i inače nije odveć dopadalo.

Upravio je svoje misli ka nebu. Ponekad bi zamišljao, u maštanjima kojih se gotovo stideo da se priseti, kako je ponovo stekao slobodu kretanja vazduhom koje se čovek odavno odrekao. Znao je da je nebo Zemlje nekada bilo ispunjeno neobičnim obličjima. Iz dubina kosmosa stizali su veliki brodovi, noseći nepoznata blaga, i ukotvljavali se u legendarnoj Luci Diaspar. Ali Luka se nalazila izvan područja grada; pre mnogo eona, zapreo ju je peska nanesen vetrom. Pomišljao je na mogućnost da se negde u lavirintima Diaspara još nalazi skrivena neka leteća mašina, ali nije stvarno verovao u to. Čak i u danima kada su male, pojedinačne letelice bile u opštoj upotrebi, izgledalo je sasvim neprilično da se njihovo korišćenje dopušta u gradskom ataru.

Za trenutak se udubio u stari, poznati san. Zamišljao je da je gospodar neba, da se ceo svet pruža pod njim, mameći ga da putuje gde mu se prohte. To, međutim, nije bio svet njegovog vremena, već onaj izgubljeni, iz praskozorja vremena — raskošan i životan prizor brežuljaka, jezera i šuma. Osetio je gorku zavist prema svojim nepoznatim precima koji su potpuno slobodno hodili po celoj zemlji, ali i dopustili da njena lepota zgasne.

Ovo opojno sanjarenje bilo je beskorisno; vratio se zato u sadašnjost i problemima koji su ga neposredno čekali. Ukoliko je nebo bilo neosvojivo, a put tlom zapreten, šta je preostajalo?

Još jednom je dospeo u ćorsokak i bila mu je potrebna pomoć, pošto nije mogao nastaviti vlastitim snagama. Nije mu se dopadalo da prizna ovu činjenicu, ali bio je dovoljno pošten da je ne poriče. I tako, neumitno, misli su mu ponovo skrenule na Kedrona.

Alvin nikako nije bio u stanju da razabere da li mu se Lakrdijaš sviđa. Bilo mu je veoma milo što su se upoznali i osećao je zahvalnost prema Kedronu za pomoć i prećutnu naklonost koju je ovaj imao prema njegovom traganju. Nije postojao niko drugi u Diasparu sa kim je imao toliko zajedničkog, pa ipak bilo je nečeg u Lakrdijaševoj ličnosti što ga je uznemiravalo.

Možda je to bio Kedronov izraz ironične nadobudnosti koji je ponekad u Alvinu stvarao utisak da se ovaj kradomice podsmeva svim njegovim naporima, čak i onda kada je izgledalo da preduzima sve da mu pomogne. Zbog ovoga, kao i usled vlastite svojevoljnosti i nezavisnosti, Alvin je izbegavao da se obrati Lakrdijašu sve dok to nije postao jedini izlaz.

Dogovorili su se da se nađu u malom, kružnom dvorištu nedaleko od Većnice. Bilo je mnogo ovakvih izdvojenih mesta u gradu, možda samo nekoliko koračaja od neke zakrčene prometnice, pa ipak sasvim odsečenih od nje. Do njih se obično moglo stići jedino pešice posle pomalo zaobilazne šetnje; štaviše, ona su se ponekad nalazila u središtu nekog prilično zamršenog lavirinta koji je doprinosio njihovoj osamljenosti.

Dvorište je imalo tek nešto više od pedeset koračaja u prečniku i zapravo je bilo smešteno duboko u unutrašnjosti jedne velike zgrade. Pa ipak, činilo se da nema konačne fizičke granice, pošto je bilo obloženo providnim plavo-zelenim materijalom koji se sjajio blagom unutrašnjom svetlošću. Iako nije bilo vidljivih granica, dvorište je tako bilo postavljeno da nije postojala opasnost od straha pred beskrajnim prostorom. Niski zidovi, koji nisu dosezali ni do pasa, bili su rastavljeni na razmacima, tako da se moglo proći između njih; to je davalo utisak bezbedne zatvorenosti, bez čega se niko u Diasparu nije mogao osećati potpuno srećnim.

Kedron je ispitivao jedan od tih zidova kada je Alvin stigao. Bio je prekriven zamršenim mozaikom raznobojnih pločica, koje su izgledale tako fantastično prepletene da Alvin uopšte nije pokušao da ih razabere.

„Pogledaj ovaj mozaik, Alvine“, reče Lakrdijaš. „Primećuješ li išta neobično na njemu?“

„Ne“, priznade Alvin posle kraćeg ispitivanja. „Ne razumem se mnogo u te stvari, ali ovde ne vidim ništa neobično.“

Kedron prevuče prstima preko raznobojnih pločica. „Nemaš baš osobiti dar zapažanja“, reče. „Pogledaj ove ivice ovde: vidi kako postaju zaobljene i umekšane. Tako nešto se veoma retko sreće u Diasparu, Alvine. Pohabalo se… materija propada pod bremenom vremena.