Arthur Clarke - Grad i zvezde

Uz iznenadnu, bešumnu imploziju, Diaspar se sažeo u delić svojih prethodnih razmera.

Park je iščezao; granični zid povezanih, džinovskih kula u trenu je ispario. Grad je postao otvoren prema svetu, pošto su se radijalni putevi pružali do ivica slike na monitoru bez ikakvih prepreka. Bio je to Diaspar iz vremena pre no što je velika promena zahvatila čovečanstvo.

„Ne možemo dalje“, reče Kedron, pokazujući na monitorski ekran, na kome su se pojavile reči: VRAĆANJE ZAVRŠENO. „Ovo je verovatno najranija verzija grada koja je sačuvana u ćelijama pamćenja. Sumnjam da su pre toga uopšte korišćeni vodovi večnosti, a zgrade su puštane da prirodno propadaju.“

Alvin je proveo dugo vremena netremice zureći u taj model drevnog grada. Razmišljao je o saobraćaju koji se odvijao ovim putevima, kako su ljudi dolazili i odlazili na sve strane sveta — baš kao i na druge svetove. Ti ljudi bili su njegovi preci; osetio se znatno bliži njima nego savremenicima sa kojima je provodio život. Poželeo je da može da ih vidi i da im dokuči misli dok se kreću ulicama Diaspara dalekog milijardu godina. Doduše, te misli sigurno nisu bile srećne, pošto su već onda živeli pod senkom Osvajača. Kroz samo nekoliko stoleća, biće prinuđeni da se odreknu slave koju su zadobili i da podignu zid prema Vaseljeni.

Kedron je desetak puta prošao monitorom napred i nazad kroz kratko razdoblje istorije koje je obilovalo preobražajima. Promena od otvorenog grada do znatno većeg, zatvorenog, trajala je tek nešto više od hiljadu godina. Za to vreme projektovane su i napravljene mašine koje su tako verno služile Diasparu, a znanje koje im je omogućilo da izvrše svoj zadatak uskladišteno je u vodove pamćenja. Tu su se, dakle, morale nalaziti i temeljne sheme svih ljudi koji su sada živi; kada bi bio upućen pravilan impulsni poziv, oni bi bivali sazdani u materiju i ponovo rođeni izlazili iz Dvorane Stvaranja. Alvinu je postalo jasno da je na izvestan način i on morao postojati u tom drevnom svetu. Naravno, nije bilo isključeno da je potpuno sintetički stvoren — da su mu celokupnu ličnost projektovali umetnici-tehničari, koristeći nepojmljivo složena oruđa za ostvarenje svog jasno postavljenog cilja. Pa ipak, više mu se dopadala pomisao da predstavlja smesu ljudi koji su davno živeli i hodali na Zemlji.

Veoma je malo preostalo od starog Diaspara kada je novi grad stvoren; park mu je gotovo uništio svaki trag. Još pre preobražaja, postojala je mala, travom prekrivena čistina u središtu Diaspara koja je okruživala tačku spajanja svih radijalnih ulica. Posle toga, ona se desetostruko proširila, gutajući kako ulice tako i zgrade. Grob Jarlana Zeja postavljen je u to vreme umesto veoma velike kružne strukture koja je ranije stajala na secištu svih ulica. Alvin nikada nije verovao u predanja o starodrevnosti Groba, ali sada se ispostavilo da su ona tačna.

„Pretpostavljam“, reče Alvin, poveden iznenadnom mišlju, „da možemo istraživati ovu sliku baš kao što istražujemo i slike današnjeg Diaspara?“

Kedronovi prsti zaigraše po monitorskoj kontrolnoj ploči, i ekran odgovori na Alvinovo pitanje. Davno iščezli grad počeo je da se širi pred njegovim očima, dok mu se osmatračka tačka kretala neobično uskim ulicama. Sećanje na drevni Diaspar bilo je u podjednakoj meri oštro i jasno kao i slika grada u kome je on danas živeo. Čitavu milijardu godina, informacioni vodovi održavali su ga u avetinjskom, lažnom postojanju, čekajući na trenutak kada će ga neko ponovo prizvati. U stvari, pomisli Alvin, ovo što je sada gledao nije bilo samo puko sećanje. Bilo je to nešto znatno složenije — nešto kao sećanje na sećanje.

Nije znao šta bi mogao naučiti odavde, niti da li bi mu ovo uopšte moglo pomoći u traganju. Uostalom, svejedno; opčinjavalo ga je da gleda u prošlost i da posmatra svet koji je postojao u danima kada je čovek još lutao među zvezdama. Pokazao je na nisko, kružno zdanje koje je stajalo u srcu grada.

„Počnimo odavde“, reče Kedronu. „Mesto je prikladno kao i svako drugo.“

Možda je posredi bila puka sreća; možda neko drevno prisećanje; možda elementarna logika. Bilo je to, doduše, bez značaja, pošto bi ranije ili kasnije ionako stigao do te tačke -

tačke u kojoj su se sabirale sve radijalne ulice grada.

Prošlo je desetak minuta pre no što je otkrio da se one ne ukrštaju ovde samo iz razloga simetrije — desetak minuta pre no što mu je postalo jasno da je njegovo dugo traganje najzad urodilo plodom.

Alistra je sasvim lako mogla da prati Alvina i Kedrona bez njihovog znanja. Izgledalo je da su u velikoj žurbi — što je već samo po sebi bilo neobično — i uopšte se nisu osvrtali unazad.

Bila je to zabavna igra slediti ih po pokretnim putevima i kriti se u gomili, ali ih nikada ne ispuštati iz vida. Konačno, postalo je očigledno koje su odredište izabrali; kada su napustili mrežu ulica i ušli u park, jedino su mogli da se upute ka Grobu Jarlana Zeja. U parku nije bilo drugih građevina, a neko ko je bio u tako grozničavoj hitnji sigurno nije došao ovamo da bi uživao u prirodi.

Pošto nije postojao način da se prikrije na brisanom prostoru od nekoliko stotina metara koji je okruživao Grob, Alistra je sačekala da Kedron i Alvin nestanu u mramornoj tami. Čim su se ova dvojica izgubila sa vidika, devojka je požurila obronkom pokrivenim travom. Bila je prilično sigurna da se može sakriti iza jednog od velikih stubova, dovoljno dugo da bi otkrila šta Alvin i Kedron smeraju; posle toga je bilo svejedno da li će primetiti njeno prisustvo.

Grob se sastojao iz dva koncentrična prstena stubova, koji su zatvarali kružni prostor.

Izuzev na jednom delu, stubovi su potpuno zaklanjali unutrašnjost; Alistra nije želela da uđe kroz taj prolaz, već se ušunjala u Grob sa strane. Pažljivo je provirila iza prvog prstena stubova, uverila se da nikoga nema na vidiku i na vrhovima prstiju pretrčala do drugog. Kroz promak izmedu dva stuba primetila je Jarlana Zeja kako gleda napolje, kroz ulaz, preko parka koji je podigao, u pravcu grada nad kojim je bdio toliko vekova.

Ali sem njega nikoga više nije bilo u mramornoj osami. Grob je bio pust.

U tom trenutku, Alvin i Kedron nalazili su se sto stopa ispod površine tla, u maloj prostoriji sličnoj kutiji čiji su zidovi ostavljali utisak da stalno hrle nagore. Bio je to jedini pokazatelj kretanja; nije postojao ni najmanji trag vibracija koji bi posvedočio da se brzo spuštaju u utrobu zemlje, hitajući ka cilju koji nijedan od njih još nije potpuno shvatao.

Ispalo je nepojmljivo lako, pošto ih je sve čekalo spremno. (Ko je to učinio? upita se Alvin, Centralni Kopjuter? Ili sam Jarlan Zej, kada je preobrazio grad?). Monitorski ekran im je pokazao dugačak, okomit tunel koji je ponirao u dubinu, ali oni su tek neznatno sledili njegov tok, kada se slika izgubila. Alvin je odmah razumeo šta to znači: tražili su podatke koje monitor ne poseduje, niti ih je, verovatno, ikada posedovao.

Tek što mu je ova misao prostrujala svešću, kada je ekran ponovo oživeo. Na njemu se pojavila kratka poruka, odštampana uprošćenim pismom kojim su se mašine služile prilikom saobraćanja sa čovekom, još od trenutka kada su dostigle intelektualnu jednakost: Stani tamo gde statua gleda — i upamti:

DIASPAR NIJE UVEK BIO OVAKAV

Poslednjih pet reči bile su napisane velikim slovima, i Alvin je u trenu shvatio značenje cele poruke. Mentalno uobličene šifrovane poruke korišćene su odvajkada za otvaranje vrata i za stavljanje mašina u pokret. Prvi deo — 'Stani tamo gde statua gleda' — odista je bio sasvim jednostavan.

„Pitam se, koliko je ljudi pročitalo ovu poruku?“ reče Alvin zamišljeno.

„Četrnaest, koliko ja znam“, uzvrati Kedron. „A možda je bilo i drugih.“ Lakrdijaš se nije upustio u bliže razjašnjenje ove prilično uvijene opaske, a Alvinu se odveć žurilo da dođe do parka, tako da ga nije dalje ispitivao.