Arthur Clarke - Grad i zvezde

Kedron najzad prekinu Alvinovo razmišljanje. Ostavljao je utisak nervozne i uzrujane osobe, nimalo nalik onoj iz grada, punoj samouverenosti i pouzdanja.

„Mislim da ne bi trebalo da idemo dalje“, reče. „Nećemo biti u bezbednosti dok se… dok se bolje ne pripremimo.“

Bilo je to sasvim razumno, ali Alvin je osetio prigušeni odjek straha u Kedronovom glasu.

Da ga nije bilo, on bi postupio onako kako mu je razboritost nalagala, ali odveć jasna svest o vlastitoj hrabrosti udružena sa prezirom prema Kedronovoj bojažljivosti nagnala je Alvina napred. Izgledalo je glupo stići čak dovde, a onda se vratiti kada se cilj pojavio na vidiku.

„Ja idem u tunel!“, reče neumoljivo, kao da je čikao Kedrona da ga spreči. „Želim da vidim kuda vodi.“ Odlučno je krenuo napred, a posle trenutka oklevanja za njim je pošao i Lakrdijaš, prateći strelu svetlosti koja im se sjajila pod nogama.

Kada su zakoračili u tunel, osetili su poznato vučenje peristatičnog polja i samo čas kasnije bez otpora su skliznuli u dubinu. Put jedva da je trajao pun minut; kada su se oslobodili polja, obreli su se na jednom kraju neke dugačke, uske prostorije oblika polucilindra. Na suprotnoj strani, dva slabo osvetljena tunela pružala su se u nedogled.

Ljudi iz gotovo svake civilizacije koja je postojala od Ranih Vremena sasvim lako bi prepoznali ovaj ambijent, ali za Alvina i Kedrona bio je to odsev iz potpuno drugačijeg sveta.

Svrha dugačkih mašina aerodinamičnog oblika koje su stajale postavljene poput projektila bila je očigledna, ali one zbog toga nisu izgledale manje nove. Gornji deo im je bio providan, tako da je Alvin, gledajući kroz zidove, primetio redove raskošno postavljenih sedišta. Nigde nije bilo ni traga ulazu, a čitava mašina lebdela je oko stopu iznad jedne metalne šine koja se pružala u daljinu, nestajući u jednom od tunela. Nekoliko metara odatle, ista takva šina vodila je u drugi tunel, ali iznad nje nije lebdela nikakva mašina. Alvinu je u magnovenju sinula pomisao da negde ispod nepoznatog, dalekog Lisa ta druga mašina čeka u nekoj prostoriji sličnoj ovoj.

Kedron poče da govori, pomalo odveć brzo.

„Baš neobičan prevozni sistem! Vozilo najviše može da poveze stotinu putnika odjednom, šta znači da ga nisu predvideli za gust saobraćaj. Zbog čega li je samo bilo potrebno da se zavuku pod Zemlju, ako je nebo još bilo slobodno? Možda im Osvajači nisu dozvoljavali čak ni da lete, premda mi to izgleda malo verovatno. Ili je, može biti, sve ovo podignuto u prelaznom razdoblju, kada su ljudi još putovali, ali nisu želeli da ih bilo šta podseća na svemir? Ovako su mogli da idu iz grada u grad, bez bojazni da će ugledati nebo i zvezde.“

Nervozno se nasmejao. „Siguran sam u jednu stvar, Alvine. Kada je Lis postojao, on je veoma nalikovao Diasparu. Svi gradovi mora da su u osnovi isti. Nije ni čudo onda što su svi na kraju napušteni i što su se slili u Diaspar. Kakve je svrhe bilo imati više od jednoga?“

Alvin ga gotovo nije slušao. Bio je zaokupljen ispitivanjem dugačkog projektila, nastojeći da pronađe ulaz. Ukoliko se mašinom upravljalo podsredstvom neke mentalno ili verbalno kodirane naredbe, verovatno nikada ne bi uspeo da ovlada njome; u tom slučaju, ona bi za njega doživotno ostala obespokojavajuća zagonetka.

Vrata koja su se bešumno otvorila zatekla su ga potpuno nepripravljenog. Nije bilo nikakvog zvuka niti upozorenja kada je jedan deo zida jednostavno prestao da postoji, a pred očima mu se pojavila divno uređena unutrašnjost.

Bio je to trenutak odluke. Do tog časa, on se još mogao vratiti ukoliko bi to poželeo. Ali ako zakorači kroz ova vrata koja su se otvorila s dobrodošlicom, znao je šta će se dogoditi, ali ne i kuda će ga to odvesti. Više neće biti gospodar vlastite sudbine, već će se prepustiti na milost i nemilost nepoznatim silama.

Uopšte nije oklevao. Nije bilo mesta uzmicanju, pošto se pobojao da se, ukoliko odveć odlaže, ovaj trenutak možda nikada više neće ponoviti — pa čak i ako se ponovi, hrabrost je narednog puta mogla da mu se pokaže nedostojnom želje za saznanjem. Kedron je već otvorio usta, hotevši da izrekne brižno upozorenje, ali pre no što je stigao da bilo šta kaže, Alvin zakorači kroz ulaz. Okrenuo se da pogleda Kedrona, koji je stajao uokviren u jedva vidljivom pravougaoniku vrata, i za trenutak je zavladala napeta tišina, u kojoj su obojica čekala da onaj drugi prvi progovori.

Ali odluku nisu doneli oni. Nešto je prigušeno blesnulo i zid mašine se ponovo zatvorio.

Tek što je Alvin podigao ruku u znak pozdrava, dugački cilindar počeo je da se kreće napred.

Pre no što je ušao u tunel, već je išao brže od čoveka koji trči.

Postojalo je vreme kada su milioni ljudi svekodnevno preduzimali ovakva putovanja, koristeći mašine u osnovi istovetne ovoj, da bi prevalili rastojanja između svojih domova i mesta gde su obavljali jednolične poslove. Od tih dalekih dana, Čovek je istražio Vaseljenu i ponovo se vratio na Zemlju — osvojio je jedno carstvo i izgubio vlast nad njim. Sada je slično putovanje ponovo otpočinjalo, u mašini u kojoj bi se čete zaboravljenih i znatno manje pustolovnih ljudi osećale sasvim kao kod kuće.

Bilo je to najznačajnije putovanje na koje se otisnulo jedno ljudsko biće u toku poslednjih milijardu godina.

Alistra je pretražila Grob desetak puta, premda je i jednom bilo dovoljno, pošto nije bilo mesta gde bi se neko mogao sakriti. Posle prvog šoka od iznenađenja, upitala se da li ono što je pratila kroz park možda uopšte nisu bili Alvin i Kedron, već samo njihove projekcije. Ali to je bilo besmisleno; projekcije bi se jednostavno materijalizovale u izabranim tačkama, bez potrebe da se tamo lično ode. Niko ko je pri zdravoj pameti ne bi 'hodao' svojom projektovanom slikom nekoliko milja i proveo više od pola časa na putu do odredišta, kada je tamo mogao da se trenutno nađe. Ne; ono što je sledila do Groba bili su pravi Alvin i pravi Kedron.

Negde se, dakle, morao nalaziti tajni ulaz. Odlučila je da se da u potragu za njim dok ih bude čekala da se vrate.

No, sreća joj je okrenula leđa; kada se Kedron ponovo pojavio, ona je upravo ispitivala jedan stub iza statue, tako da ga nije videla. Ali čula mu je odjek koraka, okrenula se ka njemu i odmah primetila da je sam.

„Gde je Alvin?“ uzviknu.

Lakrdijaš nije ništa odgovorio. Izgledao je rastresen i neodlučan, tako da je Alistra morala da ponovi pitanje da bi je on uopšte primetio. Činilo se da nije bio nimalo iznenađen što je zatiče ovde.

„Ne znam gde je“, odgovori konačno. „Mogu ti samo reći da se nalazi negde na putu za Lis. Sada znaš isto koliko i ja.“

Nikada nije bilo mudro uzimati Kedronove reči zdravo za gotovo. Ali Alistri nisu bila potrebna dalja jemstva da Lakrdijaš danas ne igra svoju ulogu. On joj je kazao istinu — ma šta ova značila.

Kada su se vrata zatvorila iza njega, Alvin se sručio u najbliže sedište. Najednom mu se učinilo da su mu noge sasvim malaksale. Konačno je stekao svest o onome što mu je ranije izgledalo potpuno nepojmljivo — svest o strahu pred nepoznatim koji je obuzimao svu njegovu sabraću. Osetio je kako mu svaki delić tela podrhtava, a vid mu je postao maglovit i nejasan.

Da je mogao da utekne iz ove brze mašine rado bi to učinio, čak i po cenu da digne ruke od svih svojih snova. Sada mu, međutim, to više nije bilo moguće.

Ono što ga je tištalo nije, međutim, bio sam strah, već i osećaj neizrecive usamljenosti. Sve što je poznavao i voleo nalazilo se u Diasparu; čak i ako ne ide u susret opasnosti, lako se moglo dogoditi da više nikada ne vidi svoj svet. Postalo mu je jasno, kao nijednom čoveku već ogromno dugo vremena, šta znači zauvek napustiti dom. U tom trenutku potištenosti, učinilo mu se potpuno beznačajno da li ga put kojim ide vodi u opasnost ili bezbednost; jedino mu je bila važna činjenica da ga on sve dalje odnosi od doma. Ne zato što je mrzeo svoj dom; ali, kao što su njegovi daleki preci dobro znali, dolazi trenutak kada se mora upoznati i svet izvan vlastitog doma.