Arthur Clarke - Grad i zvezde

Pa ipak, on nije ispitivao pravi Diaspar. Kretao se kroz ćelije pamćenja, gledajući sliku grada iz sna — sna koji je posedovao moć da sačuva stvarni Diaspar neokrnjen u toku razdoblja dugog milijardu godina. Pred očima mu je stajao samo onaj deo grada koji je bio stalan; ljudi koji su išli ulicama nisu sačinjavali deo ove zamrznute slike. To mu i nije bilo potrebno za ono što je nameravao. Njega su sada isključivo zanimale tvorevine od kamena i metala, čiji je on bio zarobljenik, a ne oni koji su — premda sasvim dobrovoljno — delili njegovo zatočeništvo.

Počeo je da pokreće ručice i ubrzo je našao Loranovu Kulu; hitro se kretao kroz hodnike i prolaze koje je već istražio u stvarnosti. Dok se prizor kamene rešetke širio na ekranu, gotovo je osetio prohladan vetar koji je neprekidno strujao kroz nju u toku možda polovine čitave istorije čovečanstva i koji duva i sada. Sasvim se primakao rešetki, pogledao napolje — i nije video ništa. Šok je za trenutak bio tako snažan, da je gotovo posumnjao u vlastito pamćenje; da li je posmatranje pustinje bilo tek puko snoviđenje?

A onda se setio istine. Pustinja nije predstavljala deo Diaspara, tako da nikakav njen prizor nije mogao postojati u avetinjskom svetu koji je istraživao. U stvarnosti, sa druge strane rešetki moglo se nalaziti bilo šta; monitorski ekran to nikada ne bi pokazao.

Pa ipak, on mu je mogao učiniti dostupnim nešto što nijedan trenutno živi čovek nikada nije video. Alvin je pomerio osmatračku tačku kroz rešetke, u ništavilo koje se pružalo izvan grada. Zatim je podesio upravljače da promene smer viđenja, što mu je omogućilo da pogleda unazad na put kojim je došao. I tako se pred njima pojavio Diaspar — posmatran spolja.

Za kompjutere, vodove pamćenja i sve mnogobrojne mehanizme koji su stvarali prizor što ga je Alvin gledao, to je predstavljalo samo prost problem perspektive. Oni su 'znali' oblik grada; prema tome, mogli su ga prikazati onakvog kakav izgleda spolja. Dopadao mu se trik kojim je ovo izvedeno, ali su njegove posledice delovale znatno snažnije na Alvina. Bar duhom, ako već ne stvarno, on je pobegao iz grada. Izgledalo je kao da visi u postoru samo nekoliko stopa od strmih zidina Loranove Kule. Za trenutak je netremice gledao u glatku, sivu površinu koja mu je pukla pred očima; a onda pokrenu upravljače i poče da spušta osmatračku tačku ka tlu.

Sada kada se upoznao sa mogućnostima ovog čudesnog uređaja, plan delanja postao mu je sasvim jasan. Nije bilo potrebe straćiti mesece i godine u istraživanju Diaspara iznutra, ići iz prostorije u prostoriju, iz hodnika u hodnik. Sa ove nove osmatračnice mogao je spolja da razgleda grad i lako da uoči bilo koji otvor koji bi vodio u pustinju i svet koji se pružao iz njega.

Osećaj pobede, ispunjenja, gotovo mu je izazvao vrtoglavicu i on je poželeo da sa nekim podeli svoju radost. Okrenuo se ka Kedronu, hotevši da se zahvali Lakrdijašu što mu je ovo omogućio. Ali Kedrona je nestalo, a bio mu je potreban samo trenutak razmišljanja da shvati uzrok.

Alvin je verovatno bio jedini čovek u Diasparu koji je bez poteškoća mogao da posmatra prizore koji su sada promicali ekranom. Lakrdijaš je bio voljan da mu pomogne u traganju, ali čak je i on podlegao neobičnom užasu Vaseljene koji je tako dugo prikovao čovečanstvo unutar njegovog malog sveta. Pustio je Alvina da sam nastavi svoje istraživanje.

osećaj usamljenosti, koji je za kratko iščileo iz Alvinove duše, opet je počeo da ga tišti. Ali ovo nije bio čas za setu čekalo ga je mnogo poslova. Ponovo se okrenuo monitorskom ekranu, podesio uređaj tako da mu prizor gradskih zidina lagano promiče pred očima i dao se u traganje.

Alvin se gotovo uopšte nije viđao u Diasparu narednih nekoliko nedelja, premda je svega nekoliko ljudi primetilo njegovo odsustvo. Kada je ustanovio da mu bivši učenik provodi sve vreme u Većnici, umesto da tumara graničnim područjima grada, Jeserak je malo odahnuo, pošto je smatrao da mu se tamo ništa rđavo ne može dogoditi. Eriston i Etanija pozvali su ga u stan jednom ili dva puta, ali pošto ga nisu našli, odustali su od daljeg traženja. Alistra je, međutim, bila malo ustrajnija.

Za njeno vlastito dobro, bila je šteta što se zaljubila u Alvina, kada joj je na raspolaganju stajalo čitavo mnoštvo prikladnijih izbora. Alistra je oduvek bez po muke pronalzila partnere, ali u poređenju sa Alvinom svi ostali ljudi koje je poznavala predstavljali su bezlične tipove, istesane iz iste neoblikovane gromade. Ona ga neće izgubiti bez borbe: njegova izdvojenost i ravnodušnost bili su izazove kome ona nije mogla odoleti.

Uostalom, možda devojka nije imala isključivo sebične pobude; one su pre bile materinske nego seksualne. Iako je rođenje odavno zaboravljeno, i dalje se zadržao ženski nagon za zaštitom i naklonošću. Alvin se mogao pokazati tvrdoglavim, samopouzdanim i odlučnim da ide svojim putem, ali ona je ipak osećala njegovu unutrašnju usamljenost.

Kada je otkrila da je Alvin nestao, bez oklevanja je upitala Jeseraka šta mu se dogodilo.

Jeserak se samo trenutak dvoumio pre no što joj je rekao. Ako Alvin nije želeo društvo, za to je mogao sam da se pobrine. Njegov staratelj nije ni odobravao ovu vezu, niti joj se protivio.

U stvari, Alistra mu se dopadala i nadao se da će njen uticaj pomoći Alvinu da se prilagodi životu u Diasparu.

Činjenica da je Alvin provodio sve vreme u Većnici mogla je značiti samo da se zadubio u nekakav istraživački projekat; a ovo saznanje pomoglo je Alistri da odagna sve sumnje koje je eventualno imala u pogledu neke moguće suparnice. Ali ako već ljubomora nije počela da je kopka, znatiželja jeste. Ponekad je prebacivala sebi što je napustila Alvina u Loranovoj Kuli, premda je bila svesna da bi u ponovljenim okolnostima postupila isto tako. Nije bilo načina da dokuči Alvinov um, kazala je samoj sebi, ukoliko ne ustanovi šta je on to nameračio.

Odlučno je zakoračila u glavnu dvoranu, opčinjena ali ne i zaplašena tišinom koje je postala svesna čim je prošla kroz ulaz. Informacione mašine bočno su se nizale duž naspramnog zida i ona nasumice izabra jednu.

Čim je zasvetleo signal za prepoznavanje, Alistra reče: „Tražim Alvina, on je negde u zgradi. Gde ga mogu naći?“

Ni posle čitavog životnog veka nije se moglo sasvim navići na potpuno odsustvo pauze kada bi informaciona mašina odgovarala na neko obično pitanje. Bilo je ljudi koji su znali — ili su tvrdili da znaju — kako se to izvodi; oni su govorili o 'dodatnom vremenu' i o 'skladišnom prostoru', ali krajnji ishod zbog toga nije izgledao ništa manje čudesan. Na svako pitanje čisto činjeničke prirode, u okviru odista ogromnog raspona informacija kojima je raspolagao grad, moglo se odgovoriti istog trena. Samo u slučaju kada je trebalo obaviti složena proračunavanja pre no što bi se dao odgovor, postojao je primetan razmak.

„On je kod monitora, uzvratila je mašina.“ To joj nije mnogo pomoglo, pošto joj naziv uređaja ništa nije govorio. Nijedna mašina nije dobrodovljno davala dodatna obaveštenja, pored onih koja su joj zatražena; umešnost postavljanja pitanja na najprikladniji način sticala se tek dugim vežbanjem.

„Kako da stignem do njega?“ upita Alistra. Otkriće šta su monitori kada bude došla do njih.

„Ne mogu ti reći ukoliko nemaš dozvolu Veća.“

Bio je ovo najneočekivaniji, pa čak i veoma zbunjujući razvoj događaja. Postojalo je tek nekoliko mesta u Diasparu koja nije mogao da obiđe svako ko bi to poželeo. Alistra je bila sasvim sigurna da Alvin nije dobio dozvolu Veća, što je moglo samo značiti da mu pomaže neko sa velikim ovlašćenjima.

Veće je vladalo Diasparom, ali i ono je bilo podređeno jednoj višoj sili — beskrajnom intelektu Centralnog Kompjutera. Bilo je teško ne misliti o Centralnom Kompjuteru kao o živom biću, smeštenom u samo jednoj tački, premda je predstavljao ukupan zbir svih uređaja u Diasparu. Čak i ako se nije moglo reći da je živ u biološkom smislu, on je jamačno raspolagao sa u najmanju ruku isto toliko svesti i samosvesti kao i ljudska stvorenja. Centralni Kompjuter je morao znati šta Alvin radi, odnosno morao se s tim slagati, inače bi ga sprečio da uđe ili bi ga uputio na Veće, kao što je to učinila informaciona mašina sa Alistrom.