Arthur Clarke - Grad i zvezde

Iznenada mu se javila potreba da ponovo vidi prijatelje i da se obre usred poznatih vidokruga i prizora Diaspara.

„Moram se vratiti“, reče. „Kedron, moji… moji roditelji, svi me očekuju.“

To nije bilo sasvim tačno; Kedron će se sigurno pitati šta mu se dogodilo, ali koliko je Alvinu bilo poznato, niko osim njega nije znao da je on otišao iz Diaspara. Nije bio u stanju da objasni razloge ove male obmane i postideo se samoga sebe čim je izgovorio reči.

Seranis ga je pogledala zamišljeno.

„Bojim se da to neće biti tako lako“, reče.

„Šta time hočeš da kažeš?“ upita Alvin. „Zar me prevozno sredstvo koje me je dovelo ovamo neće i vratiti natrag?“ Nije želeo da se suoči sa mogućnošću da bude zadržan u Lisu protiv svoje volje, premda mu je ova pomisao za čas prostrujala svešću.

Prvi put je izgledalo da se Seranis našla u neprilici.

„Razgovarali smo o tome“, reče ona, ne objasnivši pri tom ko je to 'mi', niti kako su međusobno saobraćali. „Ako se vratiš u Diaspar, ceo grad će saznati o nama. Čak i ako obećaš da ništa nećeš reći, biće ti nemoguće da sačuvaš tajnu.“

„Zašto vi želite da ona ostane sačuvana?“ upita Alvin. „Siguran sam da bi to bilo od obostrane koristi ako se dva naroda ponovo sretnu.“

Seranis je izgledala nezadovoljna.

„Ne mislimo tako“, reče. „Ukoliko bi se kapije otvorile, našu zemlju bi preplavili zaludni radoznalci i osobe željne uzbudljivih događaja. Kako stvari sada stoje, samo su vaši najbolji predstavnici stizali do nas.“

Odgovor je odisao snažnom nesvesnom nadmoćnošću, ali se i temeljio na sasvim pogrešnoj pretpostavci, što je u Alvinu pobudilo ljutnju koja je sasvim potisnula zabrinutost.

„To nije tačno“, reče on srdito. „Ne verujem da biste u Diasparu pronašli još nekoga ko bi bio u stanju da iziđe iz grada, čak i ako bi to želeo, čak i ako bi znao da ima gde da ode. Za Lis će sasvim biti svejedno ako me pustite da se vratim.“

„Odluka nije moja“, objasni Seranis, „a ti potcenjuješ snage uma ako misliš da se prepreke koje zadržavaju tvoj narod unutar gradskih zidina nikada ne mogu prevazići. Međutim, mi ne želimo da te zadržavamo ovde protiv tvoje volje, ali ako odlučiš da se vratiš u Diaspar moraćemo da izbrišemo iz tvoje svesti sva sećanja na Lis.“ Za trenutak je oklevala. „Tako nešto još se nije dogodilo; svi oni koji su ti prethodili došli su ovamo da bi ostali.“

Alvin nije pristajao da prihvati ovaj izbor. Želeo je da istraži Lis, da dokuči sve njegove tajne, da otkrije po čemu se razlikuje od njegove postojbine, ali je isto tako bio odlučan da se vrati u Diaspar kako bi mogao da dokaže svojim prijateljima da su mu snovi bili stvarni. Nije mogao da razume razloge koji su stajali u zaleđu ove želje za ostajanjem u tajnosti; no, čak i da jeste, to ni za dlaku ne bi promenilo njegov stav.

Shvatio je da mora dobiti u vremenu ili uveriti Seranis da je to što traži od njega nemoguće.

„Kedron zna gde se ja nalazim“, reče. „Njegova sećanja ne možete izbrisati.“

Seranis se osmehnu. Bio je to ljubak smešak koji bi u svim drugim okolnostima predstavljao znamenje prijateljske naklonosti. Ali Alvin je u njemu sada razabrao, po prvi put, prisustvo ogromne i neumoljive moći.

„Potcenjuješ nas, Alvine“, uzvrati ona. „Ništa nije lakše od toga. Do Diaspara mogu stići brže nego do suprotnog kraja Lisa. Drugi ljudi su i ranije dolazili ovamo, a neki su prethodno poveravali svojim prijateljima kuda idu. Oni su, međutim, gubili svaki pomen na njih, tako da se izbeglicama gubio svaki trag iz istorije Diaspara.“

Bilo je glupo što Alvin nije uzeo u obzir ovu mogućnost, koja je izgledala tako očigledna sada, kada ju je Seranis pomenula. Upitao se koliko su puta, u milionima godina proteklim od kada su se dve kulture razdvojile, ljudi iz Lisa odlazili u Diaspar da sačuvaju svoju ljubomorno skrivanu tajnu. Takođe je poželeo da pojmi kolika je, zapravo, snaga mentalnih moći kojima je ovaj čudni narod raspolagao, uopšte ne oklevajući da ih upotrebi.

Da li je, u takvim okolnostima, bilo nekog smisla pripremati planove? Seranis je obećala da mu neće zavirivati u um bez njegove dozvole, ali on se upitao postoje li možda i takve situacije kada se ovo obećanje nije moglo održati.

„Siguran sam“, reče on, „da ne očekuješ da odmah donesem odluku. Da li bih mogao malo da se upoznam sa vašom zemljom pre no što se opredelim za jednu od mogućnosti?“

„Svakako“, uzvrati Seranis. „Možeš ostati ovde koliko želiš, a potom se vratiti u Diaspar ako se predomisliš. Ali ako bi se odlučio u toku narednih nekoliko dana, sve bi bilo znatno jednostavnije. Sigurno ne želiš da ti se prijatelji brinu, a što duže budeš odsustvovao, to će nam teže biti da izvršimo neophodna podešavanja.“

Alvin je imao uvažavanja za ovaj predlog; jedino je hteo da zna kakva su to 'podešavanja'

bila posredi. Verovatno bi neko iz Lisa stupio u vezu sa Kedronom, čega Lakrdijaš uopšte ne bi bio svestan, i izazvao izvesne promene u njegovom umu. Činjenica o Alvinovom nestanku nije se mogla prikriti, ali je zato bilo moguće sasvim zapresti ono što su on i Kedron otkrili.

Sa protokom vremena, Alvinovo ime pridružilo bi se imenima ostalih Jedinstvenih koji su tajanstveno nestali bez traga, a zatim bili zaboravljeni.

Ovde je postojalo mnoštvo zagonetki, a on još nijednu nije uspeo da razreši. Da li je bilo neke svrhe iza neobičnog, jednostranog odnosa između Lisa i Diaspara, ili je posredi naprosto bio samo istorijski nesrećni slučaj? Ko su i šta su bili Jedinstveni, a ako su već žitelji Lisa mogli da uđu u Diaspar, zašto se nisu domogli vodova sećanja u kojima se nalazio ključ njihovog postojanja? Možda je to bilo jedino pitanje na koje je Alvin mogao dati iole prikladan odgovor. Nije isključeno da je Centralni Kompjuter odveć istrajan i izdržljiv protivnik, tako da na njega nisu mogle da deluju ni najsavršenije mentalne tehnike.

Odlučio je da ostavi po strani ove probleme; jednoga dana, kada bude znao daleko više nego sada, možda će biti u prilici da ih odgonetne. Nije bilo mudro razbijati glavu i baviti se nagađanjima na temelju pukog neznanja.

„Vrlo dobro“, reče on, premda ne odveć srećnim glasom, pošto je i dalje bio ljut što mu se ova neočekivana prepreka isprečila na putu. „Daću vam odgovor što brže budem mogao, ako mi omogućite da se podrobno upoznam sa vašom zemljom.“

„U redu“, reče Seranis; njen osmeh ovoga puta nije sadržao nikakvu skrivenu pretnju. „Mi se ponosimo Lisom i biće nam zadovoljstvo da ti pokažemo kako ljudi mogu živeti bez pomoći gradova. U međuvremenu, nemaš se zbog čega brinuti: prijatelji ti se neće uzbuditi zbog tvog nestanka. Mi ćemo povesti računa tome, ako ni zbog čega drugog, ono zbog naše bezbednosti.“

Bilo je to prvi put da je Seranis izrekla jedno obećanje koje nije mogla održati.

Ma koliko se upinjala, Alistra nije mogla da izvuče nikakve nove podatke od Kedrona.

Lakrdijaš se brzo oporavio od prvobitnog šoka i panike koja ga je obuzela i nagnala da se munjevito vrati na površinu kada se obreo sam u dubinama zemlje ispod Groba. Takođe se stideo svog kukavičkog ponašanja, pitajući se da li će ikada smoći hrabrosti da se vrati u halu sa pokretnim putevima i mrežom tunela koja je zračno polazila iz nje, šireći se preko celog sveta. Iako je smatrao da je Alvin delao nestrpljivo, pa čak i nepromišljeno, nije verovao da će se odista naći u opasnosti. Već će se on vratiti zdrav i čitav. Kedron je bio siguran u to. Ili, bolje reći, gotovo siguran; podozrivost je bila taman tolika da mu uvreži potrebu za oprezom.

Biće mudro, odlučio je, da o svemu priča što je manje moguće i da celu stvar prikaže kao samo jednu od svojih lakrdija.