Arthur Clarke - Grad i zvezde

Ove dve vrste životinja bile su dovoljne za sve obične potrebe i pružale su svojim vlasnicima takva zadovoljstva kakva nije bilo u stanju da pruži nikakvo mehaničko sredstvo.

Ali kada bi se javila potreba za veoma velikim brzinama i kada je trebalo prebaciti teške terete, na pozornicu bi stupale mašine koje su se upotrebljavale bez oklevanja.

Iako je životinjsko carstvo Lisa priuštilo Alvinu čitav jedan svet novih zanimanja i iznenađenja, njega su ipak u najvećoj meri opčinile dve krajnje tačke spektra ljudske populacije. Veoma mladi i veoma stari žitelji bili su za njega podjednako neobični i podjednako zapanjujući. Najvremešniji stanovnik Erlija tek što je proživeo drugo stoleće i pred sobom je imao još svega nekoliko godina života. Kada on bude stigao u to doba, pade Alvinu na pamet, telo mu se gotovo uopšte neće promeniti, dok je ovaj starac, koji pred sobom kao naknadu nije imao čitav niz budućih postojanja, već gotovo iscrpeo sve svoje fizičke snage. Kosa mu je bila sasvim seda, a lice mu je predstavljalo neverovatno prepletenu mrežu bora. Najveći deo vremena provodio je sedeći na suncu ili se polako šetajući selom, izmenjujući bešumne pozdrave sa svakim koga bi sreo. Kako se Alvinu činilo, on je bio sasvim zadovoljan; ništa više nije tražio od života, niti ga je uzbuđivala pomisao na skori kraj.

Bila je to filosofija koja se u toj meri razlikovala od one u Diasparu da je Alvin uopšte nije mogao pojmiti. Zbog čega bi se neko mirio sa smrću kada ona nije bila nužna, kada vam je na raspolaganju stajao izbor da živite hiljadu godina, a onda da prostrujite kroz mnogo milenijuma da biste ponovo krenuli ispočetka u svetu kome ste vi pomogli da se uobliči?

Čvrsto je odlučio da razreši ovu tajnu čim mu se bude ukazala prilika da je iskreno razmotri sa nekim. Bilo mu je veoma teško da poveruje da se Lis opredelio za ovo po slobodnoj volji, znajući pri tom da postoji i druga mogućnost.

Deo odgovora pronašao je među decom, tim malim stvorenjima koja su mu izgledala podjednako čudna kao i životinje u Lisu. Proveo je mnogo vremena među njima, posmatrajući ih kako se igraju; na kraju, ona su ga prihvatila kao prijatelja. Ponekad mu se činilo da deca uopšte nisu ljudska, pošto su im pobude, logika, pa čak i jezik bili sasvim osobeni. Sa nevericom bi pogledao u odrasle i pitao se kako je moguće da su se oni razvili iz ovih izuzetnih bića koja kao da su najveći deo života provodila u svom vlastitom, privatnom svetu.

Pa ipak, čak i onda kada su ga varala, budila su mu u srcu osećanje koje mu je ranije bilo potpuno nepoznato. Kada bi — što je bio prilično redak izuzetak — briznula u plač zbog neke osujećnosti ili očajanja, njihova mala potištenost činila mu se tragičnijom od Čovekovog dugog povlačenja posle gubitka Galaktičkog Carstva. Ovo je bilo suviše veliko i daleko da bi ga dirnulo, dok je plač deteta pogađao pravo u srce.

Alvin je upoznao ljubav u Diasparu, ali sada se sreo sa nečim podjednako dragocenim, bez čega sama ljubav nije mogla dostići svoje najviše ispunjenje, već je uvek ostajala nepotpuna.

Bila je to nežnost. Dok je Alvin proučavao Lis, ovaj je takođe njega ispitivao i nije bio nezadovoljan onim što je pronašao. Proveo je u Erliju tri dana, kada mu je Seranis predložila da krene malo dalje i da obiđe i druge delove zemlje. On je smesta prihvatio predlog — pod uslovom da ne mora da jaše neku od seoskih trkačkih životinja.

„Uveravam te“, reče Seranis, sa retkim prizvukom humora, „da ovde nikome ne pada ni na kraj pameti da izlaže opasnosti svoje dragocene konje. Pošto je ovo naročiti slučaj, pripremiću prevoz koji će ti znatno više pristajati. Hilvar će ti biti vodič, ali, naravno, ti i dalje uživaš punu slobodu kretanja.“

Alvin se upitao da li je to sasvim istina. Pretpostavljao je da bi bilo izvesnih primedbi ukoliko bi on pokušao da se vrati na brežuljak sa čijeg je vrha prvi put izbio u Lis. Ovo ga, međutim, za sada nije mnogo zabrinjavalo, pošto još nije žurio sa povratkom u Diaspar; i inače je o tom problemu malo razmišljao, posle prvobitnog susreta sa Seranis. Život je ovde obilovao zanimljivostima i novinama, tako da je on još bio zadovoljan njime.

Cenio je Seranisin postupak da mu ponudi svog sina kao vodiča, mada su Hilvaru nesumnjivo data pomna uputstva da vodi računa da ovaj nešto ne zabrlja. Alvinu je bilo potrebno izvesno vreme da se navikne na Hilvara, iz razloga koje mu nije mogao tačno objasniti, a da mu pri tom ne povredi osećanja. Fizičko savršenstvo predstavljalo je sveopštu pojavu u Diasparu, što je dovelo do potpunog obezvređenja pojedinačne lepote; ljudi su je primećivali koliko i vazduh koji su udisali. To, međutim, nije bilo tako u Lisu, a najlaskaviji pridev koji se mogao pripisati Hilvaru glasio je 'odbojan'. Prema Alvinovim merilima, on je bio krajnje ružan i ovaj ga je kraće vreme hotimice izbegavao. Ako je Hilvar toga i bio svestan, ničim to nije pokazao; nedugo potom, njegova urođena prijatnost srušila je sve prepreke koje su stajale među njima. Tek je trebalo da dođe vreme kada će se Alvin toliko navići na Hilvarov široki, izvijeni osmeh, na njegovu snagu i blagost, da će teško moći da poveruje da ga je nekada smatrao neprivlačnim; tada će mu se činiti da ga ne bi menjao ni za šta na svetu.

Krenuli su iz Erlija odmah posle svitanja u malom vozilu koje je Hilvar nazvao hoverkraft i koje je naizgled radilo na istom principu kao i mašina kojom se Alvin dovezao iz Diaspara.

Lebdelo je u vazduhu nekoliko centimetara iznad tla i mada nije bilo ni traga od nekih tračnica, Hilvar mu je kazao da se kola mogu kretati samo po unapred određenim putevima.

Sva populaciona središta bila su povezana na ovaj način, ali za vreme čitavog svog boravka u Lisu Alvin nije video u upotrebi nijedan drugi hoverkraft.

Hilvar je uložio velike napore u organizovanje ove ekspedicije i očigledno je očekivao od nje isto tako mnogo kao i Alvin. Planirao je put, imajući na umu svoja vlastita interesovanja, pošto mu je prirodopis bio velika strast; nadao se da će pronaći nove primerke iz sveta insekata u srazmerno nenaseljenim područjima Lisa koje će posetiti. Nemeravao je da se otisnu na jug koliko god ih mašina bude vozila, a da ostatak puta prevale pešice. Ne uviđajući u tom trenutku šta to zapravo znači, Alvin nije uputio nikakvu primedbu.

Na putu su imali i društvo — Krifa, najspektakularnijeg od mnogih Hilvarovih ljubimaca.

Kada bi Krif mirovao, njegovih šest koprenastih krila ležalo bi pripijeno uz telo, koje se presijavalo kroz njih kao žezlo optočeno dragim kamenom. Ukoliko bi ga nešto uznemirilo, prhnuo bi u vazduh lepetima punim preliva i uz prigušen fijuk nevidljivih krila. Iako bi veliki insekt došao kada bi bio pozvan i, ponekad, slušao jednostavne naredbe, bio je gotovo sasvim bezuman. Pa ipak, posedovao je svoju određenu ličnost i zbog nečega je bio sumnjičav prema Alvinu čiji su povremeni pokušaji da stekne njegovo poverenje uvek okončavali krahom.

Za Alvina je putovanje kroz Lis imalo izvesnu snoliku nestvarnost. Utihla poput duha, mašina je klizila preko talasastih ravnica i vijugala kroz šume, nikada ne skrećući sa svog nevidljivog traga. Putovala je možda deset puta brže no što bi čovek normalno koračao; retko se inače događalo da se nekom žitelju Lisa više žuri od toga.

Prošli su kroz mnoga sela, od kojih su neka bila veća od Erlija; većina ih je bila podignuta na u osnovi sličan način. Alvin je sa zanimanjem uočavao tanane, ali važne razlike u odevanju, pa čak i fizičkom izgledu koje bi se ispoljavale kada bi iz jedne zajednice prešli u drugu. Civilizacija Lisa sastojala se iz više stotina različitih kultura, od kojih je svaka nekom posebnom nadarenošću doprinosila celini. Hoverkraft je bio dobro natovaren najpoznatijim proizvodom Erlija — malom, žutom breskvom koju su sa zahvalnošću primali svi kojima bi Hilvar dao nekoliko komada. Često se zaustavljao da porazgovara sa prijateljima i da predstavi Alvina, koga je svaki put očaravla jednostavna ljubaznost trenutnog prelaska na govorni jezik čim bi se saznalo ko je on. To mora da im je bilo prilično naporno, ali koliko je on mogao prosuditi, oni su uvek odolevali iskušenju da skliznu u telepatiju i nikada ga nisu isključivali iz svojih razgovora.