Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Sve su imali. Propašće bez mene. Artur. Moj Arči. Ti ga znaš, Riđi. Kad si još video takve?

— Rekao sam ti: ako budem mogao — izvući ću te.

— Ne — Barbridž je navaljivao. — Izvući ćeš me u svakom slučaju. Reći ću ti gde je Zlatna kugla.

— Pa reci već jednom.

Barbridž je zastenjao i zameškoljio se.

— Moje noge... — rekao je. — Opipaj, kako izgleda.

Redrik je pružio ruku i prevukao dlanom od kolena naniže.

— Kosti... — krkljao je Barbridž. — Ima li još kostiju?

— Ima, ima — slagao je Redrik. — Ne brini se.

U stvari, osećala se samo čašica kolena. Niže, sve do stopala, noga je bila kao od gume, mogla se vezati u čvor.

— Lažeš — rekao je Barbridž. — Zašto me lažeš? Kao da ja ne znam, kao da nikad nisam video!...

— Kolena su ti cela — rekao je Redrik.

— Sigurno lažeš — ponovio je Barbridž sa očajničkom nadom. — Nema veze. Samo ti mene izvuci. Sve ću ti dati. I Zlatnu kuglu. Nacrtaću ti mapu. Reći ću ti za sve zamke. Sve ću ti reći...

On nastavi da govori i da obećava, ali Redrik ga više nije slušao. Gledao je prema cesti.

Svetlost tri reflektora više nije skakutala po žbunju već se ukrstila na onom mermernom spomeniku i u plavo osvetljenoj izmaglici Redrik je jasno video pognuti crni lik kako tumara među krstačama.

Čovek kao da se kretao naslepo, pravo na reflektore. Redrik je video kako je onaj naleteo na veliki krst, uzmakao korak, ponovo udario u krst i tek onda ga obišao i produžio, pružajući napred dugačke ruke sa raširenim prstima. Onda je odjednom nestao, kao da je propao u zemlju, posle nekoliko sekundi opet se pojavio, malo dalje desno, koračajući sa nekakvom neljudskom upornošću, kao navijena igračka.

I odjednom su se reflektori ugasili. Zaškripalo je kvačilo, divlje je proradio motor, kroz žbunje se probilo plavo-crveno signalno svetlo i kola su, naglo ubrzavajući, krenula prema gradu i nestala iza zida. Redrik je duboko udahnuo i spustio patent na kombinezonu.

— Sigurno su otišli... — grozničavo je mrmljao Barbridž. — Riđi, idemo... Idemo, brzo! — On se uzvrpoljio, opipao rukama oko sebe, dohvatio ranac sa plenom i pokušao da ustane. – ‘Ajde, šta sad čekaš?

Redrik je gledao prema cesti. Sad je tamo bilo mračno, ništa se nije videlo, ali tamo negde je bio o n a j , koračao je kao mehanička igračka, padao je, naletao na krstače, zaplitao se u žbunje.

— Dobro — rekao je Redrik glasno. — Idemo.

On podiže Barbridža. Starac je kao kleštima obuhvatio njegov vrat levom rukom i Redrik ga, nemajući snage da se uspravi, četvoronoške povuče kroz rupu u ogradi, hvatajući se rukama za mokru travu.

— Hajde, hajde — požurivao je Barbridž. — Ne brini se za plen, ja ga držim, samo ti vuci...

Staza je bila poznata, ali mokra trava je klizila, grane oskoruše udarale su po licu; starac je bio neverovatno težak, kao da vuče mrtvaca, pa se još i ranac sa plenom, zveckajući i lupajući, sve vreme kačio za nešto, a najstrašnija je bila mogućnost da nalete na o n o g , koji je, verovatno, još uvek tumarao ovde u mraku.

Kad su izišli na cestu još uvek je bio mrak ali se već osećalo da je svitanje blizu. U šumi s druge strane ceste sanjivo i nesigurno oglasile su se ptice, a nad mračnim kućama daleke periferije, nad retkim žutim svetlima ulične rasvete noćni mrak je već zaplaveo i odatle je poduvao hladan, vlažan povetarac. Redrik je ostavio Barbridža pored puta i, pogledavši na sve strane, kao veliki crni pauk odjurio preko. Brzo je našao landrover, pobacao sa haube i krova maskirne grane, seo za volan i oprezno, ne uključujući farove, izvezao se na cestu. Barbridž je sedeo držeći ranac sa plenom i opipavajući noge.

— Brzo — krkljao je. — Brzo, daj! Kolena su mi još čitava! Spasićemo kolena!

Redrik ga je podigao i, škripeći zubima od napora, ubacio u kola. Barbridž je sa treskom pao na zadnje sedište i zastenjao. Ranac nije ni tad ispustio. Redrik je pokupio sa zemlje i prebacio preko njega ogrtač sa olovom. Barbridž je dovukao sa sobom čak i taj ogrtač.

Redrik je uzeo baterijsku lampu i prošao napred-nazad ivicom puta, gledajući tragove. Njih uglavnom nije ni bilo. Landrover je, izlazeći na cestu, ugazio visoku travu, ali ona će se za par sati sasvim podići. Oko onog mesta gde su stajala patrolna kola ostalo je mnogo opušaka i Redrik se setio da već dugo želi da zapali. Izvadio je cigaretu i zapalio, mada bi ovog časa najradije skočio u kola i odjurio što pre odavde. Ali tako se nije moglo. Sve se mora raditi polako i promišljeno.

— Šta radiš? — plačnim glasom pitao je Barbridž iz kola. — Vodu nisi sipao, mreže su suve...

Sakrij ranac!

— Zaveži! — oštro je rekao Redrik. — Ne smetaj mi. — Barbridž je ućutao. — Ući ćemo u grad sa južne strane.

— Kako s južne strane? Šta pričaš? Upropastićeš mi kolena, ubico! Moja kolena!

Redrik je zakopčao odelo i gurnuo svoj opušak u kutiju od šibica.

— Ne cmizdri, Lešinaru — grubo je rekao. — Ne možemo pravo kroz grad. Ima tri rampe, zaustaviće nas bar na jednoj.

— Pa šta onda?

— Pogledaće na tvoje papke, i gotovo.

— Šta moji papci? Bacali smo bombe na ribu, noge mi je probio geler i to je sve!

— A ako neko opipa?

— Ako opipa, ja ću se tako proderati da će mu presesti pipanje.

Ali Redrik je već doneo odluku. Podigao je vozačevo sedište i, osvetljavajući lampom, otvorio skrovište.

— Daj mi ranac.

Kanistar za benzin pod sedištem bio je lažan. Redrik je uzeo ranac i ugurao ga unutra, slušajući kako u rancu nešto zvekeće i lupa.

— Ne mogu da rizikujem. Nemam prava.

Spustio je poklopac, posuo ga smećem, bacio odozgo neku krpu i najzad spustio i sedište.

Barbridž je stenjao, uzdisao, žalosnim glasom tražio da požure, opet obećavao Zlatnu kuglu i sve vreme se vrteo na svom sedištu, zabrinuto gledajući u sve slabiju tamu. Redrik nije obraćao pažnju na njega. Rasporio je plastičnu vreću sa vodom i ribom, vodu izlio pozadi na mrežu u dnu sanduka a živu ribu izručio u veći džak. Plastičnu vrećicu je pažljivo složio i gurnuo u džep kombinezona. Sad je sve bilo u redu: ribari se vraćaju sa ne baš uspešnog ribolova. Seo je za volan i pokrenuo vozilo.

Sve do odvojka puta vozio je ne uključujući farove. Levo se pružao debeli zid visok tri metra koji je ograđivao Zonu, a desno žbunje, šumarci, poneka zapuštena kuća sa zakucanim prozorima i oljuštenim zidovima. Redrik je dobro video u tami koja više i nije bila tako gusta i, osim toga, znao je na šta će uskoro naići, pa kad su se ispred kola ukazala pogrbljena leđa čoveka koji je ravnomerno koračao on čak nije ni oduzeo gas. Samo se nagnuo bliže upravljaču. O n a j je koračao sredinom ceste; kao i svi oni, išao je prema gradu. Redrik ga je obišao, priteravši kola sasvim do leve ivice puta, i onda još jače pritisnuo papučicu gasa.

— Majko božija! Riđi, jesi li video?

— Video sam — odgovorio je Redrik.

— Gospode!... Samo nam je to još trebalo!... — mrmljao je Barbridž i odjednom počeo glasno da se moli.

— Zaveži, budalo! — podviknuo je na njega Redrik.

Odvojak puta je morao biti tu negde. Redrik je usporio, gledajući niz nakrenutih kućeraka i plotova koji su se pružali zdesna. Stara transformatorska stanica... bandera sa potpornjem... natruli mostić preko jarka... Redrik je savio volan. Auto je počeo poskakivati po džombama.

— Kuda ćeš?! — divlje se proderao Barbridž. — Izgubiću noge zbog tebe!

Redrik se na trenutak okrenuo i iz zamaha udario starca po licu. Na nadlanici mu ostade trag bodljikavog Barbridževog obraza, ali ovaj se trgnuo i umukao. Landrover je poskakivao, točkovi su se svako malo okretali u mestu u svežem blatu. Redrik je upalio farove. Bela skakutava svetlost pokazala je stare kolotečine obrasle travom, velike bare, trule nagnute plotove sa strane. Barbridž je plakao, zagrcavao se i išmrkivao. Više nije ništa obećavao, sada se žalio i pretio, ali tako tiho i nerazumljivo da su do Redrika dopirale samo pojedine reči. Nešto o nogama, o kolenima, o njegovom lepom Arčiju... Onda je konačno zaćutao.