Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

— Išli ste u Zonu? — pita Dik. — Jeste li doneli nešto?

— Punu «praznu kutiju» — kažem. — Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?

— «Prazna kutija»! — jadikuje Imalin. — Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!

Ostao je živ, ali je zato doneo u svet još jednu đavolju napravu... A da li si mislio, Riđi, koliko će zla i bola...

— Prekini, Imaline — kažem mu strogo. — Pij i raduj se što sam se živ vratio. Za uspeh, momci!

I krenuli smo «za uspeh». Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plače, iz očiju mu curi kô iz slavine. Ništa, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi — da plače i propoveda kako je Zona đavolja sablazan, da se iz nje ništa ne sme iznositi a ono što je već izneseno treba vratiti i živeti kao da nikakvih Zonâ i nema. Đavolovo đavolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja uopšte volim čudake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i bez cenkanja, a onda ga noću nosi natrag i zakopava...

Uh, ala se dernja! Dobro, proći će ga.

— Kakva ti je to «puna prazna kutija»? — pita Dik. — Za običnu «praznu kutiju» znam, ali za punu čujem prvi put.

Ja mu objasnih, a on klima glavom.

— Da — kaže — to je stvarno nešto novo. A s kim si išao? Sa onim Rusom?

— Da — odgovaram. — Sa Kirilom i Tenderom. To je jedan laborant.

— Sigurno si imao muke sa njima...

— Uopšte nisam. Sasvim dobro su se držali. Naročito Kiril. Rođeni stalker — kažem. — Da je malo iskusniji i da ga prođe preterana žustrina, ja bih sa njim svaki dan mogao u Zonu.

— I svake noći? — pita on sa pijanim osmehom.

— Ostavi se toga — kažem. — Šala je šala...

— Znam — kaže. — Šala je šala, a zbog ovakvih šala moglo bi se i u zatvor. Smatraj da sam ti dužan dva šamara...

— Kome dva šamara? — skočio je Imalin. — Koga treba po njušci?

Dohvatismo ga za ruke i jedva ga posadismo natrag u stolicu. Dik mu stavi cigaretu u zube i prinese upaljač. Smirismo ga. U međuvremenu, u bar je pristizalo sve više naroda. Šank je već bio oblepljen, a i mnogi stolovi zauzeti. Ernest je već pozvao svoje devojke, jure one između stolova, nose šta je ko poručio — pivo, koktele, čisto. Ja gledam: u poslednje vreme u gradu se pojavilo mnogo novih faca — sve više je nekakvih klinaca sa pomodnim šarenim maramama. Rekoh to Diku a on klimne.

— Tako je to — kaže. — Počinje se sa velikim radovima. Institut podiže tri nove zgrade, a osim toga, spremaju se i da ograde Zonu zidom od groblja do starog ranča. Završavaju se dobra vremena za stalkere...

— A kad su za stalkere bila dobra vremena? — kažem i mislim se: eto ti ga sad, lepu vest mi je doneo. Znači, odsad nema ništa sa strane. Možda je to i bolje — manje je rizika. Ići ću u Zonu danju, legalno — zarada je, naravno, mnogo manja, ali je zato i mnogo sigurnije: «leteće platforme», specodela, ovo-ono, a i o patrolama neću morati da brinem. Živeću od plate a piću od premija. I onda se ipak ozlovoljih. Opet treba paziti na svaki groš: ovo se može sebi dozvoliti, ono ne može...

Treba štedeti novac za Gutu, u bar više neću moći da idem, ali zato ćemo ići u bioskop... I sve će biti sivo. Svakog dana sivo, i svake večeri sivo, i svake noći sivo...

Sedim ja tako i razmišljam a Dik mi govori na uvo:

— Sinoć sam u hotelu svratio u bar da popijem nešto protiv nesanice, a tamo sede neki novi.

Odmah mi se nisu dopali. Jedan od njih seda do mene i počinje razgovor, onako izdaleka, okolo— naokolo, sugeriše mi kako on mene zna, zna ko sam ja i gde radim i nagoveštava da je spreman dobro da plati za razne usluge...

— Policijski provokator — konstatujem. Dosadno mi je to, takvih sam se tipova ovde već nagledao i razgovora o «uslugama» naslušao.

— Nije, dragoviću moj, saslušaj me do kraja. Ja sam malo popričao sa njim, naravno, oprezno, glumio sam budalu. Dakle, «crne kapljice», «zujalice» i ostala bižuterija njega ne zanimaju. A o tome šta mu treba govorio je samo izokola.

— Pa dobro, šta je to hteo da nabavi? — pitam ja iznervirano.

— Koliko sam ja shvatio, «veštičje pihtije» — odgovara Dik i gleda me nekako čudno.

— Ma nemoj, baš to mu treba! — uzviknem. — A da mu nije slučajno potrebna i «smrt-lampa»?

— Ja sam ga to isto pitao.

— I šta kaže?

— Kaže da jeste.

— Ma je li?! Onda neka ide sam i nek’ uzme. Pa to je sitnica! «Veštičjih pihtija» puni su podrumi, samo da uzmeš lopatu i da vadiš. Sahrana na sopstveni račun.

Dik ćuti, gleda me ispod oka i čak se ne osmehuje. Šta mu je, kog đavola, nije valjda ozbiljno mislio da ja to uradim? I onda mi se upalila sijalica.

— Čekaj malo — kažem. — Pa ko je bio taj, kad je čak i u Institutu zabranjeno proučavanje «pihtija»?

— Aha — kaže Dik i dalje me gledajući. — Istraživanje, koje predstavlja potencijalnu opasnost za čovečanstvo. Jesi li sad shvatio ko je to bio?

Nisam shvatio ništa.

— Vanzemaljac, šta li? — kažem.

On se nasmejao grohotom, potapšao me po ramenu pa će:

— E, baš si naivan! Daj bolje da popijemo.

— ‘Ajde — kažem ja, a u sebi se kuvam. Onome sam priprost, ovome sam naivan... — Ej! — vičem. — Imaline! Dosta si spavao, daj da pijemo.

Ne vredi, spava taj. Spustio svoju crnu njušku na crni sto i spava, ruke mu vise do poda. Ja i Dik nastavismo da pijemo bez Imalina.

— Pa dobro — kažem — naivan ili ne, ali ja bih o tom tipu javio kud treba. Koliko god mrzeo policiju, sâm bih otišao i prijavio ga.

— Da, da — kaže Dik. — A onda bi te u policiji pitali: a zašto se taj tip obratio baš vama? ‘Ajde sad?

Odmahnuh glavom:

— To je tačno, samo znaš šta? Ti si, debeloguzi, tri godine u gradu, a u Zoni nisi bio nijednom; «veštičje pihtije» si video samo na filmu, a da si video šta one u prirodi rade od čoveka...

To se iz Zone ne sme iznositi. Znaš i sam kakvi su stalkeri — njima samo daj pare, što više — to bolje, ali ovo ne bi ni Puž uradio. Ni Lešinar Barbridž... Ne smem ni da zamislim, kome i zašto trebaju «veštičje pihtije»...

— Sve je to tako — kaže Dik. — Samo što ja nikako ne bih voleo da me jednog jutra pronađu i konstatuju samoubistvo. Ja nisam stalker, ali i ja sam čovek ogrubeo i poslovan. I, nekako, volim da živim. Dugo već živim, pa sam se navikao...

Tu se odjednom Ernest proderao iza šanka:

— Gospodin Nunan! Telefon!

— Uh, majku mu! — ljutito će Nunan. — Sigurno opet reklamacije. Nigde nemam mira. Izvini, Red — kaže.

On ustade i ode do telefona. A ja ostadoh sa Imalinom i sa flašom i, pošto od Imalina koristi nema, sam se hvatam u koštac sa njom. Đavo da nosi tu Zonu, nigde od nje nema spasa. Kud god da pođeš, s kim god da progovoriš — uvek Zona, Zona, Zona... Lako je Kirilu da filozofira kako će iz Zone stići večni mir i blagostanje. Kiril je dobar momak i niko za njega neće reći da je glup, naprotiv. Ali on nema pojma o stvarnom životu. On ne može ni da pretpostavi koliko se raznih zlikovaca mota oko Zone. Evo, sad su nekom zatrebale «veštičje pihtije». Ne, Imalin, makar je i propalica, makar je i psihički oboleo na religioznoj osnovi — kad malo razmisliš, možda je u pravu:

možda bi zaista trebalo đavolu ostaviti đavolovo? Ne diraj govno pa će manje smrdeti...

Uto na Dikovo mesto sede neki klinac sa šarenom maramom.

— Gospodin Šuhart? — pita.

— Pa? — kažem.

— Ja sam Kreon — kaže. — Došao sam sa Malte.

— Pa kako je kod vas na Malti? — pitam.

— Kod nas na Malti je lepo, ali nisam došao da o tome razgovaramo. Ernest me je uputio na vas.