Arkadij Strugacki - Piknik pored puta

Tako, znači. Ipak je đubre taj Ernest. Bezosećajno đubre. Naiđe takav momak — crnpurast, uredan, simpatičan, nije se još u životu obrijao ni imao devojku, a Ernestu je svejedno, njemu samo da ih je što više u Zonu da pošalje. Jedan od trojice ako se vrati — eto mu već zarade...

— I kako živi naš Ernest? — pitam.

On se osvrnuo prema šanku pa kaže:

— Ja bih rekao da živi dosta dobro. Rado bih se menjao sa njim.

— A ja ne bih — kažem. — Hoćeš nešto da popiješ?

— Hvala, ne pijem.

— Zapali onda.

— Izvinite, ne pušim, takođe.

— Ma idi ti u... — kažem. — Koji će ti onda pare?

On je pocrveneo, prestao se osmehivati pa će, ispod glasa:

— Gospodine Šuharte, to je već moja stvar.

— I to što kažeš — zaključujem ja i sipam sebi još četiri prsta. U glavi mi, pravo rečeno, već pomalo šumi a u telu prijatna slabost: Zona me je sasvim pustila iz svojih kandži. — Sad sam pijan — kažem. — Provodim se, kao što vidiš. Išao sam u zonu i vratio se živ i sa parama. Ne dešava se to često, da se čovek vrati živ, a već sa parama — to je sasvim retko. Prema tome, bolje je da odložimo ozbiljan razgovor...

Tu on skoči, kaže «izvinite» i onda vidim da je to zato što se vratio Dik. Stoji Dik pored stola i po licu mu vidim da se nešto ozbiljno desilo.

— Pa — pitam — tvoji rezervoari opet ne drže vakuum?

— Da — odgovara on. — Opet.

Seo je Dik, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nije stvar u reklamacijama. A i inače — boli njega za reklamacije, nikad taj nije bio neki savestan radnik.

— Daj da ispijemo, Red — kaže on i, ne čekajući na mene, iskapi čašu i naliva ponovo. — Panov Kiril je umro.

Onako pripit, nisam ga odmah razumeo. Umro neko, pa šta onda...

— Dobro — kažem. — Popićemo mu za pokoj duše...

On me pogleda začuđeno, a ja tek onda shvatih šta je on to rekao i u meni kao da nešto puče.

Sećam se, ustao sam, naslonio se na sto i gledam ga odozgo nadole.

— Kiril?! — a pred očima mi ona srebrna paučina i ponovo čujem kako ona puca i kida se. I kroz to jezivo pucketanje Dikov glas dopire do mene kao iz druge sobe.

— Srce. Našli su ga u kupatilu, golog. Niko ništa ne razume. Pitali su me za tebe; rekao sam da si sasvim dobro...

— A šta ima tu da se razume? — mrmljam. — Zona...

— Sedi — govori mi Dik. — Sedi i pij...

— Zona — ponavljam ja i ne mogu da prestanem. — Zona... Zona...

I ništa oko sebe ne vidim, osim srebrne paučine. Čitav bar je u paučini, ljudi se kreću a paučina puca kad je ko zakači. I u centru toga onaj Maltežanin, lice mu začuđeno, dečje, ništa ne razume.

— Dečko — kažem mu nežno — koliko ti treba para? Je l’ dosta hiljadu? Na! Uzmi, uzmi! — pružam mu pare i već vičem: — Idi do Ernesta i kaži mu da je on đubre i kopile; ne boj se, slobodno mu reci! On je kukavica!... Reci mu to i pravo na stanicu! Kupi kartu i vrati se na svoju Maltu bez zadržavanja!...

Ne sećam se šta sam još vikao. Sećam se, našao sam se pred šankom, Ernest je stavio pred mene čašu nečeg osvežavajućeg, pa pita:

— Ti si danas, izgleda, pri parama?

— Jesam — odgovaram — pri parama sam...

— Mogao bi sad da mi daš onaj dug. Sutra moram da platim porez.

I tu vidim — u ruci mi svežanj novčanica. Gledam u te zelembaće i mrmljam:

— Znači, nije ih uzeo, Kreon Maltežanin... Znači, ponosan je... E, pa, sve drugo je — sudbina...

— Šta ti je? — pita Erni prijateljski. — Da nisi malo preterao?

— Nisam — kažem. — Sasvim sam u redu. Mogao bih odmah pod tuš.

— Ipak bi trebalo da ideš kući — govori Erni prijateljski. — Ipak si ti malo preterao.

— Kiril je umro — kažem mu.

— Koji Kiril? Je l’ to onaj bez jedne ruke?

— Koji bez ruke, svinjo! — vičem. — Od hiljadu takvih kao što si ti jednog Kirila ne bi se moglo napraviti! Zlotvore! — vičem. — Ljudima trguješ! Smrću našom trguješ! Sve si nas kupio za zelembaće! Hoćeš da ti sad raznesem ovu rupu?!

Ali tek što sam zamahnuo, dograbiše me i povukoše nekud. A ja više ništa ne znam i neću da znam. Vičem, pokušavam da se istrgnem, udaram nogama. Dolazim sebi u toaletu, sav mokar, krvavih usta. Gledam u ogledalo i ne prepoznajem se, i nekakav tik mi trza obraz; nikad ranije to nije bilo. A iz sale buka, lom, razbijanje posuđa, vrištanje devojaka i čujem — Imalin urliče kao grizli: «Pokajte se, paraziti! Gde je Riđi? Šta ste uradili sa Riđim, đavolji nakote?...» I policijska sirena zavija.

Čim sam čuo sirenu u mojoj glavi je sve stalo na svoje mesto. Svega se sećam, sve znam, sve razumem. I u duši više ničeg — samo ledeni bes. Tako, mislim, sad ću ti prirediti veselje. Pokazaću ti ja šta je stalker, smrdljivi trgovče! Izvadio sam iz džepa «zujalicu», novu, neupotrebljavanu, par puta je pritisnuo prstima, odškrinuo vrata i ubacio je u salu. Onda otvorih prozor, pa na ulicu. Naravno, hteo sam da vidim kako će ispasti, ali morao sam što pre napolje. Ja tu «zujalicu» slabo podnosim, odmah mi udari krv na nos.

Potrčao sam kroz dvorište i čujem: proradila moja «zujalica» punom snagom. Prvo su u celom kvartu počeli da laju i zavijaju psi — oni prvi čuju «zujalicu». Onda je u kafani neko zavrištao tako da mi je i na toj daljini odjeknulo u ušima. Mogao sam da zamislim šta se unutra događa: neko je pao u melanholiju, neko je podivljao, neko ne zna gde da se zavuče od straha... Strašna stvar je ta «zujalica». Sad se Ernestova kafana neće tako skoro napuniti. Naravno, on će se dosetiti ko mu je to priredio, ali baš me briga. Gotovo je. Nema više stalkera Reda. Dosta mi je. Dosta mi je da rizikujem glavu i da još druge tom poslu učim. Pogrešio si, Kirile, prijatelju moj. Ispalo je da nisi ti u pravu, već Imalin. Ljudi nemaju šta da traže u Zoni.

Preskočio sam jednu ogradu i polako krenuo kući. Grizem usne, hteo bih da zaplačem a ne mogu. Ispred mene više ničeg nema, praznina. Siva svakodnevica. Kirile, jedini moj prijatelju, kako se to desilo? Šta ću ja sad bez tebe? Perspektive si mi slikao — nov, drugačiji, lepši svet... a šta sad?

Možda će neko zaplakati za tobom u dalekoj Rusiji, a ja ni to ne mogu. A ja sam za sve kriv, idiot, niko drugi nego ja! Kako sam mogao da ga vodim u garažu, kad mu se oči nisu privikle na tamu?

Celog života sam bio kao vuk, celog života samo sam na sebe mislio... I u neko doba setio sam se da obradujem nekog, da učinim za njega nešto. Šta mi je, kog đavola, trebalo da mu govorim o toj «kutiji»? I kad sam pomislio na to, tako me je steglo u grudima, prosto da stvarno počnem da zavijam kao vuk. Izgleda da sam to i učinio: ljudi su se trgli i odmakli od mene, ali onda mi je laknulo — vidim, Guta ide.

Ide ona pravo prema meni, moja lepotica, moja devojčica, korača svojim skladnim nogama, suknja joj se nad kolenima njiše, odasvud je prate nečije oči, a ona ide kao po užetu, ne gleda ni levo ni desno, i ja nekako odmah shvatih da ona to mene traži.

— Zdravo, Guta — kažem. — Kud si krenula?

Ona me pogleda, u trenutku vide sve — i moju razbijenu njušku, i mokru jaknu, i krvave pesnice — i ništa ne reče na to, nego će:

— Zdravo, Red. A ja te baš tražim.

— Znam — kažem. — Idemo do mene.

Ona ćuti, okrenula se i gleda ustranu. Ah, kako joj je glava podignuta, kakav joj je vrat — kao u kobile mlade i gorde, ali već pokorne svome gazdi. A ona mi onda kaže:

— Ne znam, Red. Možda više nećeš hteti da se viđaš sa mnom.

Meni se srce odmah steže — šta sad još? Ali ja sasvim mirno kažem:

— Ne razumem, Guta... Izvini, ja sam danas malo popio, pa možda zato teže shvatam. Zbog čega bih odjednom hteo da prekinemo?