Isak Asimov - Spuštanje noći

„Šta predlažete?“

„Zatvorite ga“, reče Širin. „Smestite ga u orman, stavite katanac i zadržite ga tamo dok ne prođe Tama. To je za njega najgore što može da mu se desi. Ako bude zaključan, neće videti Tamu i neće videti Zvezde. Nije potrebno neko naročito poznavanje osnovnog vjeruju Apostola da se shvati da će za njega to što će biti skriven kada se pojave Zvezde značiti gubitak besmrtne duše. Zaključajte ga, Atore. To ne samo da je najsigurnije za nas, već on to i zaslužuje.“

„A posle“, divlje zadahta Folimun, „kada svi vi pogubite razum, neće biti nikoga da me pusti napolje. To je osuda na smrt. I ja isto tako dobro znam kao i vi šta će doneti pojava Zvezda… ja to znam mnogo bolje od vas. Kada pogubite razum, nećete se ni setiti da me oslobodite. Gušenjeili lagano umiranje od gladi, je li tako? Upravo to sam i mogao očekivati od skupine… naučnika.“ Izgovorio je poslednju reč pogrdno. „Ali neće vam uspeti. Pobrinuo sam se da obavestim svoje sledbenike da treba da napadnu Opservatoriju tačno za jedan sat od sada, osim ukoliko se ne pojavim i povučem naređenje. To što ćete me zatvoriti neće vam koristiti. Za jedan sat bićete uništeni — i to je sve. A moji ljudi će me onda osloboditi i zajedno ćemo… s veseljem, u ekstazi… posmatrati dolazak Zvezda.“ Žila je pulsirala na Folimunovom čelu. „A sutra, kada svi vi budete samo glupavo blebetali, zauvek prokleti svojim delima, mi ćemo početi sa stvaranjem čudesnog, novog sveta.“

Širin sumnjičavo pogleda Atora. I Ator je izgleda oklevao.

Binaj, koji je stajao pored Teremona, promrmlja: „Šta misliš? Da li blefira?“

Međutim, novinar mu nije odgovorio. Samo je prebledeo. „Pogledaj!“ Prst koji je uperio u pravcu prozora podrhtavao je, a glas mu je bio suv i škripav.

Svi su u isti mah zinuli u čudu kada su pogledali u pravcu njegovog ispruženog prsta i na trenutak ostali sleđeno da zure.

Dovim je s jedne strane bio načet!

Sićušno prodiruće crnilo bilo je možda širine nokta, ali za posmatrače koji su zurili u njega prerastalo je u smak sveta.

Teremona je pojava tog malog luka tame pogodila neverovatnom silinom. Zažmirkao je i položio šaku na čelo, a zatim se okrenuo od prozora. To malo odlomljeno parče Dovima potreslo ga je do srži. Teremon skeptik… Teremon izrugivač… Teremon tvrdoglavi analitičar tuđih budalaština…

Bogovi! Kako sam samo pogrešio! Kada se okrenuo, susreo je Siferin pogled. Nalazila se na drugom kraju prostorije i gledala u njega. U očima joj je pročitao prezir… ili je to možda bilo sažaljenje? Primorao je sebe da izdrži njen pogled, a onda je tužno zavrteo glavom, kao da želi da joj kaže, uloživši u te reči svu poniznost za koju je znao: Uprskao sam stvar, izvini. Izvini. Izvini. Učinilo mu se da se osmehnula. Možda je razumela šta je pokušavao da kaže.

A onda u prostoriji nakratko izbi strašna zbrka, jer su svi pomahnitalo počeli da jurcaju unaokolo; a već trenutak posle toga zbrke je nestalo i uspostavio se red tako što su se astronomi prihvatili svojih zaduženja, neki su potrčali gore u kupolu Opservatorije kako bi posmatrali teleskopima pomračenje, neki su seli za kompjutere, a neki su dohvatili ručne instrumente za merenje promena na Dovimovom disku. U ovom odsudnom času nije bilo vremena za osećanja. Bili su samo naučnici koje je čekao posao. U središtu svega toga Teremon je ostao sam i potražio Binaja; ugledao ga je, konačno, za tastaturom kompjutera kako pomamno rešava neki problem. Od Atora nije bilo ni traga ni glasa.

Pored Teremona se pojavi Širin i sasvim prozaično reče: „Do prvog kontakta mora da je došlo pre pet do deset minuta. Malo prerano, ali pretpostavljam da proračuni nisu baš najprecizniji, iako su svi uložili velike napore da budu.“ Osmehnuo se. „Trebalo bi da se sklonite od tog prozora, čoveče.“

„Zašto?“ upita Teremom koji se ponovo okrenuo da posmatra Dovima.

„Ator se puši od besa“, prošaputa psiholog. „Propustio je prvi kontakt zbog ove gužve sa Folimunom. Vi ste u nezavidnom položaju tu gde sada stojite. Ako Ator naiđe ovuda, najverovatnije će pokušati da vas izbaci kroz prozor.“

Teremon kratko klimnu i sede. Širin ga pogleda i razrogači oči od iznenađenja.

„Do đavola, čoveče! Pa vi se tresete.“

„A?“ Teremon obliza suve usne i pokuša da se osmehne. „Činjenica je da se ne osećam baš najbolje.“

Psihologov pogled postade tvrđi. „Niste valjda počeli da gubite živce?“

„Nisam!“ povika Teremon, ražestivši se. „Pružite mi priliku, važi? Znate, Širine, želeo sam da poverujem u sve to trabunjanje oko pomračenja, ali nisam mogao, iskreno vam kažem da nisam mogao, sve mi je to ličilo na puku fantaziju. Želeo sam da poverujem zbog Binaja, zbog Sifere… čak i zbog Atora, iako to može čudno zvučati. Ali nisam mogao. Sve do ovog trenutka. Dajte mi priliku da se naviknem na to, važi? Vi ste imali mesece. Mene je sve to odjednom snašlo.“

„Razumem“, odvrati Širin zamišljeno. „Čujte. Imate li porodicu… roditelje, ženu, decu?“

Teremon odmahnu glavom. „Ne. Nikoga zbog koga bih trebalo da brinem. Imam sestru, ali ona je dve hiljade milja odavde. Nisam se čuo s njom nekoliko godina.“

„Šta je onda s vama?“

„Kako to mislite?“

„Mogli biste pokušati da stignete do našeg Skloništa. Našli bi vam tamo sobu. Verovatno još ima dovoljno vremena… mogao bih ih nazvati i reći da dolazite i oni bi vam otključali kapiju…“

„Znači, mislite da sam napunio gaće?“

„Sami ste rekli da se ne osećate dobro.“

„Možda se i ne osećam. Ali ovde sam radi priče. I nameravam da ostanem.“

Na psihologovom licu pojavi se jedva primetan osmeh. „Shvatam. Profesionalna čast, je li to u pitanju?“

„Možete to i tako nazvati.“ Teremon zabrinuto nastavi: „Pored toga, dosta sam doprineo da propadne Atorov program pripreme, ili ste to možda zaboravili? Zar stvarno mislite da bih imao obraza da pobegnem u to isto Sklonište koje sam toliko ismevao, Širine?“

„Nisam na to tako gledao.“

„Pitam se ima li negde još onog užasnog vina. Ako je nekome ikad bilo potrebno piće…“

„Šššš!“ stade da ga ućutkuje Širin. Snažno je laktom gurnuo Teremona. „Čujete li? Poslušajte!“

Teremon pogleda u pravcu u kome mu je Širin pokazivao. Folimun 66 stajao je pored prozora sa izrazom divljeg zanosa na licu. Apostol je mrmljao nešto sebi u bradu tihim napevnim glasom. Koža mu se naježila od toga.

„Šta to govori?“ prošaputa novinar. „Razumete li šta?“

„Navodi Knjigu Otkrovenja, peto poglavlje“, odvrati Širin. A zatim užurbano dodade: „Ćutite i slušajte.“

Apostolov glas odjednom dobi na snazi:

„'I zbi se to u onim danima kada Sunce, Dovim, samo stražariše na nebu u sve dužim razdobljima, kako kruženja prolažahu; do trenutka kada tokom pola kruženja ono samo, skvrčeno i hladno, obasjavaše Kalgaš.

Ljudi se okupljahu na trgovima i na putevima, da razgovaraju o tom prizoru i da mu se dive, jer neki čudni strah i jad opsedaše njihove duhove. Razum im beše poremećen i govor zbrkan, jer duše ljudi čekaše dolazak Zvezda.

A u gradu Trigonu, tačno u podne, istupi Vendret 2 i ovako reče ljudima Trigona: 'Pokajte se, grešnici! Mada prezreste puteve pravednosti, ipak dođe vreme za polaganje računa. I u ovom se trenutku Pećina primiče da proguta Kalgaš; da, i sve na njemu.

I još dok on to govoraše, usta Pećine Tame pređoše preko ruba Dovima, tako da ovaj bi skriven od pogleda Kalgaša. Glasni se prolomiše krici i naricanja ljudi dok Dovim nestajaše, a zarazi ih veliki strah duše.

A onda se zbi tako da se Tama Pećine cela spusti na Kalgaš u svoj težini svojoj, te se nigde ne viđaše nikakva svetlost na licu sveta. Muškarci behu tako slepi da ne mogaše videti ni svog suseda, mada osećahu njegov dah na svom licu.