Isak Asimov - Spuštanje noći

„Zašto da ne?“ upita Širin, zavalivši se na stolici.

Binaj kao da se malo snebivao. Stidljivo se osmehivao i na kraju ipak reče: „Pretpostavimo da u Vaseljeni postoje i druga sunca.“

Teremon priguši smeh: „Rekao si da je reč o nečem ludom, ali nisam mislio…“

„Ne, nije baš toliko ludo. Nisam mislio da ima još sunaca na dohvat ruke koja na neki tajanstveni način nismo u stanju da vidimo. Govorim o suncima koja su tako daleko da njihova svetlost nije dovoljno snažna da bismo ih uočili. Da su blizu, bila bi sjajna poput Onosa, možda, ili Tana i Site. Ali ako ovako stoje stvari, svetlost koju zrače nije jača od male sjajne tačke koja se utapa u stalni sjaj naših šest sunaca.“

Širin upita: „Šta je sa Zakonom opšte gravitacije? Nisi li ga prevideo? Ako ta druga sunca postoje, ne bi li ona uticala na orbitu našega sveta isto kao što to čini Kalgaš Dva i zašto to onda niste primetili?“

„Odlična primedba“, složi se Binaj. „Ali ta sunca su, recimo, stvarno veoma daleko… možda čak cele četiri svetlosne godine, ili još više.“

„Koliko godina iznosi jedna svetlosna godina?“ upita Teremon.

„Ne koliko vremenskih godina. Već daljinskih. Svetlosna godina je jedinica mere za udaljenost… to je ona udaljenost koju svetlost prevali za godinu dana. A to iznosi ogroman broj milja, jer je svetlost veoma brza. Približno smo izmerili da se kreće 185 hiljada milja na čas, a ja podozrevam da je to daleko od tačne vrednosti, odnosno da bismo, da imamo bolje uređaje, došli do zaključka da je svetlost mnogo brža i od toga. Ali ako uzmemo i tih 185 hiljada milja na sat, možemo izračunati da je Onos udaljen nekih deset svetlosnih minuta odavde, a Tano i Sita otprilike jedanaest puta više od njega, i tako dalje. Tako bi sunce koje je udaljeno nekoliko svetlosnih godina bilo stvarno veoma daleko. Nikada ne bismo uspeli da otkrijemo nikakve poremećaje koje bi ono moglo da izazove u orbiti Kalgaša, jer bi ovi bili zanemarljivi. U redu: pretpostavimo da tamo napolju postoji mnogo sunaca, svuda oko nas na nabesima na udaljenosti od četiri do osam svetlosnih godina… recimo, deset ili dvadeset takvih sunaca, možda.“

Teremon zviznu. „Kakva ideja za 'Nedeljni dodatak'! Dvadesetak sunaca u Vaseljeni udaljena osam svetlosnih godina! Bogova mu! To bi i te kako umanjilo značaj naše Vaseljene! Zamislite… Kalgaš i njegova sunca su samo malo, beznačajno predgrađe prave Vaseljene, a mi ovde mislimo kako smo jedinstveni, da postojimo samo mi i naših šest sunaca, da smo sasvim sami u kosmosu!“

„To je samo jedna sumanuta ideja“, odvrati Binaj uz osmeh, „ali nadam se da uviđate na šta ciljam. Za vreme pomračenja tih desetak sunaca odjednom bi postalo vidljivo, jer uskoro više neće biti prave sunčeve svetlosti da ih poništi. Pošto su tako daleko, videćemo ih kao male klikere. I tako ćete dobiti: Zvezde. Tačke svetlosti koje će se iznenada pojaviti i koje su nam Apostoli obećavali.“

„Apostoli pominju 'nebrojeno mnogo' Zvezda“, primeti Širin. „To mi ne liči samo na desetak ili dvadesetak. Više na nekoliko miliona, zer ne mislite?“

„Poetsko preterivanje“, odvrati Binaj. „U Vaseljeni jednostavno nema mesta za milion sunaca… čak ni da su nagomilana tako da se dodiruju.“

„Pored toga“, javi se i Teremon, „kada jednom dođemo do deset ili dvadeset, možemo li tačno odrediti broj? Od dvadesetak Zvezda mislili bismo da ih je 'nebrojeno' mnogo, kladim se… a naročito onda ako je u toku pomračenje i svi su već kao udareni mokrom čarapom od buljenja u Tamu. Znate li da postoje plemena u dubokim šumama koja u svom jeziku imaju samo tri broja… „jedan“, „dva“, „mnogo“. Mi smo malo profinjeniji, možda. Tako za nas ide deset, dvadeset, a onda 'bezbroj'. Stresao se od uzbuđenja. „Odjednom deset sunaca! Zamislite samo!“

Binaj reče: „Ima još nešto. Još jedna slatka, mala ideja. Da li ste ikada razmišljali o tome kako bi gravitacija bila jednostavna kada biste imali dovoljno jednostavan sistem? Pretpostavimo da postoji Vaseljena sa planetom i samo jednim suncem. Ta planeta bi se kretala po savršenoj elipsi i prava priroda gravitacione sile bila bi u toj meri očigledna da bi se mogla prihvatiti kao aksiom. Astronomi na jednom takvom svetu verovatno bi pronašli gravitaciju i pre no što izmisle teleskop. Dovoljno bi bilo da izvrše osmatranja golim okom pa da proniknu u stvar.“

Širin ga je sumnjičavo gledao. „Ali da li bi takav jedan sistem bio dinamično stabilan?“ upita on.

„Svakako! To se zove slučaj „jedan prema jedan“. Obrađen je matematički, ali mene zanimaju filozofske implikacije.“

„Lepo je razmišljati o tome“, priznade Širin, „kao o nekoj zgodnoj apstrakciji… kao što su savršeni gas ili apsolutna nula.“

„Razume se“, nastavi Binaj, „postoji tu i kvaka — život bi bio nemoguć na jednoj takvoj planeti. Ona ne bi dobijala dovoljno toplote i svetlosti, jer ako bi rotirala, polovinu svakoga dana vladala bi potpuna Tama. Jednom si od mene zatražio da zamislim takvu planetu, sećaš li se, Širine? Na kojoj bi žitelji bili potpuno naviknuti na smenu dana i noći? I razmišljao sam o tome. Na njoj ne bi bilo nikakvih žitelja. Ne možete očekivati život… koji iz osnove zavisi od svetlosti… da se razvije u tako ekstremnim uslovima nedostatka svetlosti. Polovinu svakog okretanja oko ose provoditi u Tami! Ne, ništa ne može da opstane u takvim uslovima. Ali da nastavimo… govorim hipotetički, sistem 'jedan prema jedan' bi…“

„Stani malo“, prekide ga Širin. „Baš si brzoplet kada zaključuješ da se život tamo ne bi razvio. Otkud ti to znaš? Šta je to toliko u osnovi nemoguće za nastanak života na mestu koje je pola vremena u Tami?“

„Rekoh ti, Širine, život u potpunosti zavisi od svetlosti. Te stoga na svetu gde…“

„Ovdašnji život u potpunosti zavisi od svetlosti. Ali kakve to ima veza sa planetom koja…“

„To ima smisla, Širine!“

„To ima kružnog smisla!“ odvrati Širin. „Ti definišeš život kao takav-i-takav, zasnivajući tu zamisao na fenomenu koji se dešava na Kalgašu, a onda pokušavaš da tvrdiš da će na svetu koji nimalo ne liči na Kalgaš život biti…“

Teremon iznenada prsnu u hrapavi smeh.

Širin i Binaj se ozlojeđeno zagledaše u njega.

„Šta je toliko smešno?“ upita ga Binaj.

„Vi. Vas dvojica. Jedan astronom i jedan psiholog zapenušili su prepirući se oko biologije. Mora da tako izgledaju slavni međudisciplinarni razgovori o kojima sam toliko slušao, ono veliko intelektualno vrenje po kome je ovaj Univerzitet poznat.“ Novinar ustade. Ionako je postao nemiran, a Binajevo dugo razlaganje o apstraktnim temama samo ga je još više unervozilo. „Izvinite me. Moram da protegnem noge.“

„Potpuna tama samo što se nije spustila“, opomenu ga Binaj. „Možda ti se neće dopasti da budeš sasvim sam kada se to dogodi.“

„Samo ću malo da prošetam, pa ću se vratiti“, odvrati Teremon.

Pre no što je napravio nekoliko koraka, Binaj i Širin su nastavili svoju raspravu. Teremon se osmehnu. I to je bio način da se umanji napetost, pomisli on. Svi su bili pod strašnim pritiskom. Konačno, sa svakim otkucajem sata, svet je bio bliži potpunoj Tami… bliži…

Zvezdama?

Ludilu?

Vremenu Nebeskih Plamenova?

Teremon slegnu ramenima. Za poslednjih nekoliko časova stotinu puta je promenio raspoloženje, a sada je bio nekako čudno miran, gotovo da je osećao izvestan fatalizam. Oduvek je verovao da je gospodar vlastite sudbine, da je u stanju da oblikuje svoj život po želji: to mu je pomagalo da stigne tamo gde ostali novinari nisu imali nikakvih izgleda da se nađu. Ali sada je sve bilo van njegove kontrole, i on je to znao. Dođi Tamo, dođite Zvezde, dođi Požaru, sve će se to dogoditi mimo njegove volje. Onda nema smisla da se troši u razdražujućim nagađanjima. Opusti se, sedi, čekaj, posmatraj šta se dešava.