Isak Asimov - Spuštanje noći

„Nemamo sada vremena za to“, nestrpljivo ga preseče Širin. Spustio je šaku na Atorovu ruku. „Kako ste vi? Jeste li dobro, dr Atore?“

„Zar je to uopšte važno?“ Ator se nagnu ka prozoru kao da pokušava odatle da vidi nemire. „Onog trenutka kada je počelo pomračenje svi su shvatili da će se sve dogoditi upravo onako kao što smo govorili… mi, i Apostoli. I izbila je histerija. Uskoro će i požari. A pretpostvljam i Folimunova rulja. Šta da radimo Širine? Predložite nešto!“

Širin pognu glavu i ostade zagledan u vrhove cipela. Izvesno vreme je lupkao po bradi zglobom prsta. A onda podiže pogled i reče rapavim glasom. „Da učinimo? Šta ima da se čini? Zaključati kapije i nadati se najboljem.“

„A šta da im kažemo da ćemo ubiti Folimuna ako probaju da provale unutra?“

„Da li biste to uradili?“ upita Širin.

Atorove oči iznenađeno zaiskriše. „Ovaj… pretpostavljam…“

„Ne“, reče Širin. „Ne biste.“

„Ali ako im pripretimo…“

„Ne. Ne. To su fanatici, Atore. Oni već znaju da je naš talac. Verovatno očekuju da ga ubijemo istog trenutka kada nagrnu u Opservatoriju, i to ih uopšte ne dira. A i sami znate da to ionako ne biste učinili.“

„Razume se da ne bih.“

„I onda? Koliko ima još do potpunog pomračenja?“

„Manje od sata.“

„Moraćemo rizikovati. Apostolima će biti potrebno izvesno vreme da okupe svoju rulju… neće samo doći gomila Apostola, mogu da se kladim u to, biće to ogromna masa običnog sveta iz grada, koju će dovesti na ivicu panike šačica Apostola, obećavši im trenutnu milost, spasenje, bilo šta… a biće im potrebno i izvesno vreme da ih dovedu ovamo. Opservatorija je udaljena dobrih pet milja od grada…“

Širin pogleda kroz prozor. Teremon koji je stajao pored njega, učini isto, zagleda se niz padine. Tamo dole, ograđene farme povlačile su se pred skupinama belih kuća u predgrađima. Metropola iza njih nejasno se nazirala u daljini… magla u Dovimovom sjaju koji se gubio. Predeo je obasjavala sablasn, košmarna svetlost.

Širin reče, ne okrenuvši se: „Da, biće im potrebno vremena da stignu ovamo. Neka vrata ostanu zatvorena, nastvite sa radom, molite se da prvo nastupi potpuno pomračenje. Kada jednom zasijaju Zvezde, mislim da čak ni Apostoli neće moći da nateraju rulju da provali ovamo.“

Dovim je bio prepolovljen. Linija koja ga je delila bila je malo ispupčena po sredini ka onom još sjajnom delu crvenog sunca. Ličio je na džinovski kapak koji se neumoljivo spuštao preko svetlosti koja je obasjavala svet.

Teremon je stajao kao zaleđen i zurio. Tihi žamor prostorije iza njega izbledeo je u zaboravu i on je osećao samo debelu tišinu onih polja tamo napolju. Čak su i sami insekti, izgleda, zamukli od straha. Stvari su postajale sve nejasnije i nejasnije. Izopačena krvava boja prelivala se preko svega.

„Nemojte gledati tako dugo odjednom“, promrmlja mu Širin na uvo.

„Mislite na sunce?“

„U grad. U nebo. Ne brinem se da li ćete oštetiti vid. Ali plašim se za vaš um, Teremone.“

„Moj um je u redu.“

„I želite da tako ostane. Kako se osećate?“

„Zašto…“ Teremon začkilji. Grlo mu je bilo malo suvo. Provukao je prstom s unutrašnje strane kragne. Stezala ga je. Stezala. Kao da mu nečija šaka steže grlo, da li se tako osećao? Stao je da uvija vrat napred nazad, ali od toga mu nije bilo ništa lakše. „Možda imam malih poteškoća sa disanjem.“

„Teškoće sa disanjem predstavljaju jedan od prvih simptoma napada klaustrofobije“, reče Širin. „Kada osetite da vam se grudi stežu, bilo bi pametno da prestanete da gledate kroz prozor.“

„Želim da vidim šta će se dogoditi.“

„Dobro. Dobro. Kako god hoćete.“

Teremon širom otvori oči i nekoliko puta duboko udahnu vazduh. „Mislite da ne mogu izdržati, je li tako?“

Širin zabrinuto reče: „Ne znam ništa ni o čemu više, Teremone. Stvari se menjaju iz trenutka u trenutak, je li tako?… Hej, evo Binaja.“

Astronom se postavio između svetlosti i para u uglu. Širin stade nelagodno da trepče. „Zdravo, Binaje.“

„Mogu li da vam se pridružim?“ upita on. „Obavio sam proračune, pa nemam šta da radim do potpunog pomračenja.“ Binaj zastade, pa pogleda Apostola koji se udubio u malu knjigu u kožnom povezu koju je izvukao iz rukava odore. „Zar nismo nameravali da ga sklonimo?“

„Odlučili smo da to ne činimo“, odvrati Teremon. „Znaš li gde je Sifera, Binaje? Malopre sam je video, ali sada je nigde nema.“

„Gore je, u kupoli. Htela je da pogleda prizor kroz veliki teleskop. Mada nema šta da se vidi što ne možemo videti golim okom.“

„A Kalgaš Dva?“ upita Teremon.

„Šta tu ima da se vidi? Tama u Tami. Možemo videti dejstvo njegovog prisustva dok prolazi ispred Dovima. Međutim, sam Kalgaš Dva… komad noći naspram noćnog neba.“

„Noć“, promrmlja Širin. „Kakva čudna reč.“

„Više nije“, odvrati Teremon. „Znači, lutajući satelit se uopšte ne vidi, čak ni pomoću velikog teleskopa?“

Binaj je bio zbunjen. „Naši teleskopi nisu naročito dobri, znate. Dobri su za solarna posmatranja, ali ako se suoče sa samo malo tame i…“ On zavrte glavom. Zabacio je ramena i kao da se mučio da udahne vazduh. „Ali Kalgaš Dva stvarno postoji, zaista. Ta čudna zona tame koja prolazi između nas i Dovima… to je Kalgaš Dva.“

Širin reče: „Imaš li poteškoća sa disanjem, Binaje?“

„Malo“, on šmrknu. „Valjda zbog hladnoće.“

„Pre bih rekao da je reč o blagoj klaustrofobiji.“

„Misliš?“

„Sasvim sam siguran. Da li osećaš još nešto čudno?“

„Pa“, poče Binaj, „imam utisak da mi se oči obrušavju na mene. Stvari kao da se zamagljuju i… ništa nije onako jasno kako bi trebalo da bude. A i hladno mi je.“

„To nije privid. Prilično je hladno“, primeti Teremon, napravivši grimasu. „Palčevi na nogama su mi ledeni kao da sam ih poslao na drugi kraj zemlje u hladnjači.“

„Trenutno nam je potrebno nešto“, napeto primeti Širin, „što će nam skrenuti pažnju sa onoga što osećamo. Treba da zaposlimo umove, u tome je stvar. Malopre sam počeo da vam govorim, Teremone, zašto Faroov eksperiment sa rupama u krovu nije uspeo.“

„Upravo ste počeli“, prihvati Teremon. Sklupčao se, obuhvativši jedno koleno obema rukama i naslonivši bradu na njega. Trebalo bi, pomisli on, da se izvinem i pođem gore da potražim Siferu, dok još nije nastupilo potpuno pomračenje. Ali bio je tako neobično pasivan, nije imao volje da se pokrene. Ili se, pitao se, jednostavno plašim susreta s njom?

Širin nastavi: „Hteo sam da kažem kako su oni pogrešili jer su Knjigu Otkrovenja shvatili doslovno. Verovatno nije imalo nikakvom smisla pridavati bilo kakav fizički značaj zamisli o Zvezdama. Može se desiti, znate, da u potpunoj Tami um smatra za apsolutno potrebno da stvori svetlost. Taj opsena svetlosti mogu biti Zvezde.“

„Drugim rečima“, primeti Teremon, koji je počeo da se zagreva za temu, „vi mislite da su zvezde proizvod ludila, a ne jedan od njegovog uzroka? Od kakve će onda koristi biti fotografije koje astronomi večeras prave?“

„Možda će poslužiti kao dokaz da su Zvezde opsena. Ili da dokažu suprotno, to je sve što znam. Ali ipak…“

Binaj je privukao stolicu bliže i na licu mu se pojavio izraz iznenadnog oduševljenja. „Sve vreme dok ste se bavili Zvezdama“, poče on, „i sam sam o njima razmišljao i pala mi je na pamet jedna odista zanimljiva ideja. Razume se, to je samo slobodna pretpostavka i ne pokušavam da je iznosim na ozbiljan način. Ali zaslužuje da porazmislimo o njoj. Želite li da je čujete?“