Isak Asimov - Spuštanje noći

„Znači, zapaliće trupce“, primeti Teremon koji nije bio baš ubeđen u tako nešto.

„Zapaliće sve do čega mogu da dođu. Moraju obezbediti setlost. Moraju zapaliti nešto, a pri ruci neće imati drva, ne na gradskim ulicama. I tako će paliti šta im dođe pod ruku. Gomilu novina? Zašto da ne? Hronike će obezbediti malo svetlosti za izvesno vreme. Šta je sa tezgama prepunim novina za prodaju? Spali i njih! Spali odeću. Knjige. Spali šindru sa krovova. Spali bilo šta. Ljudi će obezbediti svetlost… i u svakom naseljenom središtu buknuće požar! Eto vam vaših vatri, gospodine novinaru. Takav će vam biti kraj sveta u kome ste navikli da živite.“

„Ako dođe do pomračenja“, reče Teremon, sa izvesnom tvrdoglavošću u glasu.

„Ako, da“, nastavi Širin. „Ja nisam astronom. A ni Apostol. Ali kladim se na pomračenje.“

Pogledao je Teremona pravo u oči. Ostali su zagledani jedan u drugoga kao da je cela ta stvar bila lično odmeravanje moći volje, a onda Teremon skrenu pogled, bez reči. Disao je teško i isprekidano. Spustio je šake na čelo i jako ga prtisnuo.

Iz susedne prostorije iznenada dopre neka graja.

Binaj primeti: „Mislim da čujem Jimotov glas. Mora da su se on i Faro konačno pojavili. Hajde da čujemo šta ih je to zadržalo.“

„Mogli bismo“, promrmlja Teremon. Duboko je udahnuo vazduh; kao da se tresao. Napetost je popustila… bar za sada.

U glavnoj odaji vladala je pometnja. Svi su bili okupljeni oko Fara i Jimota, koji su pokušali da odgovore na bujicu nestrpljivih pitanja dok su skidali ogrtače.

Ator se probio kroz gomilu i ljutito se obratio pridošlicama. „Zar ne znate da je već skoro E-čas? Gde ste vas dvojica do sada?“

Faro 24 sede i stade da trlja šake. Njegovi okrugli, mesnati obrazi bili su rumeni od zime. Čudno se smejuljio. I bio je neobično smiren, gotovo kao da je drogiran.

„Nikada ga nisam ovakvog video“, prošaputa Binaj Širinu. „Uvek je bio tako pokoran, ponizni mlađi astronom koji se klanja velikim ljudima oko sebe. Čak i meni. Ali sada…“

„Šššš. Slušaj“, prekide ga Širin.

Faro poče: „Jimot i ja smo upravo završili naš ludi mali eksperiment. Pokušavali smo da stvorimo uslove za simulaciju pojave Tame i Zvezda, kako bismo unapred doznali na šta to liči.“

Slušaoci zbunjeno zamrmoriše.

„Zvezde?“ upita Teremon. „Vi znate šta su to Zvezde? Kako ste to otkrili?“

Ponovo se čudno iscerivši, Faro odvrati: „Čitajući Knjigu Otkrovenja. Tamo prilično jasno stoji da su Zvezde nešto veoma sjajno, poput sunaca, ali manje, što se pojavljuje na nebu kada Kalgaš uđe u Pećinu Tame.“

„Apsurdno!“ primeti neko.

„Nemoguće!“

„Knjiga Otkrovenja! Po njoj su oni istraživali! Možete li zamisliti…“

„Tišina“, naredi Ator. U očima mu se ponovo pojavi zanimanje, deo stare krepkosti. „Nastavi, Faro. Kakve ste to 'uslove' stvorili? Kako ste to izveli?“

„Pa“, poče Faro, „Jimot i ja smo pre nekoliko meseci došli na tu ideju i radili smo na njenom ostvarenju u slobodno vreme. Jimot je znao za jednu jednospratnicu sa kupolastim krovom dole u gradu… neka vrsta skladišta, mislim. U svakom slučaju, kupili smo je…“

„Čime?“ odlučno ga prekide Ator. „Odakle vam novac?“

„Sa računa u banci“, progunđa visok i mršav Jimot 70 sa udovima poput stabljika. „Košta nas dve hiljade krevita.“ A zatim dodade kao da se brani. „Pa, šta? Sutra će dve hiljade kredita biti samo dve hiljade listića hartije i ništa više.“

„Tako je“, podrža ga Faro. „I tako smo kupili to mesto i prekrili ga od vrha do dna crnim somotom kako bismo što vernije dočarali Tamu. Onda smo u tavanici izbušili male rupe koje su prolazile i kroz krov i pokrili ih malim metalnim poklopcima, koji su mogli istovremeno da se povuku u stranu okretanjem prekidača. To nismo sami uradili; doveli smo stolara, električara i još neke majstore… novac nije bio važan. Važno je bilo samo to da svetlost može da prodre kroz te rupe u krovu, kako bismo dobili efekat Zvezda.“

„Bar smo ga mi tako zamišljali“, dopuni ga Jimot.

U pauzi koja je usledila, kao da su svi prestali da dišu. A onda Ator ukočeno reče:

„Niste imali prava da vršite privatni…“

Faro kao da se zbunio. „Znam, gospodine… ali, iskreno govoreći, Jimot i ja smo smatrali da je eksperiment pomalo opasan. Da je efekat bio uspešan, očekivali smo u izvesnoj meri da ćemo poludeti… iz onoga što je dr Širin kazao o svemu ovome mislili smo da je to vrlo verovatno. Smatrali smo da sami treba da se izložimo riziku. Razume se, ako bismo zaključili da možemo očuvati razum, palo nam je na pamet da bismo mogli razviti imunost na pravu stvar, a zatim i vas ostale izložiti onome kroz šta smo mi prošli. Ali stvar je propala…“

„Zašto? Šta se dogodilo?“

Odgovorio je Jimot. „Zatvorili smo se i sačekali da nam se oči priviknu na tamu. To je krajnje neprijatno osećanje, jer u potpunoj Tami imate osećaj da se zidovi i tavanica obrušavaju na vas. Ali uspeli smo to da prebrodimo i okrenemo prekidač. Poklopci su se povukli u stranu i ugledasmo krov posut sićušnim tačkama svetlosti.“

„I?“

„I… ništa. To je bilo ono najgore. Koliko smo razumeli Knjigu Otkrovenja, iskusili smo efekat gledanja u Zvezde koje se nalaze naspram pozadine od Teme. Ali ništa se nije dogodilo. Bio je to samo krov sa rupama i sjajnim tačkama svetlosti koje su prodirale unutra, i upravo je tako i izgledalo. Pokušavali smo bezbroj puta… zato smo toliko zakasnili… ali efekat je potpuno izostao.“

Nastupila je tišina; svi su bili šokorani. Sve se oči okrenuše prema Širinu, koji je nepokretno stajao, otvorenih usta.

Prvi je progovorio Teremon. „Jasno ti je šta ovo znači za celu tvoju teoriju, zar ne, Širine?“ Smeškao se, jer mu je laknulo.

Ali Širin podiže ruke. „Ne žurite, Teremone. Pustite me da o tome razmislim. Te takozvane 'Zvezde' koje su momci načinili… ukupno vreme njihove izloženosti Tami…“ Zatim zaćuta. Svi su ga posmatrali. On onda puče prstima; kada je podigao glavu, u pogledu mu nije bilo ni iznenađenja ni nesigurnosti. „Svakako…“

Rečenicu nikada nije završio. Tilanda, koja se nalazila u kupoli Opservatorije gde je razvijala fotografske ploče neba snimane u razmacima od deset sekundi što se vreme pomračenja približavalo, ulete unutra, praveći rukama divlje krugove kojih se ni Jimot ne bi stideo kada je najuzbuđeniji.

„Dr Atore! Dr Atore!“

Ator se okrenu. „Šta je bilo?“

„Upravo smo pronašli… ušao je pravo u kupolu… nećete verovati, dr Atore…“

„Uspori malo, dete. Šta se dogodilo? Ko je to ušao?“

Iz hodnika dopre neka gužva i oštar udar. Binaj ustade i polete ka vratima, ali se na njima ukopa u mestu i povika: „Do đavola, šta je to?“

Tamo napolju nalazili su se Davnit i Hikinan, koji je trebalo da se budu u kupoli sa Tilandom. Dva astronoma su se borila sa trećom prilikom, jednim okretnim, atletski građenim muškarcem u poznim tridesetim, sa čudnom kovrčavom crvenom kosom, uskim licem oštrih crta i ledeno plavim očima. Uvukli su ga u sobu i zastali, držeći mu ruke čvrsto stegnute na leđima.

Stranac je na sebi imao tamnu odoru Apostola Plamena.

„Folimun 66!“ povika Ator.

A Teremon u istom času upita: „Folimune! U ime Tame, šta ćeš ti ovde?“

Tiho, hladnim, zapovedničkim glasom, Apostol reče: „Nisam vam večeras ovamo došao u ime Tame, već u ime svetlosti.“

Ator je zurio u Tilandu. „Gde ste pronašli ovog čoveka?“

„Rekla sam vam, dr Atore. Imali smo puno posla oko ploča, a onda smo ga čuli. Ušao je unutra i stao iza nas. „Gde je Ator?“ upitao je. „Moram videti Atora.“