Isak Asimov - Spuštanje noći

Binaj povuče dobar gutljaj i dodade bocu Širinu. Psiholog je podiže i prinese usnama, a zatim stade polako da pije. Spustio je bocu, zadovoljno coknuvši usnama, pa rekao Binaju: „Ator mi je nekako čudan večeras. Hoću da kažem, i pored toga što su okolnosti neuobičajene. Šta nije u redu?“

„Brine zbog Fara i Jimota. Pretpostavljam.“

„Koga?“

„Dvojice studenata sa poslednje godine. Trebalo je da se pojave još pre nekoliko časova, a njih još nema. Ator ima na raspolaganju sasvim malo ljudi, jer su svi osim onih najvažnijih otišli u Sklonište.“

Teremon primeti: „Ne misliš valjda da su dezertirali?“

„Ko? Faro i Jimot? Svakako da nisu. Nisu od te vrste. Da li bi sve da se nađu večeras ovde, da vrše merenja, kada dođe do pomračenja. Šta ako je u Sarou došlo do neke pobune, a oni upali u nju?“ Binaj slegnu ramenima. „Pojaviće se oni pre ili kasnije, pretpostavljam. Ali ako ne budu ovde kada bude kritično, stvari bi mogle postati guste, jer će se posao nagomilati. Mora da Ator zbog toga brine.“

Širin reče: „Nisam baš siguran. U redu to što misli na dvojicu koji nedostaju, to da. Ali ima tu još nešto. Izgleda tako star, odjednom. Umoran. Čak poražen. Poslednji puta kada sam ga video bio je oran za borbu, stalno je pričao o preustrojavanju društva posle pomračenja… bio je to pravi Ator, čovek od čelika. Sada pred sobom imam samo tužnu, umornu, patetičnu, staru olupinu koja jednostavno čeka da dođe kraj. Činjenica što se nije potrudio čak ni da izbaci Teremona…“

„Pokušao je“, reče Teremon. „Binaj ga je odgovorio. I Sifera.“

„Eto, vidite. Binaje, da li znaš ikoga ko je bio u stanju ikada da odgovori Atora od bilo čega?… Hajde, dodaj mi vino.“

„Možda sam ja za to kriv“, reče Teremon. „Sve što sam napisao, napadajući njegov plan da podigne po celoj zemlji Skloništa. Ako zaista veruje da će svet utonuti u posvemašnu Tamu za nekoliko časova i da će celo čovečanstvo podivljati u svom ludilu…“

„A veruje“, uskoči Binaj. „Kao i svi mi.“

„Onda vladino odbijanje da ozbiljno shvati Atorova predviđanja mora biti suviše za njega, mora predstavljati strašan poraz. A ja sam odgovoran kao i svi ostali. Ako se pokaže da ste vi bili u pravu, nikada neću sebi oprostiti.“

„Ne laskajte si, Teremone. Čak i da ste napisali pet rubrika dnevno, pozivajući na sveopštu pripremu, vlada ni onda ne bi ništa preduzela. Možda bi sa još manje ozbiljnosti gledala na Atorova upozorenja nego što jeste, ako je to uopšte moguće, kada bi na Atorovoj strani bio jedan popularni novinar-krstaš.“

„Hvala“, odvrati Teremon. „Stvarno to cenim… Ima li još vina?“ Pogledao je Binaja. „A imam problema i sa Siferom. Misli da sam suviše odvratan da bi na mene trošila reči.“

„Činilo mi se jedno vreme da je zaista zanimaš“, primeti Binaj. „Razmišljao sam o tome, u stvari. Da li ste ti i ona bili… ovaj…“

„Ne“, odvrati Teremon, iscerivši se. „Ne baš. I sada više nikada nećemo biti. Ali izvesno vreme smo bili dobri prijatelji. Izvanredna, izvanredna žena… Kako stoje stvari sa njenom teorijom o praistoriji? Ima li nečeg u tome,“

„Nema, ako slušate ostale iz njenog odeljenja“, primeti Širin. „Preziru je. Razume se, svima njima ide u prilog da se ne manjaju uvreženi arheološki okviri, prema kojima je Beklimot bio prvo urbano središte i da, ako se vratite više od nekoliko hiljada godina u prošlost, ne možete naći nikavu civilizaciju, već samo primitivna, dlakava stvorenja koja žive u džungli.“

„Ali čime pobijaju kastrofe koje su se ponavljale na brdu Tombo?“ upita Teremon.

„Naučnici koji misle da znaju pravu priču u stanju su da pobiju sve što ugrožava njihova uverenja“, primeti Širin. „Zagrebete li kakvog ušančenog akadamika, uverićete se da je ispod površine dosta sličan, u izvesnom smislu, kakvom Apostolu Plamena. Razlika je samo u odori koju nose.“ Uzeo je bocu koju je Teremon ovlaš držao i ponovo se poslužio. „Do đavola s njima. Čak i laik poput mene u stanju je da shvati da su Siferini pronalasci na Tombou u stanju da preokrenu sliku preistorije naopačke. Ne postavlja se pitanje da li su se požari ponavljali tokom svih tih hiljada godina. Već zašto su izbijali?“

Teremon primeti: „U poslednje vreme pročitao sam mnoga objašnjenja i sva su bila manje ili više fantastična. Neko sa Univerziteta Kitro tvrdio je da svakih nekoliko hiljda godina nastupa razdoblje plamenih kiša. U redakciju je stiglo pismo nekog tipa koji tvrdi da je nezavisni astronom i kaže da je „dokazao“ da Kalgaš s vremena na vreme prolazi kroz jedno od sunaca. Mislim da je bilo još luđih stvari.“

„Postoji samo jedna ideja koja ima smisla“, tiho progovori Binaj. „Sećate li se suštine Targolinog mača. Morate se rešiti hipoteza kojima su potrebna dodatna zvona i zvižduci kako bi imale smisla. Nema razloga da se na nas s vremena na vreme sruči plamena kiša i predstavlja očigledno glupost to da prolazimo kroz sunca. Međutim, teoriju o pomračenju savršeno potkrepljuju matematička izračunavanja orbite Kalgaša zasnovana na opštoj gravitaciji.“

„Teorija o pomračenju je u redu, to da. Nema sumnje. Uskoro ćemo to proveriti, a?“ reče Teremon. „Ali primeni Targolin mač na ono što si upravo kazao. U teoriji o pomračenju nema ničega što nam govori da nužno mora odmah uslediti strašan požar.“

„Nema“, složi se Širin. „U teoriji nema ničega što bi to potvrdilo. Ali zdrav razum ukazuje na tako nešto. Pomračenje će doneti Tamu. Tama će izazvati ludilo. A ludilo Požare. Koji će izbrisati nova dva milenijuma teške borbe. Sutra će se sve pretvoriti u prah. Sutra na celom Kalgašu neće biti neoštećenog grada.“

„Zvučite kao Apostoli“, ljutito primeti Teremon. „Gotovo isto sam morao da slušam od Folimuna 66, pre nekoliko meseci. I pričao sam vam o tome, sećam se, u klubu Šest sunaca.“

Zagledao se kroz prozor, pored pošumljenih padina gore na kojoj je bila smeštena Opservatorija, tamo gde su se tornjevi Saroa krvavo presijavali na obzorju. Novinar oseti kako u njemu raste napetost usled neizvesnosti kada je na brzinu osmotrio Dovima. Sijao je crvenim sjajem u zenitu, smanjen i zao.

Teremon nepopustljivo nastavi: „Nikako da progutam vaš lanac rasuđivanja. Zašto bih poludeo samo zato što na nebu nema sunaca? Pa čak i da poludim… ne, nisam zaboravio na one jadnike iz Tunela tajne… čak da mi se to i dogodi, kao i svima drugima, kako bi to moglo nauditi gradovima? Hoćemo li ih razneti?“

„U početku sam isto tako govorio“, umeša se Binaj. „Pre no što sam zastao i razmislio. Kada biste se našli u Tami, šta biste želeli više od svega… za čim bi žudeo svaki delić vašeg bića?“

„Pa za svetlošću, pretpostavljam.“

„Tako je!“ uzviknu Širin; sada je već vikao. „Svetlost, da! Svetlost!“

„I?“

„I kako biste došli do svetlosti?“

Teremon pokaza prema prekidaču na zidu. „Pritisnuo bih ga.“

„Tako je“, reče Širin, rugajući se. „A bogovi bi vam usled svoje beskrajne dobrote pribavili dovoljno struje da biste dobili ono što želite. Jer elektrana sigurno ne bi bila u stanju to da uradi. Pošto bi svi generatori stali, a ljudi koji njima upravljaju posrtali unaokolo blebečući u mraku; isto bi bilo i sa kontrolorima prenosa struje. Pratite li me?“

Teremon kruto klimnu.

Širin nastavi: „Odakle biste dobili svetlost, kada bi generatori stali? Pretpostavljam od božanskih svetiljki. Sve su na baterije. Ali možda ne biste imali pri ruci božansku svetiljku. Šta ako se nađete napolju na ulici u Tami, a vaša božanska svetiljka spava kod kuće, pored vašeg kreveta. A vi želite svetlost. I upalite nešto, a, Teremone? Jeste li ikada videli šumski požar? Jeste li ikada kampovali i kuvali gulaš na vatri od drva? Zapaljeno drvo ne ispušta samo toplotu, znate. Već i svetlost, a ljudi su toga i te kako svesni. I kada je mračno žele svetlost, što znači da će je i stvoriti.“