StaVl Zosimov Premudroslovsky - Луди детектив. Смешан детектив

“Не брините. Отишли смо по хитан задатак у Санкт Петербург. Останите на месту Инцефалата, а Изиа – уместо мене.. Ја!”

А на дну је додатак у другом рукопису:

“Извини, Пупсике, враћам се као што морам! Док се твоја Флеа шета горе. Сачекај ме и враћам се. Можда један…”

Изиа је прочитала биљешку и, пишући на листу рукописом оца и Интсефалопат, сакрила је у џеп и обрисала натпис с врата.

– Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.

Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?

– Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.

– Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.

– И виче на мене поштено?

– Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.

– Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?

– Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.

– јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?

– Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?

– Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…

АПУЛАЗ 3

– Не, заштитниче, могао бих да останем, срце ми је слабо…

– Ништа, овде у Санкт Петербургу ћете дисати гасове и лакоћу.

Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу на кољену и палцем притиснуо инсекта у тканину хлача.

– Шта сте желели да разнесете? – саркастично заклонивши очи, упита Отила.

– Немам новца ни лека.

– Па, то је решиво. Све плаћа буџет. Ако нађемо нос.

– А ако је не нађемо?

– А ако га не нађемо, сви трошкови ће бити одузети… од вас.

– како?

– И тако је. Ако и даље постављате глупа питања, можете изгубити посао. Разумео?

– Тако је, разуме се. Када идемо?

– Глупо питање. Већ смо требали бити тамо. Идемо сада!

– И шта је то тако брзо? Нисам спакирао кофер?

– Увек га морамо спремати. Знали сте где добијате посао… Узгред, иста ствар…

– ста?

– Нисам спакирао кофер. Да, не требају нам. По доласку купите оно што вам треба. Имам банковну картицу.

– А ако нема довољно новца?

– Он ће бацити. – и опет је окружни полицајац гурнуо прст у плафон и у стилу пигмеја скочио, користећи муљеве, на сто, машући ногом испред носа колеге. Устао је и прешао стол пјешице у правцу од Арутуна до столице. Сузе и кренуо према излазу.

– Зашто седиш? идемо! – и махнуо руком, – и као да је дуж Санкт Петербурга, надвио се над Земљу…

Они су напустили тврђаву, оставивши на вратима само белешку с кредом:

“Не брините. Отишли смо по хитан задатак у Санкт Петербург. Останите на месту Инцефалата, а Изиа – уместо мене.. Ја!”

А на дну је додатак у другом рукопису:

“Извини, Пупсике, враћам се као што морам! Док се твоја Флеа шета горе. Сачекај ме и враћам се. Можда један…”

Изиа је прочитала биљешку и, пишући на листу рукописом оца и Интсефалопат, сакрила је у џеп и обрисала натпис с врата.

– Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.

Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?

– Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.

– Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.

– И виче на мене поштено?

– Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.

– Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?

– Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.

– јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?

– Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?

– Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…

– Уух – контролор, родом из неке латвијске колективне фарме, одмахнуо је главом пуштајући посетиоце. – Нема савести, очигледно је да лице није руско, а генеричка униформа навучена.

– А за то постоји административна казна.. – објаснио је наредник Голитко, родом из Лавова.

– А ево и мог пасоша, са вриском, Харутун Карапетовицх и пружи му пента. – Руски. Ја сам Рус, мој!

– Као и ја, – дода пент

– И ја. – испупчила очи, додао је контролор.

– Па, у реду си. – Листу пасоша изговарао је пент, – иако на тренутак, – погледао са чела, – да ли сте уметник? – у разнобојне очи, након чега је спустио студијски поглед у уши, – или зоофил?

Оттилине су се очи испразнуле и он се нагибао попут застрелног погледа на Интсефалопат. Тело је поцрвењело.