StaVl Zosimov Premudroslovsky - Луди детектив. Смешан детектив

– Па, бод, којим стоком те смешташ или код куће? – послужитељ је путовници предао Харутун.

– Какав сам уметник? Нисам стални асистент за локално село Соколов ток, Лењинградска област.

– Ох, горед, склони се одавде. – сугерише дежурни официр.

– Ево моје личне карте.

– Каплара, кажете? – наредник га је огребао по образу и ставио му семе у уста. – па, слободан си, и овај ће доћи са мном.

– Шта значи, “пођи са мном”? – огорчен је био кревет. – Да сада зовем шефа? Наместиће ти мозак…

– Ти зовеш, зовеш тамо, у моју канцеларију, и на почетку ћу те тестирати на потрагу, можда си чеченски терориста или си побегао од родитеља. Хајде, идемо. слуга га је добацио и једноставно га одгурнуо: било гузом или цијеви, Оттил му је поверен јуришном пушком у дежурној соби железничке страже железничка станица. Анћефалопат га је слиједио и чак је желио да се запали својим Оттилом, као што се чинило Клопу, одмах је нестао иза колоне и претварао се да не познаје Клопа.

– Харутун, зови Исолде, пусти га да донесе документа! – повикао је Клоп.

“И брже”, дода наредник, “у супротном ће дуго остати са нама.”

– А када ће бити пуштен? упита Харутун.

– Како успоставити особу…

– Три дана? – насмешио се старац.

– Или можда три године. – одговори присутни. – ако се неће опирати властима. – и залупио је вратима изнутра.

Инцефалопат је прстима леве руке загрлио танку браду и, метећи испод носа, одлучио да изврши задатак, који је одговарао њему и његовом шефу. Брзо је изашао са станице на улицу и одмах стао.

– Где идем? – питао се Харутун.

– За Исолде, будало. – одговори саркастично унутрашњи глас.

– Значи, нема новца? Шта ћу ићи?

– А ти, ради своје вољене, крадеш тамо од дебелог човека који сједи у црном џипу.

– Њено, победиће јој лице. И не треба, ја сам пент?!

И док се Харутун саветовао својим унутрашњим гласом, Клоп је, дајући своје податке, скромно застао док је седео у мајмуну.

– Хеј, бумо, добри прдец! – викнуо је послужитељ. Оттила је задрхтала и отворила испупчене очи. Испирао је уста, осетивши мрљу у устима, покушао је да му сакупи слину језиком, али није било довољно влаге у устима и затражио је тоалет.

– Колега, могу ли да користим тоалет?

“Могуће је”, добродушно су одговорили старци, “али ако је оперете.”

– Зашто? – Отила је била огорчена, – ја сам заточеник, али ви имате државу за чишћење у својој држави и она мора да опере под.

– Не би требало, али не треба да се опере долниак након тако смрдљивих бескућника. Па, па како?

– Нећу опрати тачку! – генерално је Бедбуг рекао категорички.

– Па, онда срање у гаћама. А ако нешто падне на под, тада ћете педговати цело одељак.

– То је против закона; морате ми обезбедити тоалет и телефон.

– И шта још дугујем? Ахх? – наредник је стигао.

Оттила није рекла ништа. И осетивши да ће ускоро одрасти, сви су се исто сложили. Штавише, нико не види.

– Добро, слажем се.

– Ок. наредник се радовао и повео Клопа до тоалета. – крпе, прах испод судопера. А за технику коју добијам. Криза, хахаха.

– А где је канта и тоалетни папир?

– Исперите крпе у судоперу и обришите дупе прстом. – наредник је погрешио.

– Како је? – изненадио се Клоп.

– Како учите, у основи имам папир за папир, могу да понудим, а са обичним папиром имамо велики стрес. Криза у земљи. Штавише, ми смо државни службеници.

Оттила се кисела на лицу и, узевши предложени папир, попела се на тоалет. Зачула се гласна грмљавина, Пент се окренуо и изашао напоље, затворивши постоље. А Оттила се опустио, погледао између ногу и наборао лице. Не само да је смрдио од киселих очију, већ су и све панталоне споља биле прошаране малим, гадне боје, смрдљивог сушњака. Није било питања о ВЦ-у. Чак су и капи дијареје лепршале по зиду.

Инцефалопат је стајао код колоне и, угледавши наредника који је напустио положај, брзо потрчао према њему.

– Здраво! апцхи”, ласкао је.

– Шта, чекате унука? – саркастично је упитао Пентх.

– Који унук? Апцхи, – глупи Арутун Карапетович.

– Шта ми овде градите гримасе? Или је он ваш саучесник? Шта планирате, радници?

– Ко? Апцхи”, уплашио се Харутун.

– Шта правите будалу? Твоје пријатељство се тражи савезно. Јесте ли с њим?

– Ах? апцхи, – затресао је образе инцефалопатом. – не. Ја га уопште не познајем. Први пут када видим.

– И шта онда куваш за њега? Убоди, ујаче. – Наједном је наредник зарежао. Харутун се повукао. – Он је упрегао за себе, као и за себе, а ти?