StaVl Zosimov Premudroslovsky - Луди детектив. Смешан детектив

– Зашто?

– Ох, колега, имамо нови озбиљан посао. Прво и последње!

– Да ли смо пребачени у Санкт Петербург? – Харутун је извукао косу из носница, био је одушевљен и лупкао је трском.

– Не, узми хладније. Истражићемо озбиљну ствар, а не врзмати се по шупама, у потрази за изгубљеним пилићима и биком. А онда, кад га нађемо, биће премештени виши…

– Где је до неба?

– Будале, на небу нема градова, до Америке.

– И шта ћемо тражити? Шта треба пронаћи да би нас послали у Америку?

– Тражићемо нос…

– Чији нос? – Харутун није разумео.

Оттила се попела на сто и прешла на другу страну, ближе каплару. Сјео је и помиловао ноге, разговарао са њима.

– Па укратко.. – почео је пола гласа.

– И шта, онда шапатом?

– Нерд, конкуренција. Овај случај могу да преузму Федери.

– Аххх! Схватио сам уложак.

– Онда, рукав. Хех, супер! Ја сам “уложак”, а ви сте “рукав”. И уложак се убацује у чахуру. Хахаха Смешно

– Но. Ставили су метак у кертриџ.

– Шта, паметно? А знате да су у нашој земљи сви паметни – сиромашни и сиромашни. Да ли желите да направите разлику? Онда слушај, нећу два пута да објасним. Свето место – никада се не догађа. И твоје место, не само Свето. Знате ли колико незапослених људи у нашем селу жели да те јебе да преузму своје слободно место?

Харутун се из страха излетио очима и пролио сузе сенилности.

– Извините, кертриџ, није метак убачен у чахуру, већ тонер.

– Па, онда чуј, колико ћу објаснити укратко: Ееее… јеси ли прочитао Гогола?

– Попио је могул.

– Да ли ме зезаш?

– Било је хумора. Гледао сам филмове са његовим учешћем.

– То је добро. Да ли сте гледали филм о НОС-у?

– О чијем носу?

– Па, не о твом? … – Оттила је скочио са стола, – Опет хумор?

– Мнн, да! – старац се усправио. Оттила је погледао у препону каплара и, испупченим очима, подигао главу, бацивши главу до краја и видео само успаван плексус.

– Седи јебено!! – повикао је. Јесењи је седео у почетном положају.

– сетио сам се Уложак… Овде је човек изгубио нос…

– Сећате се?

– Тачно!!

– Па ћемо га потражити. Сам … – А Оттила је прстом покуцао у плафон. – питао ме пола дана. Веома је тражио да и ја лично преузмем ову ствар. Тако рећи, преузео је личну контролу.

– Бог?

– Не, будале, Марсхал. Нууу, боже наш. Рекао је да нема никога вреднијег … – Оттила је скочила на колена, стојећи подређена и преузела контролу над ситуацијом.

– И како ћемо га тражити. Ово је прица?! Штавише, они су умрли.

– Ко су они?

– Па, ови главни ликови су умрли одавно… а Гогол је главни сведок, исти… па, мртав.?! Ово није хумор.. Аххх?

– Будала. – Буба је скочила из крила Инцефалопата. – Тражићемо споменик на бакарној плочи која је украдена. Или бескућници или преваранти. Свеједно, споменик НОСУ-у, и можда… антиквитети.!?

– А ко ће остати овде?

– Изолде и Иззи за главног.

– Да ли је још мали?

– Ништа мало, већ сам познавао жену његових година.

– За ово није потребно пуно ума: ставите га, пљуните и отишли…

– Како знати, како знати…

– Не, заштитниче, могао бих да останем, срце ми је слабо…

– Ништа, овде у Санкт Петербургу ћете дисати гасове и лакоћу.

Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу на кољену и палцем притиснуо инсекта у тканину хлача.

– Шта сте желели да разнесете? – саркастично заклонивши очи, упита Отила.

– Немам новца ни лека.

– Па, то је решиво. Све плаћа буџет. Ако нађемо нос.

– А ако је не нађемо?

– А ако га не нађемо, сви трошкови ће бити одузети… од вас.

– како?

– И тако је. Ако и даље постављате глупа питања, можете изгубити посао. Разумео?

– Тако је, разуме се. Када идемо?

– Глупо питање. Већ смо требали бити тамо. Идемо сада!

– И шта је то тако брзо? Нисам спакирао кофер?

– Увек га морамо спремати. Знали сте где добијате посао… Узгред, иста ствар…

– ста?

– Нисам спакирао кофер. Да, не требају нам. По доласку купите оно што вам треба. Имам банковну картицу.

– А ако нема довољно новца?

– Он ће бацити. – и опет је окружни полицајац гурнуо прст у плафон и у стилу пигмеја скочио, користећи муљеве, на сто, машући ногом испред носа колеге. Устао је и прешао стол пјешице у правцу од Арутуна до столице. Сузе и кренуо према излазу.

– Шта седиш? идемо! – и махнуо руком, – и као да је дуж Санкт Петербурга, надвио се над Земљу…

Они су напустили тврђаву, оставивши на вратима само белешку с кредом: