Robert Silverberg - Sin čovečji

Spušta se na tlo. Vidi svetlucavi metalni kavez i beživotno smežurano telo sferoida kako leži na njegovom dnu. Prilazi mu i stavlja ruke na njegove blistave rešetke.

»Niko ne treba da bude mrtav u noći Otvaranja Zemlje«, kaže Klej. »Neka snaga ponovo ude u tebe! Hajde! Hajde!« Rukama dodiruje hrapavo telo sferoida. »Čuješ li me? Sine, kćeri, rođače, rođako, ja te zovem natrag u život.« Iz dubine otvorene Zemlje stane da ističe novi život i da ulazi u sferoid, i on ponovo zadobija svoju punoću i zaobljenost, ponovo je gladak i čvrst, i ponovo se na njemu prelivaju boje: ljubičasta, crvena, ružičasta. Ponovo je živ. Klej može da razume, bez reči izraženu, njegovu izjavu zahvalnosti. »Mi ljudi se uvek držimo zajedno«, kaže on sferoidu. »Ja se zovem Klej. Moja era je bila pre tvoje ere, pre nego je rasa promenila oblik. Mada, znaš, kasnije epohe ponovo su se vratile prvobitnom obliku. Oni Spavači tamo, naši domaćini, oni –«

Hanmer, Bril, Serfis, Angelon, Ti i Ninamen trepere, postaju sve nejasniji, prelazeći naizmenično iz muškog u ženski oblik, čas se nekontrolisano miču, a čas su potpuno mirni. Oni još uvek učestvuju u ceremoniji Otvaranja Zemlje. Klej se pita da nije možda trebalo sa njima da ostane do kraja, ali da je tako uradio, onda nikada ne bi osetio zadovoljstvo kakvo je imao od ove šetnje po vazduhu, niti bi sferoid vratio u život. Ovo je bio dan pun čuda. Ovakvu radost nije osetio nikada ranije.

Klejovo osećanje sreće ne mogu da pomute ni odvratna kozolika stvorenja koja upravo ulaze u njegov vidokrug. Klej se lagano nakloni prema njima, obraćajući im se: »Ja sam Klej«, objašnjava im on. »Od svih onih koji su uhvaćeni u vremenski protok, izgleda da sam ja najstariji. Sferoid dolazi iz ere koja je nakon mog doba. Ovi ovde«, pokazujući pri tom na Hanmera i njegove drugove, »oni predstavljaju dominantnu vrstu sadašnjeg trenutka. A vas troje, pretpostavljam, dolazite iz nekog perioda u sredini, između njih i sferoida, kada–«

Preteče mumlajući, ljudi-koze krenuše prema njemu.

Oni jedan sa drugim govore nekakvim turobnim i monotonim jezikom, a napred se kreću polako i oprezno poput hijena. Ispunili su vazduh zadahom truleži. Klej se trudi da od sebe odagna očaj i razočarenje, govoreći sam sebi da ne treba ni o kome suditi samo po spoljnim znacima; ovo su takođe sinovi čovečji, i u nekoj prohujaloj eri mora da su predstavljali vrhunac ljudskih stremljenja. Hoću da budem naivan: da budem pun milosrđa: da budem onaj koji voli. Oni mu prilaze sasvim blizu, unose mu se u lice, zapahnjujući ga ogavnim zadahom iz usta, prskajući ga svojom lepljivom pljuvačkom. Klej je počeo da kašlje, dok je rukom zapušio nos. Oni su ispružili ruke ispred belih, bez ijedne dlake, grudi; prsti su im kratki i zdepasti, sa ranicama na mestima gde se koža ljušti, i bez noktiju. Ritmično se klate u kukovima. Klej je siguran da u njihovim očima tinja plamen zla. Ružno korenje koje niče za njihovim stopama, sada je preplavilo čitav amfiteatar. »Možemo li da razgovaramo?« pita Klej. »Ovo je noć Otvaranja Zemlje. Hajde da pokušamo da razumemo jedni druge, da volimo jedni druge. Kako ja vama mogu pomoći?« Stvorenja se primaknu bliže njemu. Senka ozbiljne opasnosti nadvila se nad Kleja. Uznemiren, on pokušava da se odigne od tla, ali njihove ruke se pružaju i hvataju ga, sprečavajući ga u tom naumu. Počinju da ga guraju napred-nazad, da ga bacaju od jednog do drugog, uz pištav podmukao smeh. Da li je ovo igra? Kao lovački psi što se igraju sa opkoljenim zecom! »Pogrešno ste me razumeli«, kaže im Klej. »Ja sam ljudsko biće, možda jako rani oblik, ali opet mislim da zavređujem bar osnovno poštovanje–« Guranje postaje sve snažnije i neprijatnije. Oni se nadnose nad njega; njegova glava doseže tek do njihovih grudi. Lupaju nogama po tlu, koje od toga podrhtava. Iskezili su zube.

Hanmer, Ninamen, Ti, Serfis, Bril i Angelon sede na tlu i to posmatraju. Nijednim pokretom ne pokazuju želju da se u ovo umešaju.

Jedino sferoid pokazuje da mu nije. milo što ova kozolika stvorenja maltretiraju Kleja. On ljutito mrmori prema njima. Ali ljudi-koze njegov jezik razumeju manje nego i sam Klej. Oni nastavljaju da ga guraju i da se poigravaju sa njim. Oseća da ga koža peče na mestima gde ga ova stvorenja dotaknu. Gurkajući ga, oni uporno nešto mrmljaju – i to kao da je upućeno njemu. Šta hoće da kažu? Klej zamišlja da mu govore: »postaćeš kao mi. Postaćeš kao mi. Postaćeš kao mi.« Da li je ta napukla vriska njihov smeh? Kakav je to zlosrećni sticaj okolnosti stvorio ova bića, i kako je mogao da ih stvori iz ljudskih gena? Oni su kao kosturi što se klate u budućnosti. Oni su šala kojom će se budućnost podsmehnuti snovima svih utopista. Klej se pod njihovim udarcima ruši na zemlju. Kraci brzorastućeg korenja obavijaju s e oko njega, tako da jedva dolazi do daha. Pa ipak, utehu nalazi u misli da su ove zveri tek prolazna etapa u priči koja se zove evolucija. Čovečanstvo će proći kroz tu fazu, pročišćeno, i nastaviti razvoj u pravcu bogolikog Hanmera. Da, ova misao mu pomaže da se umiri, mada ovaj sadašnji bogoliki Hanmer, koji sedi blizu njega, vrlo malo čini da bi mu sada, u nevolji, pomogao. Migoljeći se na tlu, Klej uspeva da se provuče između njihovih nogu i krene, puzeći niz kosinu amfiteatra, ka Hanmeru i njegovim prijateljima. »Ti! Hanmere!« uzvikuje. »Oteraj ova stvorenja od mene! Zar ne možeš da držiš pod kontrolom svoje sopstvene pretke?«

Hanmer se nasmeje. »Dragi moj, oni su trenutno u službi Greške. I na taj način su izvan moje kontrole.«

Ljudi-koze su primetili da im je Klej umakao. Zbog toga se sada ustremljuju na sferoid, ali kada dodirnu kavez, osete šok od udara kojim se sferoid brani od opasnosti, i oni se mumlajući povlače nazad, i ustremljuju opet na Kleja.

Kako da im pobegne? Bubotke bi još i mogao da podnese, ali ne i taj smrad, i tu njihovu bolesnu ružnoću. Poklizavajući i spotičući se on se uspinje do vrha amfiteatra, a zatim pojuri u tamni prostor koji opasuje ovaj amfiteatar, prostor koji brzo prelazi u šumu. Čuje kako iza njega ljudi-koze frkću: hhruhf, hhruhf, hhruhf. Ovaj nagli trk neočekivano se završi u vodi. Oseti vlažnost na nogama, pokuša da se zaustavi, no, o nešto se saplete, tako da se strmoglavi u vodu. Pri tom je snažno pljusnuo po njenoj površini. Nešto iz dubine ščepa njegovo telo. I on tone ka dnu.

Disanje pod vodom nije uopšte tako teško kako je zamišljao. On napuni vodom pluća, zapravo, natopi ih vodom, sve do i najmanje njihove šupljine; iz toga zatim on crpe energiju. Panika brzo prolazi. Prilagođava se. Nalazi se u crnom bazenu čija je dubina otprilike pet puta veća nego širina. Voda je hladna. On lagano klizi kroz vodu sredinom bazena, pokrećući se tek ovlašnim pokretima svojih stopala, i za to vreme iz sebe istiskuje i poslednje mehuriće vazduha. Ovde nije sam; primećuje jedno biće. Ono strpljivo čeka da se on prilagodi novoj sredini. Ja sam Kvi, obraća mu se stanovnik bazena, šaljući mu ovu informaciju kroz strujanje plavih, zelenih i crvenih mehurića, koji naspram dna bazena izgledaju kao da su od fosfora. Ja sam neprijatelj Greške. Ovde si bezbedan.

Ja sam Klej.

Klej, ja ću ti pružiti zaštitu.

Klej stvari oko sebe sada vidi mnogo jasnije. Voda u bazenu je podeljena u devet zona, od vrha prema dnu, i svaka od tih zona je različite temperature, slanoće i gustine vode, i u svakoj od njih preovlađuje različita molekularna struktura. Granice između zona su jasno i nedvosmisleno obeležene posebnim treperavim pojasevima vode. Iznad površine vode, koja se odavde čini blistavom poput čelika, vide se tri mutne mrlje, crvene i žute boje, kako se kreću levo-desno. KleJ konačno shvati šta je to: koze koje je on prevario stoje sada iznad vodene površine i utučeno gledaju u vodu. Klej je za sebe odabrao četvrtu zonu od vrha. Tri zone ispod njega nalazi se Kvi; on ima oblik stuba smaragdnog sjaja. Klej izoštrava svoja čula i otkriva da je Kvi ogromno izduženo biće koje podseća na lignju: sa jedne strane njegovog tela nalazi se glatka i zaobljena površina, a sa druge strane telo se širi u pet vitkih krakova. Očigledno je da ovo biće poseduje nekakvu smirenu, ali vrlo snažnu i moćnu inteligenciju, koja se manifestuje ljubičastim sjajem oko njegove glatke crne kože, dok se njegove misli u obliku mehurića, poput pahuljica raznobojnog snega, kovitlaju vodenim prostorom bazena. Klej mu se primiče bliže. Mene je vremenski protok ovde doveo. Da li je to slučaj i sa tobom?