Robert Silverberg - Sin čovečji

Ninamen se kikoće. Vidi je deset metara iznad sebe, kako udobno lebdi u vazduhu: stomaka okrenutog prema dole, raširenih ruku i nogu. Može da pseti strujanje ne-krvi kroz njene ne-vene, kao što, iz ovog položaja, može da oseti dah pobede nad silom gravitacije.

»Dođi dole«, zove je on.

»Ne još. Pričaj mi o svom vremenu.«

»Šta želiš da znaš?«

»Sve. Od početka. Da li umirete? Da li volite? Da li stavljate njegovo telo u njeno? Da li se svađate? Da li sanjate? Da li praštate? Da li –«

»Stani«, prekine je. »Pokušaću da ti pokažem. Gledaj: ovako je bilo u ovom vremenu.«

On joj otvara svoju dušu. Oećajući se kao muzejska izložba, on joj pruža pogd na automobile, košulje, cipele, restorane, neraspremljene krevete, hotelske holove, avione, palme u saksijama, telefone, auto-puteve, zrele banane, atomske eksplozije, elektrane, zoološke vrtove, zubarske bušilice, poslovne zgrade, saobraćajne gužve, olimpijske bazene, streljane, i novine. Daje joj na uvid filmove, kosačice trave, pržene odreske, i sneg. Pokazuje joj crkvene tornjeve. Pokazuje joj parade. Pastu za zube. Lansiranje rakete.

Ona se užasno zaljulja u vazduhu i poče da pada.

Očajno poskočivši, želeći da spreči najgore, on pritrčava i hvata je u poslednji čas; pri tom je od naprezanja zastenjao. Njeno hladno telo privija se uz njegovo, drhteći u velikom strahu, i prizori paničnog užasa prelaze iz njenog i u njegov um. On vidi, kroz avetinjsku izmaglicu koj a izobličava stvari, nekakve ogromne kamene ruševine okruglog oblika i pet džinovskih stvorenja kako sede ispred njih, ukopana u mulj, i te zveri nalik dinosaurusima polako dižu glave, frkću i očajno riču, potresajući zemlju svojom žalobnom rikom, i vidi Ninamen kako puzi ispred njih kao da ih moli i traži od njih oproštaj, a džinovski stvorovi slični reptilima brundaju i brekću, tresu svojim glavama, provlače svoj e ogromne vilice kroz mulj, i Ninamen jecajući polako tone u taj mulj. Slika počinje da se topi i nestaje. Klej nežno zgrli devojku, nastojeći da je umiri. »Jesam li te povredio?« tiho je pita. »Da li ti je dobro?« Ona drhti, iz njenog grla izlazi slab isprekidan zvuk. »Potrešno sam razumela«, prošaputa konačno. »Nisam mogla da razumem tvoju pesmu, i to me je uplašilo. Kako si ti čudan!« Položi zatim ruke na njegovo telo, milujući ga svojim mnogobrojnim prstima po koži. Sada on uzdrhta. Kliznuše dole na zemlju, i on ostane da je ljubi u grlo, da je miluje po grudima, diveći se njenoj srebrnastoj koži, ali u trenutku kada je počeo da prodire u nju desi se ovo: padne mu na um da bi ona svakog časa mogla da poprimi muški oblik svoje rase – i ta misao učini da nešto kvrcne u njemu, kao da se prekinuo neki k ontakt, i to je dovelo do toga da je izgubio erekciju. Ona uzme da ga nežno miluje po celom telu, ali uzalud: ne može da povrati erekciju. Želeći da pomogne, ona stane da se pretvara iz ženskog u muški oblik, a potom ponovo u ženski oblik, i to takvom brzinom da je on jedva uspevao pogledom to da prati, ali ni ovo nije imalo nikakvog efekta, tako da se ona ponovo smirila u ženskom obliku. Tihim, zabrinutim glasom ona mu reče: »Molim te. Zakasnićemo na otvaranje.« Ove njene reči učiniše da ga prođu trnci niz kičmu; uspela je da pokida mrežu otpora u koju se bio spleo, da zagolica njegov mozak, i da potakne njegovu muškost. Tada ga obgrli jednom nogom oko pasa, a on, u strahu da se ovaj podsticaj ne izgubi, snažno uroni u nju. Ona ga čvrsto obgrli, kao da bi celog da ga upije u sebe. Zašto ova bića uopšte imaju pol i polne odnose? Nema sumnje da su oni u stanju da iznađu mnogo neposrednij e načine da ostvare kontakt. A sigurno da to ne služi nikakvoj biološkoj svrsti, sada, u ovom kasnom datumu evolucije. Mora da je to prosto životinjsko zadovoljstvo zastarelo i da je prevaziđeno, kao jedelje i spavanje. Zamišlja ovako: oni su obnovili kopulaciju nje same radi, i opremili sebe svim tim penisima i vaginama u cilju svojevrsne maskarade, da bi što bolje razumeli prirodu svojih primitivnih gostiju. Mičući kukovima napred – nazad on se trudi da i dalje razvije tu fantaziju: pokušava da zamisli ljude Hanmerove rase u njihovoj aseksualnoj formi, glatke i ravne između nogu – kao mašine; za to vreme Ninamen, koristeći deo njegovog tela koji je u njoj kao provodnik, direktno mu u mozak šalje snažno ekstatično osećanje, na koje on odgovara brzom i snažnom ejakulacijom; nakon toga, iscrpljen i ošamućen, on leže na zemlju.

»Hoćeš li nam sada pomoći da učinimo Otvaranje Zemlje?« prošapta ona kada je Klej otvorio oči.

»Šta je to?«

»Jedan od Pet obreda.«

»Neka religiozna ceremonija?«

Ovo njegovo pitanje ostaje poput mraza da lebdi u vazduhu. Ona već silazi niz stenu. Klej kreće za njom, zamišljen, nesigurnog koraka, upadajući u pukotine na stenama; osvrnuvši se, ona ga jednim pogledom, uz osmeh, odiže sa tla, potom ga prenosi kroz vazduh dole do nje. Spustivši se, pod stopalima oseti toplo i vlažno tlo. Ona ga vodi napred, prema centru amfiteatra, gde su se ostalih petoro već okupili. Sada su svi u ženskom obličju. Nije uspeo da odredi ko je od njih Hanmer, sve dok mu se zvučnim gl a sovima ostali n e predstaviše: Bril, Serfis, Angelon i Ti. Njihova nežna i gola tela blistaju se i presijavaju na suncu. Postavljaju se u krug, hvataju jedno drugo za ruke. Koliko vidi, on je između Ninamen i Ti. Serfis, ako je to uopšte Serfis, govori ljupkim, milozvučnim glasom: »Šta misliš da li smo mi dobri ili zli?« Ninamen se kikoće. Neko iz kruga, pretposta v lja da je to Hanmer, uzvikne: »Nemojte ga zbunjivati!« Ali, svejedno, on je zbunjen. Privremeno oslobođen požude, zahvaljujući Ninamen, on se ponovo vraća mislimo neobičnosti svih bića, i čudi se sam sebi kako uopšte može da oseti seksualnu želju prema njima kada su oni njemu toliko strani. Da nije to zbog nečega u vazduhu? Ili, pak, prvrupa može da posluži svrsi, ako je čovek već uhvaćen u vremenski protok.

One plešu. On pleše s njima, mada ne može do kraja da sledi pokrete njihovih elastičnih udova. Dodir koji oseća držeći se za ruke sa njima čini da mu najednom postane hladno. U dnu stomaka oseća ledenu grudvu, nesigurnost, jer zna da Otvaranje Zemlje upravo počinje. Snažni talasi misli podižu se u njegovoj lobanji. Pogled mu se zamagljuje. Njih šes-toto+ mu prilaze, okružuju ga, prislanjaju svoja hladna tela uz njegovo. Njihove otvrdle bradavice oseća kao peckanje vatre na svojoj koži. Prisiljavaju ga da legne na tlo. Da li je ovo prinošenj e žrtve, i da li je on određen za žrtvu?

»Ja sam Angelon«, tiho pevuši Angelon.

»Ja sam ljubav«, peva Ti, »Ja sam Ti. Ja sam ljubav.«

»Ja sam ljubav«, peva i Hanmer. »Ja sam Hanmer.«

»Ja sam Serfis. Ja sam ljubav.«

»Ja sam Bril.«

»Ja sam Angelon.«

»Ljubav.«

»Ninamen. »Ja sam ljubav.«

»Serfis.« Njegovo telo se širi. Postaje mreža spletena od finih bakarnih žica, mreža koja obmotava čitavu planetu. Još uvek ima dužinu i širinu, ali više nema visinu. »Ja sam Ninamen«, peva Ninamen. Planeta počinje da se otvara. On prodire u nju.

Vidi sve.

Vidi bube i insekte u jazbinama, crve u njihovim tunelima, vidi kako se korenje od drveća, grmlja i cvetova spliće, uvija i širi, vidi podzemne stene, razaznaje slojeve tla. Drago kamenje blista u Zemljinoj kori koja se tu pred njim rastvara. Otkriva postelje podzemnih rečica, blistave podove jezera. On dodiruje sve, i sve dodiruje njega. On je zaspali bog. On je proleće koje se vraća. On je srce sveta.

Silazi u dublji sloj Zemlje, gde bazeni nafte tužno kaplju na sloj tihih škriljaca, i otkriva grumenje zlata koje prigušenim sjajem blista u zemlji, i gazi kroz bistri potočić u kome se sjaje safiri. Tada dospeva do dela planete koji je nekada bio čovekov dom, u nekoj od generacija nakon njegove; sav obuzet užasom on luta ulicama kroz čiste i prostrane tunele, zatim sreće robote koji se predusretljivo nude da zadovolje svaku njegovu potrebu. »Mi smo prijatelji ljudi«, kažu mu. »Prihvatamo sve naše nekadašnje obaveze.« Cela planeta se zatrese, i za jedan kratak trenutak, u kome zatreperi i sam vremenski protok, on uspeva da vidi ovaj grad ponovo nastanjen; vidi visoke i uznemirenog izgleda ljude, kako se kreću kroz ove hodnike: oni su bledi, širokih lica i, osim što im telo izgleda krhkije i neotpornije, sasvim su nalik muškarcima i ženama iz njegovog doba. On bez žaljenja prolazi i kroz njihov nivo, i uranja još dublje u Zemlju, dospevajući do dna njene utrobe: do njenog jezgra. Tu vidi užarenu magmu i unutarnje plamenove. Stara planeta se još uvek nije ohladila? Nije, barem ne mnogo. Ostala sam bez meseca, i moja mora su se izmenila, ali unutra, u svom jezgru, ja još uvek sijam toplim sjajem. Njegovi prijatelji su uz njega. »Ja sam Bril«, šapće Serfis. »Ja sam Angelon«, kaže Ti. Svi su sada u muškom obličju, i svaki od njih je izvadio ud iz zaštitne navlake. Da li nameravaju da oplode Zemljinu koru? Podižu se oblaci guste plave pare, i on više ne može da vidi Hanmera i njegove drugove; ustremljuje se prema gore, prolazeći kroz porfir i alabaster i sardoniks i dijabaz i malahit i feldspat, prodirući kroz zemljino tkivo kao tanka igla, dok konačno ne stigne do površine. Izranja. Napolju je pala noć, i njegovi prijatelji leže iscrpljeni u amfiteatru, troje u muškom, a drugih troje u ženskom obličju; njihova opuštena tela prekrili su rojevi zlatnih zolja, koje zujeći mile po njima. Sav oduševljen Klej otkriva da može da hoda u vazduhu. Diže se u visinu od oko deset metara i, glasno se smejući, čini nezgrapne korake. Kako je to lako! Mora samo da pazi na razdaljinu između sebe i tla. Da! Da! Da! Hoda kroz vazduh celom dužinom amfiteatra. Pušta da klizne dole dok nogama gotovo ne dotakne žbunje razbacano po tlu, a onda se ponovo podigne uvis. Korak za korakom. Vredelo je biti prenet iz svog vremena, i biti izgubljen u dalekoj budućnosti, da bi se hodalo po vazduhu kako to on sada čini, i to ne u nekom bestelesnom obliku – kako je to nedavno doživeo – već ovako, u svom vlastitom, smrtnom telu.