Robert Silverberg - Sin čovečji

Nije. Ja sam ovde domaći.

Ovde, dakle, postoji nekoliko inteligentnih vrsta?

Ima priličan broj takvih vrsta, odgovara mu Kvi. Mi Disači, da počnem od nas, zatim su tu Skupljači, Jedači, Čekači, Pomagači, Uništavači....

Stani malo, to je prebrzo za mene! Pokaži mi jednog Skupljača.

Kvi mu pokaže Hanmera: glatkog i dvopolnog, okretnog i profinjenog, možda malo i površnog Hanmera.

Kako izgleda Čekač?

Maglovit lik, duboko ukopan u tlo, nalik oživljenoj džinovskoj šargarepi, interesantniji nego bića koja je do sada video.

A Jedač?

Ogromna usta puna zuba. Nekoliko redova zuba gube se u mračnoj unutrašnjosti usne duplje. Oči kao da su položene na tacnu. U njemu je, nema sumnje, gorka i mračna duša. Po koži ima krljušt. Ima i kandže.

Svi ovi su ljudska bića?pita Klej. Da. A i ostali.

Klej je zbunjen. Logika kao da je opet izostala. Zašto se toliko mnogo oblika istovremeno razvilo?

Nisu se istovremeno razvili. Nego jedan za drugim. S tim da stariji oblici života nisu iščezavali. Uznapredovali smo u preživljavanju, u ovim vremenima.

Skupljači su najnovija vrsta?

Da, odgovara Kvi.

I najdominantnija, superiorna u odnosu na druge vrste?

Najnovija, ponavlja Kvi.

Ali oni imaju moći koje stariji oblici nisu imali, insistira Klej. Nisu različiti samo po obliku, zar ne?

Kvi mu u tome daje za pravo.

Da li se tvoja vrsta u evoluciji javila blizu mog doba?

Ne.

Klej pokazuje Kviju ljude-koze. A ovi?

Bliži su tebi nego meni.

Ah! uzdahnu Klej.

Pokušava da u svojoj glavi sredi sve ove nove podatke. Skupljači, Jedači, Čekači, Disači, Uništavači, Pomagači: najmanje šest vrsta trenutno nastanjuje svet, i sve one predstavljaju šest sukcesivnih faza u razvoju čovečanstva. Da. S tim da jedino Skupljači predstavljaju trenutni oblik života, dok su ostali ne više nego zaostaci iz prošlosti koji se još motaju ovuda. Da. A ljudi-koze, a sferoid? Iščezle forme, uhvaćene u vremenski protok, i dopremljene ovde. Da. I on sam, majmun koji je vremenom izgubio gusto krzno? Isto je i sa njim. Njegova vrsta je nestala, sva dela iz njegove epohe su zauvek iščezla, jedino su geni pretrajali: poput blistavog plodnog mlaza kog ništa ne može ugasiti, ti ljudski geni protegli su se kroz čitave milenijume. Koliko životnih formi – pita se Klej – leži između njega i najstarije od ovih preživelih formi? Blistavi lanac ljudskog roda proteže se kroz sve epohe. Mi smo drska forma života – zaključuje Klej. Menjamo se, ali ne nestajemo. Naša dela bivaju zaboravljena, ali mi ipak pretrajavamo. Kako smo uopšte mogli da se plašimo srdžbe bogova, kada smo ih mi nadživeli?

Sa osećanjem trijumfa Klej počinje da klizi iz jednog u drugi nivo bazena. Uživa u tome što je svestan različitih pojaseva vode u bazenu. Ovde je voda klizavija i hladnija nego tamo; ovde voda ima slan ukus i bakarnu boju, tamo je blistava i ima ukus kreča. U jednom pojasu oseća da mu je telo sabijeno. U drugom njegovo telo se širi. U sledećem mora jako da se napne da bi prošao kroz gust zid molekula. Primećuje da je i sam izmenjen, da ima oblik duguljast i gladak poput foke, da ima šiljastu njušku i snažna peraja. Lebdi kroz vodu! Leluja! Roni! Pliva levo-desno! Otiskuje se prema površini. Ljudi-koze su još uvek tu, turobno gledaju u vodu bazena, dok im iz nozdrva cure sline. Klej im se obraća: »Zaronite zajedno sa mnom!« Ne. Oni ukočeno stoje na obali. On ponovo zaranja u dubinu, upijajući u sebe mudrost Kvija.

Čime se ti baviš? pita ga Klej.

Istražujem.

Šta istražuješ?

U poslednje vreme istražujem prirodu komunikacije. Proučavam razmenjivanje ljubavi, i prolazim svim putevima te razmene. Da lije ljubav postojala u tvojoj eri?

Mi smo verovali da postoji.

Da li ste imali uticanje, splitanje, razmenjivanje, stapanje?

Ti pojmovi mi nisu bliski, odgovara Klej. Ali, slutim šta označavaju.

Razgovaraćemo o tome.

Drage volje.

Ali nakon toga Kvi je naglo zaćutao, i nestao iz Klejovog vidokruga. Nakon izvesnog traganja Klej ga otkriva na samom dnu: lagano se pokreće, ukopavajući se u muljevito tlo. Pri tome ispušta crne mehuriće. Da li je Kvi izgubio interes za njega? Kvi šalje treptaj koji ga uverava u suprotno. Pokazaću ti naš način ljubavi.

I Kvi mu predočava viziju.

Vidi Još Jedan bazen, hladan, taman i dubok. Vidi još Jednog Kvija kako pliva pri njegovom dnu. Između tog Kvija i ovog u Klejovom bazenu postoji snažna i blistava harmonija. Vidi potom i trećeg Kvija u trećem bazenu. On je povezan sa ova dva Kvija. Tu je i četvrti. I peti. I šesti. Bazeni su hladne čaure koje su poput oštrih bodlji zabodene u kožu zemlje, i u svakoj od tih čaura nalazi se po jedan Kvi. I svi su povezani. Kroz ovog što lebdi ispred njega Klej postaje svestan postojanja sedamdeset devet ovakvih stvorenja koja se nalaze duž čitave planete. To je njihova ukupna populacija, mada ih je nekada bilo više, nekada kada su, u Jednoj drugoj epohi, oni vladali Zemljom. Sada se nijedan Kvi više ne rađa. Nijedan Kvi više ne umire. Nezgrapna čudovišta, zatvorena u svoje vodene jazbine, stvorili su neku vrstu upornog i trajnog opstanka. A postoji i ljubav između njih. Gledaj samo! Beli i topli mlaz izvija se iz Jednog, i uranja u drugi bazen. Jedan Kvi utiče u drugog Kvija; pipci im se spliću, potom razdvajaju i palacaju oko njih muteći pri tom vodu u bazenu. Pa ipak, ovo spajanje nije ekstaza fizičkog tipa. To je pre neka vrsta tamnog i bespolnog, hladnog spajanja. Jedan Kvi spliće svoju dušu oko duše drugog Kvija. Razmenjuju materiju koja predstavlja životno iskustvo. Oni se stapaju i postaju to isto što su i bili: Kvi. Uživljujući se u to, Kleja preplavi tao snažan osećaj bede, da skupi svoja peraja i potone tri nivoa ispod onog u kom je bio. Ljudski rod se, dakle, srozao čak dovde – razmišlja on – evoluirao je u ove podvodne kreature, u ove lignje, koje iz melanholične dosade komuniciraju jedno sa drugim, i to samo na udaljenosti. Šta se čoveku moralo dogoditi pa da postane Kvi, da postane stvorenje potopljeno u vodu. Kakva se to hemijska promena desila, i kada, i zašto? Tek, ovde, svako u svom bazenu, leže njih sedamdeset devet, snažnih i sigurnih bića, i jedno drugom saopštavaju stvari znane već milenijumima. Klej počinje da jeca. Pa ipak, što se više udubljuje u zajednicu Kvija, on otkriva bogatstvo njihovog života, mnoge dimenzije ovakvog oblika postojanja, koje se na prvi pogled ne vide. Oni su nalik dugo oženjenim ljudima; oni zadovoljstvo nalaze samo jedni u drugima, odnosno, samo u sebi, u svom sopstvu. Takvi smo i mi bili, tako smo i mi činili, zato smo valjda tako i prošli, i onda je ova vrsta zavladala svetom, nakon nje druga neka vrsta, posle nje neka treća, dok svi mi, uhvaćeni u vremenski protok, nismo preneseni ovamo, mi smo Klej, i mi volimo, mi volimo, mi volimo, i mi smo Kvi. I Klej je Kvi. Klej se polako gubi u ovim vodenim sanjarenjima. Granice njihovog bića počinju da blede i da nestaju. Svest mu se pretapa u svest Kvija. Nikad ranije nije se osećao ovako sigurno. Leži na dnu bazena, miran poput Kvija, pod pritiskom od pet atmosfera. Prolaze čitavi vekovi. On diše polako i oprezno, uvlačeći svetle mlazeve vode u svoje telo, sporo iz sebe izbacujući mehuriće. Svestan je sanjivog postojanja svih tih Kvija u njihovim odvojenim bazenima. Kako je duboka njihova ljubav! Kako je savršena! Veza između njega i tih bića najednom puca, i on naglo ostaje sam, slomljen, nekontrolisano plivajući ka površini. Čuje glasan smeh ljudi-koza koji ga čekaju napolju; vidi njihove crveno-žute prilike kako se lelujaju iznad površine. Te zveri će ga ščepati. Ali, pre nego što je isplivao, Kleja mirno zaustavlja Kvi, blagonaklono ga obujmljuje, i Klej ponovo stiče kontrolu nad samim sobom. Jesi li dobro? pita ga Kvi.