Robert Silverberg - Sin čovečji

Dobro sam.

Sada vidiš naš način života.

Vidim.

Možemo li mi onda da ispitamo vaš način života?

Da, možete, odgovara Klej.

Zatiče sebe na laktovima i kolenima, kako puzi duž obale bazena. Svanulo je. Ljudi-koze su nestali. Njegovo telo se oslobađa vode koja je bila u njemu; pluća se ponovo ispunjavaju vazduhom, i ponovo je telo izloženo sunčevim zracima. Drveće ovde izgleda da ima zlatno lišće. Čini nekoliko nesigurnih koraka. Nakon par trenutaka ponovo je sposoban da hoda. Počinje da ispituje svoje telo. Gust sloj dlaka, bez kog je ostao tokom svojih ranijih lutanja, sada ponovo pokriva njegovu kožu. Nestalo je i zaštitne udne navlake. Ponovo ima ožiljak od operacije slepog creva. Na kuku su ponovo modrice. Vratio se svom izvornom obličju. Da li mu se to ovi ovde podsmevaju? Bio je dovoljno primitivan i u prethodnom, doteranom obliku; uz to, počelo je da mu pričinjava zadovoljstvo što ima grudi poput nekog dečaka, bez ijedne dlake, i što nema dlaka ni po kukovima ni po nogama. A sada je ponovo pokriven dlakom. Gledajući ružičast vrh svog uda kako proviruje iz gustog crnog žbunića od dlaka, on najednom oseti duboku uznemirenost zbog svoje golotinje. Pokrije svoj polni organ rukama. Ali može li sakriti i stražnjicu, koja je takođe obrasla dlakama? I malje grudi? Stavlja ruke čas ovde, čas onde – svuda po svom telu. Protrlja obraz o rame: oseti sloj oštrih dlaka i na obrazu. Oprostite mi, ja sam životinja. Oprostite mi, vlastito telo me izdaje. Najednom, vidi slip-gaćice na svojim preponama. Odahne sa olakšanjem, čini mu se da u daljini čuje aplauz zbog ovog skrivanja golotinje. Na sebi ima i čistu košulju. I čarape. Pantalone. Kravatu. Sako. I maramicu u gornjem džepu sakoa. Crne cipele od veštačke kože. Novčanik nabijen parama u levom džepu. I akt-tašnu u desnoj ruci. Miris losiona na glatko izbrijanim obrazima. Nalazi automobil i ulazi u njega. Akt-tašnu odlaže na sedište kraj sebe i stavlja ključ, daje kontakt. Vruum! Desna noga stiska papučicu gasa. Desna ruka položena na volan. Proverava kočnice – ispravne su. Lagano se uključuje u saobraćaj. Neko mu trubi, on veselo odgovara svojom sirenom. Dan je oblačan, ali sunce ipak probija kroz oblake. Pritiskom na dugme zatvara prozore na automobilu jer ispred njega mili nekakav autobus koji ispušta smrdljive gasove. Uključuje ventilaciju. Tako, sve po redu. Konačno obilazi taj autobus, daje gas; zaustavlja se na naplatnoj rampi da plati putarinu. U retrovizoru vidi gradske oblakodere obavijene smogom, no on će uskoro biti van svega toga. Osamdeset, devedeset, sto kilometara. Drži tu brzinu. Uključuje radio i iz zvučnika koji se nalaze pozadi začuju se zvuci Mocartove muzike. Hafner? Linc? Trebalo je do sada da nauči da to raspoznaje. Prelazi u krajnju, bržu traku puta, i njom vozi posmatrajući kako s njegove leve strane brzo promiču oznake na kolovozu. Zelena tabla označava odvajanje puta koji vodi ka centru grada; on se tome samo nasmeje. Za nekoliko minuta on je već potpuno van grada. I da, oblaka je nestalo; sunce je sinulo na čistom i plavom nebu koje svakih par minuta zasecaju avioni što uzleću sa obližnjeg aerodroma. Duž puta sada se nalaze zelene livade, U daljini se vide treperave krošnje topola i javora. Otvara prozor i pušta da mu lice miluje slatki letnji vazduh. Sada je gotovo sam na putu, ovde u ovom zabačenom kraju. I šta je to, to čemu se on sada približava, ko to stoji pokraj puta? Auto-stoper? Da. Devojka? Da. Gola devojka? Da. Njegova davnašnja fantazija. Očigledno je imala teškoća u stopiranju; nije uspela da zaustavi nijedan auto, pa je odlučila da se svuče; odeću je uredno složila i stavila na svoj kofer: pantalone, bluza, gaćice i grudnjak. On odmah pritisne kočnicu. Pa ipak, auto uspe da zaustavi tek par stotina metara iza nje. Ubaci u rikverc, krene nazad prema njoj. Ali ona je već trčala prema njemu, sa koferom u jednoj, i zavežljajem svoje odeće u drugoj ruci, dok su joj grudi pri tom dražesno podrhtavale. Ona je vrlo mlada: kako mu se čini, nema više od dvadeset godina. Svilenkasta kosa zlatne boje pada joj na ramena. Koža joj ima ružičastu boju mladosti i zdravlja; njene plave oči se blistaju. Ima okrugle, pune i čvrste grudi, smeštene dosta visoko na grudnom košu. Uskog struka, bokova možda za nijansu širih nego što bi bilo idealno. Između njenih nogu nalazi se mekano i nežno runo zlataste boje, sa jednim kovrdžavim pramenom koji se nestašno diže tačno iznad uzanog i dubokog useka. Ostavši bez daha, ona dotrčava do kola.

»Ćao!« doviknu mu ona i pre nego što je prišla. »Bože, mislila sam da mi danas niko neće stati.«

»Ume da bude neprijatno na auto-putu«, složi se Klej. »Hajde upadaj. Daj mi te svoje stvari.« Uzima od nje kofer i stavlja ga na zadnje sedište. Odeću ona još uvek drži zgužvanu u ruci; on i to uzima od nje, i stavlja nazad, na kofer. Ona seda na sedište kraj njega. Na sedištima ima skupe krznene navlake, tako da pretpostavlja da to njeno meškoljenie dolazi od čistog osećanja prijatnosti stvorenog dodirom krzna po goloj stražnjici. Pružajući ruku preko njenih grudi on zatvara vrata i sa te strane. Ona mu se podatno nasmeši. »Kuda si se zaputio?« pita ga ona.

»Izvezao sam se u vožnju. Onako, bez cilja. Uz to, imam i neograničeno puno vremena.«

»Super«, reče ona.

Kola kreću napred. Uskoro ponovo dostiže brzinu od sto kilometara na čas. Prelazi u traku za brzu vožnju. Za vreme vožnje Klej krišom baca poglede na devojku. Vidi ružičaste bradavice, i tanušne vene koje se jedva naziru na snežnoj belini njenih grudi. U najboljem slučaju ima devetnaest godina, zaključuje on.

»Ja sam Klej«, reče on.

»Ja sam Kvi«, ona mu odvrati.

»Da li si ikada imala pravu, istinski emotivnu vezu sa nekim muškarcem?« pita je on.

»Nisam sigurna. Bio je jedan, ili dva...«

»Gde je malo nedostajalo do takve veze?«

»Da.«

»Ali na kraju bi se nešto isprečilo između vas, i sledećeg trenutka ti bi se već držala na odstojanju?«

»Da, upravo tako!« potvrdi ona.

»I sa mnom je bio isti slučaj, Kvi. Malo igranja, nekoliko duhovitih opaski, površan razgovor – sve to umesto istinske intimnosti duše.«

»Da.«

»Ali uvek postoji nada...«

»Da će sledeći put...«

»Da će ovaj put...«

»To biti ono pravo.«

»Da.«

»Da.«

»Zaista ono pravo.«

»Kada možemo istinski da verujemo...«

»Da se otvorimo...«

»I to ne samo fizički.«

»Ali i fizički deo je važan.«

»Ali kao znak nečeg dubljeg, znak ljubavi, otvaranja duše.«

»Da.«

»Da.«

»Mi se divno razumemo.«

»I ja sam to isto pomislila.«

»Ovako nešto ne događa se baš često.«

»Tako brzo.«

»Tako spontano.«

»Ne. To je zaista retkost.«

»To je divno.«

»I ja mislim da je divno.«

»Takvo potpuno razumevanje. Takav sklad...«

»Takvo uticanje. Takvo splitanje.«

»Takvo razmenjivanje. Takvo stapanje.«

»Upravo to.«

»Zašto bismo se onda opirali sudbini?« kaže on, i kod sledećeg znaka skreće i silazi sa auto-puta. Dok se približavaju naplatnoj rampi, on rukom miluje njena hladna, obla i čvrsta bedra. Ona drži noge čedno stisnute, ali mu se smeši. Jednom rukom miluje njen blago zaobljeni trbuh, a drugom iz svog džepa vadi dolar. Čovek koji sedi u kabini naplatne rampe namigne prema njemu. »Ima li neki motel u blizini?« pita Klej. Ovaj mu odgovara: »Skrenite levo na put broj 71, ima oko pola kilometra do njega.« Klej klimne u znak zahvalnosti i kreće u pokazanom pravcu. Ubrzo stižu do omanjeg motela zelenih zidova koji izgledaju kao da su od plastike. Devojka ostaje u kolima a Klej odlazi do recepcije. »Dvokrevetnu sobu«, kaže Klej službeniku. Ovaj uzima knjigu gostiju i pita ga: »Sa prenoćištem?«