Robert Silverberg - Sin čovečji

»Reci nam«, obraća mu se Angelon, klečeći, glave povijene i položene između kolena, »kako je izgledao život uz znanje da se mora umreti?«

Klej se za trenutak zamisli, a potom reče: »Većina ljudi se sa tim prilično dobro saživela. Primili su to kao nešto što je izvan njihove moći, nešto što oni ne mogu da kontrolišu. I trudili su se da sa što više života ispune vreme koje im je bilo dato, odnosno da ga ne izgube nijedan trenutak, da nađu nekoga koga će voleti, da nešto izgrade, da steknu besmrtnost kako znaju i umeju: stvarajući nešto ili nekoga; i, čuvajući zdravlje, da produže svoj život što duže mogu. I, da budem iskren, mislim da je vreme koje nam je bilo određeno za većinu bilo sasvim dovoljno. Bližeći se kraju svog života normalan čovek je, pretpostavljam, već dobio sve ono što je život imao da mu da; telo mu je pred kraj počelo polako da slabi, javila se verovatno i neka bolest, praćena bolom – Znate šta je bolest? Znate šta je bol? – da, on je već dugo išao tim putem dobro znanim svima, i to je sada počelo i da ga zamara, mislim to ustajanje, jedenje, spavanje; a i deca koju Čovek podigne, i ona kad odrastu čoveka napuste, da, i tada ja verujem da svršetak ne predstavlja toliko neprijatnu stvar. Naravno, bilo je mislilaca i umetnika koji su mislili da svetu imaju još toga da daju, i zbog toga nisu želeli da odu, a bilo je i onih koji su i pod starost sačuvali bodrost i krepost, i hteli još puno toga da vide, a bilo je i onih čije je grudi grejala radoznalost, koji su žarko želeli da znaju šta će biti sledeće i sledeće i sledeće godine, i tako sve do u večnost, i oni su se takođe opirali odlasku. A bilo je takođe i onih koji su otišli prerano, čak i pre nego su počeli život, onih koji su život izgubili u nesrećama, ili su nastradali od neke dečje bolesti, ili su poginuli u ratu, znate to su zaista bile nepravde. No, sve u svemu, prosečan čovek je sa šezdeset ili sedamdeset godina već bio spreman da pođe na taj put, i u tom uzrastu on smrt nije više smatrao za nešto toliko strašno. Možete li vi bar nešto od ovoga da shvatite?«

»Šezdeset ili sedamdeset godina?« čudo se Serfis.

»Uobičajena dužina života. Ni dob od osamdeset godina nije bila retka. Neki su doživeli i devedeset. Poneki i više od toga.«

»Šezdeset ili sedamdeset godina«, ponavlja Serfis. »A tada prestaje zauvek. Kako je to divno. I kako čudno. Kao cvetovi! Sada ste mi mnogo jasniji. Vaše patnje. I vaša lutanja. Vaša nepoverljivost. Klej, mi te sada još više volimo. Ti nam pružaš veliko zadovoljstvo.« Serfis lupi dlanom o dlan. »Gledaj, Klej. U tvoju čast ja ću sada pokušati da umrem.«

»Stani«, Klej od silnog iznenađenja jedva prozbori. »Slušaj... nije...«

Serfis potrča niz polje prekriveno treperavim prozirnim biljkama. Ostali Skupljači, spokojno se smešeći, prilaze bliže Kleju koji sav zbunjen posmatra Serfis kako se udaljava. Nekoliko njih ga dodirnu po koži. Izazivaju neku sitnu promenu u njemu, tako da on sada može da vidi ono što i oni vide; odmah primećuje šestostrukost njihove egzistencije, šestočlano jedinstvo koga čini: Ti-Bril-Hanmer-Angelon-Ninamen-Serfis, njihove duše trepere poput jedne zajedničke duše.

»Lako poput pauka, Serfis se uspne uz strmu crvenu liticu sa leve strane. Blizu vrha, izgubivši strpljenje, ona se jednostavno vine gore, tako da se zaustavi desetak metara iznad vrha litice; oslonjena na vazdušni stub koji se stvorio ispod nje, ona lebdi u vazduhu iznad litice. Počinje zatim da se okreće oko svoje ose. Ostalih pet članova ove šestorke počinju da pevaju, i to čini da se oko Serfis stvori žuti oblak skladne muzike, prošaran tu i tamo crvenim disonantnim mrljama. Serfis širi ruke. Okreće se oko sebe sve većom i većom brzinom. Okrećući se, ona oko sebe širi nešto nalik staklenoj paučini, koja Kleja sve dublje uvlači u ovo šestostruko jedinstvo. Sada jedva može da je vidi, osim u trenucima kada sunčevi zraci padnu pod određenim uglom na nju, samo tada uspeva da u tom ekstatično uskovitlanom vihoru razazna Serfis. Ona se vrti. I vrti. I vrti. I vrti. I vrti. Sada, pošto se okreće vrtoglavom brzinom, njeno biće počinje da se rastvara. Počinje naizmenicno da bude čas u muškom, čas u ženskom obličju. Ona! On! Ona! On! Nju! Njega! Nju! Njega! Njegov! Njena! Njegov! Ona! Ona! Ona On! On! On! Ona! Mi! Oni! One!

»Serfis, nemoj!« on krikne. Ta četiri sloga, nakon što ih uplašeno istisne iz sebe, postaju tanke staklene niti sa nanizanim bisernim perlama, i one se pružaju prema Serfis, u nadi da će se obaviti oko nje. Žuta pesma koju su bili zapevali Skupljači izvija se svojim poslednjim tonovima, i ti tonovi sada dolaze od Serfis. Ona! On! Ona! On!

Pop

Tkivo vazduha se kida, i začuje se prodoran i jeziv prasak. Klej se baci na zemlju, čelo priljubi uz šljunkovito tlo, instinktivno se hvatajući za dve nežne prozirne biljke kraj njega. U slepoočnice mu uporno bije jedna misao: Pet Pet. Pet. Pet. Pet. Gde je Serfis? Serfis je nestala, da bi otkrila kako izgleda smrt. Ninamen. Ti, Bril, Angelon i Hanmer su ostali. Čuje se grmljavina. Nebo prima narandžastu boju. Serfis je nestala, Serfis čiji je lik on do malopre gledao, i to saznanje ga zapeče kao da je stavio so na živu ranu. Sav očajan ustane i krene hitrim korakom, idući čas na levu, čas na desnu stranu, sve dok konačno nije napustio ovu dolinu sa nežnim biljkama. Pod suncem koje je pržilo, stiže u pustinju, svu crvenu i narandžastu i belu, bez ikakvog znaka života, sa peskom koji se pružao u nedogled. Tu se zadržao, pokušavajući da se suoči sa činjenicom samoubistva Serfis, sve dok Hanmer, sada u ženskom obličju, nije došao po njega. Hanmer ga blago povede nazad, u dolinu. »Šta je sa Serfis?« upita Klej, a Hanmer prošapta: »Serfis uči o smrti.«

Klej je neutešan. Nije on prouzrokovao njenu smrt, ali se ipak oseća krivim zato što je u Serfis podstakao znatiželju o fenomenu konačnog prestanka egzistencije; podilazi ga jeza i od pomisli na to kakvu je štetu naneo ovoj šestostrukoj egzistenciji. Čitav dan smrknuto hoda okolo, šutirajući šljunak nogom, bacajući veće kamenice u jarkove, budeći zaspalo drveće. Skupljači stoje sa strane i nešto se dogovaraju. Konačno mu Ti prilazi. »Hoćeš li mi dopustiti da te ponovo učinim srećnim?« pita ga. Ti je u ženskom obličju.

»Pusti me na miru«, promrmlja on, videći da mu ona nudi svoje telo.

Ti shvata. Brzo se preobražava u muško, i obraća mu se rečima: »Mogu da ti pokažem nešto interesantno.«

»Pokaži mi Serfis.«

»Serfis je otišla od nas. Zašto toliko tužiš za njom«

»Neko mora i to«, odgovara on nabusito. »U tome, uostalom, imam više iskustva od vas.«

»Svojim tuženjem nas činiš nesrećnim. Da li je smrt toliko užasna, da zbog nje tugom pomračiš celo nebo?«

»Serfis je imala čitavu večnost za svoj život. Ona uopšte nije morala da ode.«

»To njen odlazak čini još lepšim«, reče Ti i blago uhvati Kleja za ruku. »Pođi sa mnom, i dozvoli mi da te zabavim. Uložili smo izvestan napor da nađemo način kako bismo te razveselili. Ražalostilo bi nas ako odbiješ makar da pogledaš to.«

Klej slegne ramenima, uz dodatni osećaj krivice. »Šta je to što ste vi smislili?«

»Knjige.«

»Stavno?«

»I stvari. Stare stvari koje su načinile druge rase ljudskog roda.«

Klej ne može da poveruje svojim ušima. Istog časa zaboravi na Serfis. Progovori glasom koji gori od nestrpljenja: »Gde? Koliko su daleko?«

»Dođi. Dođi! «

Ti potrča. Klej pojuri za njim. Prolaze pored ostalih Skupljača koji zatvoreniih očiju i opuštenih udova bezbrižno leže na tlu. Trčeći uz njega Klej vidi kako Ti povremeno čini skokove, kao da se odbacuje od nekakve nevidljive tramboline, i tada leti visoko u vazduh. Iz jednog od takvih skokova Ti se na zemlju vraća kao ona, odnosno u ženskom obličju. Ti izgleda za nijansu poželjnija od ostalih, sa širokim kukovima i guzovima koji više podsećaju na stražnjicu žene njegovog doba; ali ipak, sklop i sastav njenog tela i dalje mu se čine stranim i bizarnim. Zamišlja čak da ona umesto kostiju ima mekane bele čekinje, koje prolaze kroz meso, i čija je jedina svrha da prenose spoljne nadražaje. Dolaze do mesta gde tlo prelazi u blagu kosinu obraslu neuglednim žutim drvećem; neposredno ispred njih nalazi se nekakvo brdašce koje izgleda kao da ga je neko ispod zemlje rukom izgurao na površinu, a rastinje na njemu izgleda kao kosa izrasla na glavi kakvog džina. Sunce je sada nisko, senke su se Izdužile. Nebo je treperavo crvene boje. Približavajući se tom brdašcu, praćena zvucima nevidljivih trombona, piskom fagota i glatkim tonovima saksofona, Ti počinje da maše ispruženim rukama, i u tom trenutku na brdašcu se pojavljuje otvor. Klej vidi usta kružnog prolaza, otprilike dve njegove visine, koji vodi duboko u zemlju. Plešući, Ti prilazi otvoru. Klej kreće za njom.