Robert Silverberg - Sin čovečji

Ona se tužno osmehnu. »Možda neki drugi put. Sada moramo da pođemo.«

On ne želi da pođe. Prekinuvši konačno svoje stanje mirovanja, on krene da istražuje što se još nalazi u ovim vitrinama, počne da izvlači razne stvari sa polica. Kao u groznici on u svojim rukama pretura sve te stvari. Šta je ovo? A ovo? A ovo? Kako ova složena i čudna mašina radi? Kakvi su ovo tihi i zanosni zvuci? Koja je istina zarobljena u ovom komadu stakla? A u ovom pregrštu štapova? U ovim nagomilanim kuglama? Napuniće svoje ruke sa što više ovih čudesa. Poneće sa sobom iz ove pećine mnogo čudesnih i tajnih stvari, i to će biti dovoljno za dug period istraživanja. »Dođi«, kaže mu Ti, razočarana. »Ne smeš tražiti previše. Ni ovo nije bilo lako«. On joj se otrgne. »Čekaj. Zašto da žurimo. Dopusti mi...«

Mermerna ploča sa ugraviranim simbolima, koju Klej tog trenutka drži u rukama, počinje da se zamagljuje i polako da nestaje. Soba gubi simetričnost svog oblika, krov se naginje, jedan zid se rasplinjuje. Vitrine i police takođe postaju magličaste. Fini i precizno napravljeni predmeti, glatkih ivica kao da su juče izrađeni, sada počinju da gube svoje pravilne crte. Sve počinje da treperi. »Dođi«, šapće Ti. »Izađimo sada. Suviše dugo smo ovde.«

Pod se podiže. Zidovi se bučno obrušavaju.

On istrčava sa Ti. Pomisao da će nekakvo pomeranje tla uništiti sve ove čudesne stvari, i to baš sada kada ih je on otkrio, dovodi ga skoro do ludila. Poklizavajući se i posrćući, oni izbijaju na površinu. Napolju se spustio sumrak. Ptice sa krilima koja izgledaju kao da su od gume preleću iznad njih. Klej pogleda iza sebe, i zastane sav užasnut. U blizini nema nikakvog otvora. Hvatajući Ti za ruku on krikne: »Šta se to događa? Hoće li sve ovo nestati? Zauvek biti izgubljeno?«

»Sve je izgubljeno još davno pre«, odgovara Ti.

On ne razume odgovor, ali ne stiže da je pita za objašnjenje. Ona pohita niz kosinu, ka ravnici sa treperavim prozirnim biljkama. Klej požuri za njom. Biljke iz doline noću poprimaju blistav sjaj, ispunjavajući vazduh zujećom svetlošću. Hanmer, Ninamen, Angelon i Bril leže na istom mestu gde ih je poslednji put video; meškolje se kao da su se upravo probudili iz dubokog sna. Protežu udove, trljaju oči i kao da zevaju. Serfis nije sa njima, i Kleju sine da je on za vreme svog bavljenja u sobi sa čudesnim starim stvarima bio potpuno zaboravio na njenu smrt. Svali se na tlo pored Skupljača. Još uvek pod utiskom svih tih viđenih čuda, on promuklo reče: »Kakve stvari sam video! Prava čuda!«

»Suviše dugo ste se zadržali«, odvrati Hanmer, sa prizvukom žaljenja u glasu.

»Kako sam mogao sve to da ostavim? Da se od toga odvojim?«

»Naravno. Naravno. Mi te potpuno razumemo. Niko tebe i ne krivi. Pa ipak, bio je to priličan napor za nas, pogotovo pred kraj.«

»Šta to?«

Hanmer mu se blago nasmeši umesto odgovora. Skupljači se podižu na noge. Svaki od njih iz tla pažljivo čupa po jednu svetleću biljku; dok ih zajedno sa korenjem vade iz tla čuje se slabo pucketanje. Klej oseća da te biljke nisu ubijene, nego su samo za kratko vreme pozajmljene. Hanmer bira najsjajniju od tih biljki i pruža je Kleju. U koloni jedan po jedan, sa visoko uzdignutim biljkama koje svetle poput baklji, svi zajedno kreću u noć. Svi Skupljači, osim Hanmera, uzeli su na sebe ženski oblik. Klej korača treći u ovoj koloni, ispred njega je Ti, iza njega Ninamen. Ona mu prilazi bliže, bestidno trlja vrške svojih grudi o njegova leđa, pozdravljajući ga na taj način. Kleju niz kičmu prostrujaše žmarci. »Da li se osećaš bolje?« pita ga Ninamen. »Bili smo tako nesrećeni zbog tebe. Zbog toga kakav si bio nakon odlaska Serfis.«

»Što duže sam ovde, sve manje mi je jasno.«

»Da li su ti se svidele stvari koje ti je Ti pokazala?«

»Čudesne su. Čudesne. Da sam samo mogao duže da ostanem – ili da sam mogao nekoliko njih sa sobom da iznesem...«

»O, ne. To nikako nisi mogao.«

»Zašto?«

Ninamen okleva jedan trenutak. »Mi smo te stvari isanjali za tebe«, ipak reče. »Bril, Hanmer, Angelon, ja. To je bio naš san. Da tebe učinimo ponovo srećnim.«

»San? Samo san?«

»A snovi uvek imaju kraj«, reče Ninamen.

Magla, mekana poput krzna, diže se oko njih; lelujave biljke u njihovim rukama sada sijaju jarkim ružičastim sjajem. Počinje da pada slaba kiša. U daljini, verovatno na nekoj nevidljivoj, visokoj planini, čuje se jecanje nekog ženskog stvorenja, i ti iskidani, očajni jecaji uznemirujuće lebde iznad njih. »Šta je to?« pita on Hanmera, a ovaj mu odgovara: »Greška, to ona jeca visoko u brdima.«

»Greška?«

»Greška. Jedna od moćnih sila koje mi poštujemo.«

»Vi imate bogove?«

»Imamo one koji su veći od nas. Jedna od njih je i Greška.«

»Zašto ona plače?«

»Možda zbog izgubljene radosti«, odgovori Hanmer zamišljeno.

Kako oni odmiču, zvuk ovog jecanja polako zamire. Kišica je prestala da pada, i sada se podigla sparina; Kleja je i pored ove vrućine uhvatila neka drhtavica. Prvi put otkako se ovde probudio počinje da oseća umor. To je nekakva čudna, metafizička vrsta iscrpljenosti, i to ga najviše zbunjuje. Otkako se zatekao u ovoj eri, nije ni jeo ni spavao, pa opet, sve do sada, on nije osetio ni glad ni pospanost; uz to, mada je propešačio mnogo kilometara, nije osetio nikakav bol u mišićima. Ali sada Klej oseća nekakvu čudnu težinu u svojim kostima, kao da se koštana srž u njima pretvorila u čelik; glava mu je preteška za kičmeni stub, a unutrašnji organi u njegovoj utrobi su se ulegli pod vlastitom težinom, stvarajući pri tom neprijatan osećaj: kao da će da probiju kožu. Konačno mu sine da ovo što se sad dešava sa njim možda ima veze sa predelom kroz koji prolazi: nekakvo zračenje, možda i radioaktivno, koje se podiže iz tla i sa okolnih stena. Okrenuvši se ka Ninamen, on joj kaže: »Postajem umoran. A ti?«

»Naravno. To se ovde događa.«

»Zašto?«

»Ovo je najstariji deo sveta. Starina leži nagomilana u ovim oblacima koji lebde svud oko nas. Hodajući ovuda, moramo da udišemo to iz oblaka, i to nas čini slabim.«

»Zar ne bi bilo bezbednije da se prođe lebdeći iznad ovih oblaka?«

»Ovo nam ne može naneti nikakvu štetu. Trenutna nelagodnost, i to je sve.«

»Kako se ovo mesto zove?«

»Staro.«

Ovde se zaista stari. Telo mu postaje deblje. Koža mu se bora. Po grudima, stomaku i bedrima nikle su sede malje. Genitalije su mu se smežurale. Oseća bol u zglobovima. Vene mu se jako ističu ispod smežurane kože. Vid mu je oslabio, pogled se zamutio. Diše sa naporom. Leđa su mu se povila. Kolena mu klecaju od slabosti. Srce kuca čas ubrzano, čas usporeno. Šišteći udiše i izdiše vazduh. Pokušava da ne diše, plašeći se udisanja starine nagomilane u oblacima, ali ubrzo ga obuzme vrtoglavica, i on stane halapljivo da guta vazduh. Ista stvar događa se i njegovim pratiocima; glatka voštana koža Skupljača sada je sva ispucala i naborana, umesto laganog hoda sada s mukom vuku noge, oči su im mutne. Grudi od ovih u ženskom obličju postale su sada smežurane i oklembešene, sa pocrnelim i ružnim bradavicama na vrhu. Mlitavo otvorena usta otkrivaju sive bezube desni. Klej je uznemiren zbog ovih promena na njima; jer, ako su oni uistinu večni i neranjivi, kakve će promene u njima izazvati prolazak kroz doline Starog. Ili oni ovo sa svojim telima čine samo iz obzira prema njemu, da se on ne bi postideo propadanja svog tela. Uostalom, do sada su mu rekli toliko laži da je on prestao da im veruje. Možda oni opet sanjaju san, i on sada prolazi kroz taj san. Možda čitava ova avantura i nije ništa drugo nego jedan Hanmerov san, nemirno lelujanje između jednog sumraka i jedne zore.