Robert Silverberg - Sin čovečji

Vreme je za Podizanje mora.

Sa ove izbočine, u širokom luku prolazeći prostorom, ružičaste trake pružiše se sve do ogromne vodene kugle zelene boje. On sledi taj pokret. Postaje reka čistog osećaja, svetlosni zrak što se u cik-cak liniji spušta niz kontinentalnu kosinu. Ugleda more, ogromnog džina koji se nemirno meškolji u svojoj tesnoj postelji. Klej mu pada u zagrljaj. Oseća sve: težinu, zelenu boju, slanoću, uznemirenost, smirenost, toplinu, hladnoću. Tu su i talasi koji zapljuskuju prozirne plaže. Tu su i skrivene doline i vrhovi oštrih grebena. Tu je tama. Tu je blistavi sjaj. Tu je svetlo koje iskričavo treperi po telima polipa. Tu su stvorenja večite noći, bića iz košmarnih snova. Tu u dubini su i nekakva odbegla deca ljudskog roda, izmenjena, sakrivena, puna besa. Tu su uze koje vezuju svet. Tu su šavovi duše. Tu je i neko krilato biće koje leprša krilima po kraljevstvu svetlucavog peska. Tu su nekakve izdužene crne bodlje koje trepere na zelenkastim stenama. Tu su nekakve kandže što se pružaju prema uzdrhtalim vijugavim životinjicama. Usta. Zubi. Ogromne mase uzburkane vode. Krhke žuto-mrke ćelije nošene vodenom strujom. Balet planktona. Simfonija kitova. Težina. Težina. Težina. More se uznemireno komeša, ispitujući pridošlice. Ali, sve je sada na svom mestu. Oni koji vode poreklo iz mora, moraju se vratiti svom izvoru. Ruke uranjaju u okeanov kameni ležaj. Kontrola je ponovo uspostavljena. Tela lagano klize. Ah, da, da, da! More se podiže. Oni ga lagano, dostojanstveno i poverljivo dižu, prvo masu sačinjenu od tela riba, dok na kraju i more samo ne šikne u visinu, napuštajući tako svoje vekovno prebivalište. Oni ga drže visoko u vazduhu. Počinje da pada slana kiša. Nekoliko nestašnih životinjica iskočilo je iz ovog vodenog mlaza, inače sve drugo je uhvaćeno i postavljeno u ovaj novi položaj. Tečno sunce kupa vlažno i nečisto dno. Korenje Zemljine kože sada je izloženo pogledu. Glas mora pridružio se njihovoj pesmi, dajući joj mutne tonove i meku potmulost. Žuboravi zvuk truba zvuči veoma ljupko. Skupljači su radosni. Moć sinova čovečjih doživela je sjajnu i ubedljivu demonstraciju. Dodirom sa morem, jedan krug je završen. Sa donje strane ovog lebdećeg mora, pod uticajem gravitacije, izvijaju se vodeni mlazevi, ali se oni brzo vraćaju natrag, u more, jer remete harmoniju. More polako počinje da se spušta, dok se oni koji su ga podigli ekstatično okupljaju tačno u centru ispod ove lebdeće vodene mase: primaju more na svoja ramena, i polako ga vraćaju na mesto sa kog je privremeno odlutalo. Da li je ovim sve završeno? Ne. Ne. Ne još. More se lagano spušta.

Udaljeno mrmorenje njegovog tela čuje se sve slabije, sada je samo još u ehu. More se vraća u svoju postelju. Polako, polako, polako, sa celokupnom svojom sadržinom, sa svim bićima koja plivaju u njegovoj tami, sa potopljenim antikvitetima, sa tragovima mnogih nestalih morskih istraživača, i sa lađama koje čitavu mileniju leže pokrivene toplim muljem morskog dna. Sve što ovaj obred zahteva, izvršeno je. Oni koji su more podigli sada su ponovo slobodni da uzmu vlastite identitete i da nastave lične ekstaze. Isključuje se iz spoja kojem je bio potpuno pripadao. Čuje gromki zvuk olakšanja od mora koje se ponovo preliva preko vlastitih ivica i zapljuskuje obale sveta. Prekida svoje stanje mirovanja, spreman da konačno ostvari ono što je zbog ovog obreda do sada odgađao.

Telo mu je još uvek spojeno sa telom Ti. Ona se pokreće; on se pokreće; počinje strasno trenje. I dalje spojeni, kliznuli su na tlo. On legne na leđa i raširi svoje noge; ona svom težinom nalegne na njega. Oseća njene hladne usne na svojima. Ti svojim rukama stiska njegove grudi, miluje otvrdle bradavice na njihovim vrhovima. Ti prodire u njega. Klizeći napred-nazad u ovlaženoj pukotini, ona se zabija duboko u njegovo telo. On nikad nije doživeo ništa slično ovom, i sama penetracija mu izgleda čudno i zastrašujuće, mada nalazi izvestan užitak u njoj. Dahćući on miluje Ti po snažnim mišićavim leđima, miluje njen tanak zategnut struk, i njenu ravnu malu stražnjicu. On skuplja malo svoje noge, tako da spajanje biva još intenzivnije. Osećaj nekakve čudne preokrenutosti ne napušta ga ni u trenucima najsnažnijeg uzbuđenja. Njegova bedra se trzaju; karlica se podiže i spušta. Talasi ekstaze podižu se sa njegovih bedara, prolaze kroz kukove, stomak, grudi, sve do njegove lobanje. Eksplodira od naleta silnih osećaja. Ali to još nije kraj. Hoće li Ti nastaviti? Da; vodi ga prema još jednoj eksploziji. Ti je snažno polegla po njemu. Oseća je na svojim grudima, i to kako uz postojano trenje njen tvrdi ud klizi u njemu. Još jedna eksplozija. Da. Da. Dosta. On je izgubljen; on je zbunjen; on je ošamućen. Obgrli nogama njena bedra i stane pomamno da stenje žudeći za krajnjim zadovoljenjem. Ti ulazi u njega dublje nego pre, čini mu se da svojim udom dotiče njegove bubrege, jajnike, debelo crevo, svu tu složenu mašineriju njegove unutrašnjosti, i tada mlaz tečnosti stane da se izliva iz uda koji je zariven u njega, uz snažne trzaje tela što je ležalo na njemu, i on oseti nezadrživi nalet moći, i tom naletu on se potčinjava, predaje se i pušta da ga preplavi talas konačnog zadovoljenja. Gotovo je. Ti se smirila. Nakon par trenutaka ona silazi sa njega. Mršteći se, on leži u istom položaju, izdignutog stomaka, savijenih kolena, raširenih nogu, i pokušava da nađe razlog zašto se još od završetka Podizanja mora on oseća nekako čudno, dezorijentisano. Polako shvata šta se sa njim desilo. On je zadobio ženski oblik.

Polako ustaje da osmotri situaciju nastalu nakon ove avanture sa morem. Obred je, kako vidi, izmenio sve njih: Hanmer i Bril sada su u ženskom obliku, a Angelon, Ninamen i Ti u muškom. To za njih ne predstavlja neki problem, što se za njega sigurno ne bi moglo reći. Počinje sam sebe da posmatra. Izgubio je najmanje petnaest centimetara u visini – sada nije viši od Hanmera, a i ugao iz kog posmatra svet je drugačiji. Mnogo je puniji u kukovima. Pređe rukama od pazuha do bedara i zastane zbunjen konturom svog tela, njegovim izraženim oblinama. Stisne prstima svoje meso, postajući svestan telesne strukture koja se nalazi u predelu karličnog pojasa. Ima i grudi. One se zaljuljaju kad on mrdne ramenima. Odgore gledane one mu liče na kruške koje na svom donjem kraju imaju male tamne peteljke – bradavice. Dojke mu se čine isuviše odvojene jedna od druge; rukom pređe gore-dole između njih, osećajući pod prstima neravninu grudne kosti. Prebira po svom sećanju. Da li grudi zaista stoje ovako, da li počinju da se uzdižu čak odavde, skoro od pazuha? Preteruje. Dojke normalno stoje. Nikada ranije on nije sa tolikom pažnjom ispitivao grudi, govori sam sebi. Pogotovu ne iz ovog ugla. Pokrije grudi rukama. Stisne ih. Uhvati bradavice između prstiju. Približi ove brežuljke od mesa jedno drugom, stvarajući dubok, zavodljiv prorez između njih. Uhvati ih rukama od dole, uživajući u njihovoj veličini. Od kada se ovde probudio on nije dodirnuo prave ženske grudi; tek sada shvata koliko je osećaj kada se dodirne telo ženke Skupljača različit od osećaja koji nastaje pri dodiru mesa izvornog Homo sapiensa. Pa ipak, ovaj dodir ga nije preterano uzbudio. Konačno, ovo su njegove vlastite grudi.

Pušta grudi. Klizi rukama niz svoje telo, preko blago zaobljenog trbuha. Razmišlja o tajanstvenom i složenom anatomskom spletu koji se nalazi tu ispod njegovih ruku: butna vena, sudovi jajnika, materica, stidna kost, spoljašni bedreni sudovi, svod, grlić, jajovod, Grafov folikul, infundibulum, duplikatura trbušne maramice na jajovodu, ligament koji polazi od infundibuluma. Pita se da li je plodan, da li bi zatrudneo kada bi bio sa nekim ko bi mogao da ga oplodi. To sigurno nije ta osoba (kako oni danas donose svoje mlade na svet? imaju li oni uopšte mlade?) ali neko drugi, druga neka žrtva vremenskog protoka, kada bi taj prodro u njega i tu izlio svoju spermu – da li bi se začeo plod, da li bi se embrion razvio, materica dovoljno raširila? Da li bi to bilo moguće? Sav se strese na tu pomisao. Dodiruje svoje kukove, tu tako čudno glatku kožu i, oklevajući jedan tren, spušta četiri prsta desne ruke u predeo između svojih nogu. Odsustvo muških genitalija uzbuđuje ga deleko manje nego što bi to ikada pomislio. Poznati organi koji su se bili klatili između njegovih nogu sada su nestali, da, ostavivši iza sebe prazninu, da, prazan otvoren prostor, no, on sada na tom mestu ima nešto drugo. Prstima razgrće gust žbun mekanih dlačica, i, uz osećaj čuđenja, dodiruje pukotinu, kvržicu, vlažnu unutrašnjost, govoreći sebi: ovo su male usne, ovo mora da je klitoris, ovo su velike usne, ovo je vaginalni otvor, ovo je venerin brežuljak. Od sada ću morati da čučnem kada hoću da izbacim urin. Više neću biti onaj koji vrši penetraciju, nego onaj na kome se ona vrši. Pred očima mu se odmah ukaže slika: njegovo telo stisnuto uz drugo telo, i debela dugačka stvar koja se duboko zariva u njega, dotičući pri tom njegove unutra sklonjene polne organe. Kako čudno. Razmišlja i o gramatičkom aspektu ove metamorfoze: jebati, ne više to, nego – biti jeben, od sada će tako biti. Moram da se priviknem na to da treba da držim noge raširene; moram ovladati svojim unutrašnjih mišićima; moram svoja leđa privići na te nove horizontalne položaje. Hoću li imati menstruaciju? Da li će to biti bolno? Kako da zaštitim svoje grudi od udaraca kada sam navikao da se krećem žustro, ne vodeći o takvoj stvari računa? Da li mi je hod dovoljno ženski? Treba li da vrckam stražnjicom?