Robert Silverberg - Sin čovečji

Uhvaćen je u snažni vrtlog sjaja. Vezan za kukove. Reka mu neće dozvoliti da iz nje izađe. Ali ispred sebe nazire nešto što bi mogla da bude prilika za beg: vidi sivu stenu koja se u obliku tankog luka pruža sve do sredine reke. Pustiće struji da ga donese do nje, a potom će se nekako izviti i uhvatiti za tu stenu, i na njoj će se odmoriti i skupiti snagu da može da se bori sa vodenom strujom. Da. Stena se približavala. Priprema se za sudar. Ramenom će prvo da nalegne na nju, odlučuje. Mora da zaštiti osetljive grudi. Vidi samog sebe kako se podiže u vis, gleda to klupko od razmahanih udova, bele kože, crne kose, ružičastih bradavica, praznine između nogu. Uspeo je. Naleže na stenu. Ali, događa se nešto neobično. On se ustremljuje ka steni, ali njegovo telo se razbija o nju; bez ikakvog bola telo mu se doslovno rascepljuje; jedan njegov deo protiče sa leve, drugi deo sa desne strane stene. Telo mu se ponovo spaja iza stene, i nastavlja mirno da teče.

Konačno shvata.

Reka ga je progutala. Ovo telo, ova struktura sačinjena od organa i mesa i mišića i kostiju, ova hrpa kalcijuma i fosfora i hidrogena, jeste iluzija. Ove grudi su iluzija. Ova punačka i zavodljiva stražnjica je iluzija. Ovaj trougao od kovrdžastih dlačica je iluzija. Stopio se, postao je jedno sa ovim blistavim tokom. Svoje telo dao je reci; sada je i sam sačinjen od istih tih svetlucavih čestica koje trepere u uskom pojasu između postojanja i nepostojanja, čemu se on divio kada je prvi put stao uz ovu reku. Sada nije u stanju da razgraniči ni to koje čestice čine njega, a koje ne. Sve je jedno u ovoj struji života.

Da li je beg moguć? Beg nije moguć.

On će ovako ići sve dalje i dalje, nošen brzom strujom, sve dok ne stigne do mora, kojeg je on sa svojim drugarima nedavno podizao. I on će se uliti u njega i razliti u njegovom ogromnom naručju. Hoće li mu svest i tada ostati netaknuta, kada bude jedna od milion miliona obojenih tačkica koje se lelujaju ovim nepojamnim prostranstvom? Već je počeo sebe da gubi. Već je suviše plamičaka tuđe vatre počelo da prožima i rastače njegovu nedeljivu supstancu. Počeo je da se topi. Rastvara se. Napustio je svaki osećaj sebe kao muškog ili ženskog bića, ostala je tek nejasna predstava sebe kao metaboličkog organizma; nestale su grudi, mošnice, nestale su oči, nestali su nožni prsti; ostala su samo ta zrnca, te sitne svetlucave čestice. Umreti poentilističkom smrću: kako eterično! Izgubiti se u vrtlogu zaslepljujućih svetlosti. Čitava vasiona svetluca. Oseća Braunijev pokret vlastite duše. Svestan je kretanja svojih ranijih sastavaka kroz telo reke: ovde se jedan prevrće i odbija od obale, ovde jedan tone, ovde je jedan uhvaćen u podvodni vir. Svestan je i terena kojim reka protiče. Klisura je nestala, i ona zajedno sa rekom sada klizi kroz rastresito zemljište ravnice, krivudajući ovim ogromnim prostorom i zaobilazeći podvodne peščane sprudove. Spušta se noć. Reka ubrzava svoj tok. On je rastavljen, raščlanjen, razdvojen, raspršen, raštrkan, razgrađen, razjedinjen, rastopljen, razveden, odvojen i podeljen. Do mraka reka postaje blistavo sjajna; njena voda obasjava čitavu ravnicu. On teče. Blizu je more. Reka ulazi u svoju deltu. Koje će naslage reka tu da izruči? Koji mulj će tu da bude nanet? Reka se račva u mnogobrojne rukavce; struja kojom on plovi zaobilaznim putem stiže do svog cilja, i pada u materinsko naručje mora. Sigurno će biti deljen i rastakan još više. Potpuno će se razići. Vode pevaju. Podrhtava u blistavoj žestini, u žestokom blesku. Čestice što su putovale s njim pevaj hosana u njegovu čast. Ovde je ispunjenje sudbine. Pred njim je mir. Razdvojen, rascepljen, osamljen, raznesen. Pođimo, dakle Nunc dlmittis. Ovde se putovanje završava, ovde započinje novo putovanje. Zbogom sinovima čovečjim. Pođi. Pođi. Rastakanje. Sjaj se spušta iz vazduha. Svetla su svuda naokolo. Svetla! Kakav divan sjaj! Ove boje su deo mene samog. Ova crvena, i zelena, i žuta, i plava, i ljubičasta. Lagano, Lagano, lagano, osvetlite moj put dok se spuštam, tonem kroz noć, dole, u tamu, neka treptaj tog sjaja bude poslednje što ću videti. Šta je ovo? Naneseno i ostavljeno ovde. Moja vlastita težina. I masa. Grubost materijalnosti. Ja sam mulj. Treba da postanem delta. Mogu li to? Da. Da. Da. Da. Spajajući se ovde. Prijanjajući. Srastanjem. Zgrušavam se. Nagomilavam. Sjedinjavam. Ovde. Ovde. Ovde. Zgušnjavam se. Sabiram. Stvrdnjavam. Spajam. Otelovljujem se.

Kakav li ću neočekivani oblik sada zadobiti?

Njegovo vrtoglavo putovanje završilo se u neposrednoj blizini mora. Konačno je van vrtoglavog toka, i konačno se, česticu po česticu, gomila, taloži uz obalu jednog malog ostrva. Sabira se. Ne spaja se, ne zadobija ljudski oblik, ni muški ni ženski; on je tek nanos, hrpa ispranih čestica, nalik sićušnim larvama ljuskara koje plima nanese na obalu. Sa njegovim česticama pomešane se nalaze i neke strane čestice, koje je on nekako sa sobom doveo do ovog mesta; ove čestice u sebi on oseća kao oštrice. Pretpostavlja da je ovo ostrvce čitavo izgrađeno od rečnih nanosa, i da mulj koji čini njegov donji deo zapravo i nije mulj nego naneta organska materija, kao što je to i on sam. I šta sada? Da ostane ovde, zakopan u tami? Reka ga sa jedne strane još uvek zapljuskuje, ali on se više ne deli, ne osipa se – sada je siguran u to da je van rečnog toka. Može li da se pokreće? Ne može. Može li da opaža? Da, ali vrlo neodređeno i nejasno. Može li da pamti? Može da pamti. Hoće li biti daljih promena njegovog oblika? Ne zna. Ipak je miran. On je sada ruševina. I sačekaće da bude ponovo izgrađen.

»Ja takođe čekam«, začuje se nečiji moćni glas.

Ko je to rekao? Gde je? Još jedna hrpa čestica koje je reka ovde nanela? Kako da odgovori?

Nema načina da ovom glasu odgovori.

Ako mogu da čujem – ipak je u sebi uporan – trebalo bi da mogu i da govorim. A ja mogu da čujem. Dakle, ja i govorim. »Možeš li mi pomoći? Možeš li mi reći šta sam ja postao?«

»Ti si čisti potencijal.«

»A ti?«

»Ja čekam.«

»Mogu li da te vidim?« zapita Klej.

Predočena mu je vizija: vidi stvorenje ogromnih dimenzija ukopano u crvenkasti pesak ostrva. Jedino mu se glava i ramena izdižu iznad površine tla. Glavu ima pljosnatu i široku, sa očima velikim poput tanjira, i bez ijedne druge crte na licu; ispod nje nema vrata, glava je posađena direktno na ramena. Vidi takođe i deo stvorenja koji je zakopan u tlo. Taj dec tela je dugačak, bez udova, sa grubom poroznom kožom, i okružen je gustom mrežom vlakanaca koja, izgleda, imaju funkciju korenja: da crpu hranljive sastojke iz peska. Klej u stvorenju prepoznaje Čekača, c kojem mu je nešto malo govorio Kvi, Disač. I pored toga što pojavom podseća na biljku ovo biće je životinja, štaviše, ono je pripadnik jedne od nekoliko ljudskih vrsta koje istovremeno postoje u ovoj epohi. Vizija postaje mutna, potom nestaje.

» I ja sam čovek«, reče Klej. »Tačnije, bio sam čovek.«

»Još uvek si.«

»Ali šta sam sada, u ovom trenutku?«

»Konstelacija mogućnosti. Ti si još uvek u prolazu, mada si se ovde zaustavio. Šta bi ti hteo da budeš?«

»Ponovo ja!«

»Ti jesi ti.«

»Ovo nije moj pravi oblik.«

Čekač kao da se zasmejao. »Kako znaš šta je tvoj pravi oblik?«

»Oblik u kojem sam započeo putovanje.«

Ćekač mu prikazuje čitav niz različitih oblika: Kl ej dete, Klej mladić, odrasli Klej, Klej zaspao, Klej probuđen, oprezni Klej, ošamućeni Klej, Klej svučen, Klej obučen, Klej uznemiren stoji u potoku, Klej Disač u Kvijevom bazenu, Klej žensko, Klej rastopljen u živoj reci, Klej nagomilan u delti. »Koji je tvoj oblik?« upita ga Čekač, a on odgovori: »Sve su to moji oblici.« Čekač doda: »Ovi, kao i mnogi drugi. Zašto sebe ograničavati. Prihvati iskustva kako ona dolaze. Šta bi hteo da budeš?