Robert Silverberg - Sin čovečji

Preplavi ga snažno osećanje zahvalnosti. Sferoid ga je spasao od njegove vlastite pasivnosti. Skoči na noge. Počne da igra po blatnjavom tlu. Sav radostan on zagrli kavez sa sferoidom i pritome primi nekoliko peckavih udara. »Ostao bih tamo do kraja vremena«, kaže Klej. »Kao biljka.« Oseti kako ukopan Čekač snažno negoduje zbog ovako površnog načina razmišljanja. »Naravno«, dodaje on, »stekao sam nekoliko vrednih uvida koji se tiču realnosti i iluzije.« Zatim se namršti i stane zamišljeno da šara nogom po pesku, pokušavajući da se seti nekog od tih uvida, da bi ga kao primer naveo sferoidu. Ali, ne može da se seti nijednog značajnog uvida. To ga rastuži. Sve je to, dakle, nestalo, ta čudesna filozofska bujica, to šikljanje blistavih podataka? Da li je njegova svesnot iluzije bila tek opsena? Za trenutak dolazi u iskušenje da otpuzi nazad i ukopa se ponovo u pesak, da još jednom dodirne izvor te neuhvatljive mudrosti. Ali to ipak ne čini. Zna da je odatle jedva uspeo da se spase. Oseća toplinu i strast, gotovo požudu, prema svom spasiocu. Urođena ljudskost povezuje sve nas, pripadnike ljudskog roda – razmišlja Klej. Sferoid je moj brat koga ja ne smem odbaciti. Ali Čekač mu se, rastužen, obrati: »Ja sam takođe čovek.«, i Kleja ophrva osećanje krivice zbog toga što je bio okrutan prema njemu. »Žao mi je«, promrmlja Klej. »Moram da načinim izbor. Mudrost nije dovoljna. Značajno je takođe i iskustvo. Konačno« – pomisli da bi to moglo utešiti Čekača – »ja mogu i da se vratim. Nakon što vidim i druge stvari. Ne rastajemo se mi zauvek.«

Čekač mu odvraća: »Teško da ćemo se opet videti. Ti si ovde samo u prolazu. No, čini ono što želiš. Tvoja volja je slobodna.« Kleja je ovaj prikriveni paradoks ošamutio. Gotovo da se stropoštao u sve-rastvarajuću reku. Kleknuvši na korak od vodene matice, on se bacio na pesak i počeo da puzi po tlu, uznemiren i zabrinut. Nebo je potamnelo. Sunce se gotovo izgubilo. On zariva ud u vlažni pesak. Ukopava u pesak i svoje prste. Uzima u usta pesak, i počinje da ga grize. Između zuba oseća gorke kvarcne čestice i poput krzna mekanu kamenu prašinu. Razmišlja o tome kako su ovi peščani nanosi u stvari ostaci svih prošlih vekova: delići gradova, auto-puteva, parčići Meseca i starih Mesečevih satelita – i da je sve to izmrvljeno, preoblikovano ovim mrmorećim morem, i naneseno na obalu ovog ostrva – i on dobije želju da sve to zagrli. Senka od sferoida polako pada po njemu. »Hoćemo li da idemo?« upita ga sferoid. Klej žmirka prema njemu. »Odakle dolazi tvoj glas?« odvrati mu on pitanjem. »Koliko vidim ti nemaš usta. U stvari, nemaš nijedan otvor na telu. Kako, do đavola, onda možeš da budeš čovek, tako, bez ijednog otvora?« Sferoid mu blago odgovara: »Hanmer nestrpljivo čeka tvoj povratak. Ti. Serfis. Ninamen. Angelon. Bril. Svi oni te čekaju.«

»Serfis je mrtva«, reče Klej dok je ustajao, otresajući sa sebe pesak, »ali bih ostale voleo ponovo da vidim. Istinu govoreći, ja i nisam imao nameru ovako da odlutam. Pođimo.«

Hodaju prema severu, koliko je on u stanju da oceni. Budući da sferoid nije baš veliki ljubitelj razgovora, Klej se zabavlja tako što pokušava racionalno da analizira svoja iskustva od buđenja pa sve do sada. Razvrstava iskustva u kategorije. Pobrojava različite takozvane »ljudske« oblike života koje je do sada susreo; priseća se i svih metamorfoza kroz koje je on prošao; u svesti oživljava detalje svih onih putovanja koje je ovde doživeo, a koja su daleko iznad čulnih moći normalnog čoveka dvadesetog veka, i pokušava da odredi da li su ta putovanja bila iluzije ili su se zaista odigrala u stvarnosti. Razmišlja o fenomenima ovog doba, kakvi su: promenljivost pola, dvosmislenost seksualnosti, nestalnost morala. Padne mu na um i to da je pogrešno o Skupljačima razmišljati u terminima muškog ili ženskog roda, ili ih tako doživljavati, jer ta bića zapravo nemaju pol, tačnije, nemaju ga na način kako se to u njegovo vreme zamišljalo. Tokom ovog hladnog i trezvenog odmeravanja, budući da se zaista udubio u svoje misli, on gotovo da i nije obratio pažnju na okolinu, sve dok se jednog trenutka nije začudio koliko je pust i jadan predeo kojim prolaze.

Spustila se noć; istinska pustoš ovog kraja sada je skrivena mrakom. Ali i to slabašno, depresivno purpurno svetlo koje se diže sa tla otkriva sasvim dovoljno. Nalazi se u ogoljenom, pustom predelu, gde isušeno tlo pucketa pod njegovim koracima, a oštri kamičci ranjavaju njegova stopala. Unaokolo ne vidi nikakve biljke, čak ni oskudno i štrkljasto rastinje karakteristično za pustinje. Neprijatno zujanje, poput onog koje dolazi od muve zatvorene između dva prozorska okna, čuje se iz rupa nalik krtičnjacima, koje se nalaze svuda po tlu; kleknuvši uz jedan otvor da bi bolje oslušnuo, on čuje zloslutno zujanje koje se izvija iz utrobe zemlje. Osećaj nepodnošljive suvoće pritisne Kleja. Noćno nebo je prevučeno nekakvom tankom izmaglicom koja od pogleda skriva zvezde. On se pita nije li ovo jedan od paklenih predela Zemlje, o kojima mu je Ninamen jednom pričala, mesto koje je rođak Starom. Da li je ovo mesto koje se zove Prazno? Ili Polako? Ili Teško? Ili Tamno? Pažljivo usmerava svoj korak preko ovog suvog, negostoljubivog terena, plašeći se da se ne spotakne i padne na neki oštar kamen. Ovo ipak nije mesto pogodno ako je čovek go.

»Kako se zove ovo mesto?« obrati se on sferoidu. Ali sferoid je u ovom vremenu i na ovom mestu stranac koliko i on, tako da na pitanje ništa ne odgovara.

Kleju je grlo potpuno suvo. Kožu mu je prekrio tanki sloj kamene prašine. Svaki put kad trepne oseća kako očni kapci zagrebu njegove zenice. Postaje nervozan i stvarno zabrinut. Zamišlja iza svake stene nekakvo čudovište. Kakvi su to zvuci? Šapat škorpionovih klešta? Povlačenje dugačkog repa po razbacanom šljunku? Trenje kamenja u utrobi nekog reptila? Ali, ovde nema ničega osim noći i tišine. Sferoid, kotrljajući se bezbrižno napred, prilično se već udaljio od njega. Klej prisiljava sebe da ubrza korak, rizikujući da se poseče na neki kamen na putu. »Čekaj!« vikne on promuklo, osećajući grebanje u grlu. »Ja se ne krećem na točkovima. Ne mogu da idem tako brzo.« Ali sferoid kao da je izgubio sposobnost razumevanja njegovih reči; ne obraćajući nikakvu pažnju na reči koje mu je Klej uputio, on se uskoro gubi sa vidika, zamičući za horizont sa kog se izvijao dim.

Zaustavivši se, Klej otkriva delić tla koji nije pokriven oštrim kamenjem, i tu čučne. Purpurni sjaj – možda neko zaostalo radioaktivno zračenje? – suviše je slab da bi mu osvetljavao put, i on reši da se odavde ne pomera sve do jutra. Nije preterano oduševljen mogućnošću da upadne u neku jarugu. Da li bi prelom noge ovde bio isto tako neprijatan kao i pri prelasku stare Arizone? To ne zna. Možda bi posle nekog vremena polomljena kost sama od sebe zarasla, možda bi se ovde sama od sebe svaka rana zacelila – kao u nekom prijatnom snu. Ali on nije voljan to i da isproba. Jer ipak nije sve san, čak ni ovde, i on ne želi samog sebe da zatekne kako u ovom nerealnom predelu muku muči zbog realnog preloma kosti. Sačekaće dok se ne razdani, dok ne postane vidljivo. U ovoj besanoj noći najrazličitije prikaze plešu oko njega. Bića koja trepere uz zvuk tankih metalnih žica. Čuje riku i povremene jecaje iz daljine, i nešto što bi najpre uporedio sa oglašavanjem hora crnih buba. Vetar je hladan i podiže prašinu. Prozirni prsti trepere oko njega i, golicajući puteve njegove svesti, pokušavaju da udu u njegovu glavu. Strah se poput ledenih spirala uvija oko njega. Izmaglica sa neba je nestala, kao da ju je progutalo neko biće koje lagano prolazi nebesima, i njegovom pogledu se ukazaše neke strane zvezde. Ali, uteha ne dolazi ni od njih: naše svetlo – kao da mu zvezde govore – osvetljava Zemlju, osvetljavalo ju je i u doba automobila i hidrogenskih bombi, i u sva potonja vremena naši su zraci plešući kroz galaksije dolazili i na ovu planetu, i evo opet našeg svetla, i evo tebe. Jadno golo stvorenje. Budalo. Kad će već jednom da svane? Da li to kolona insekata ide prema mojim stopalima? Zašto je oko mene tama tako gusta?