Robert Silverberg - Sin čovečji

Vide se prvi zraci jutarnjeg svetla. Bele tople pruge klize po nebu. Topao vetar se podiže sa zapada. Crvena mrlja na horizontu kao da u sebe usisava svu vlažnost i hladnoću koje postoje na svetu. Suvo. Suvo. Suvo. Ružni šištavi zvuci. Svetlo. Nebo kao da je od rastopljenog bakra, bronze i cinka, sa kapajućim prugama antimona, molibdena, mangana, magnezijuma i olova. Bujice volframa pljuskaju po stenama. Zora ima zaslepljujući sjaj. On se okreće od izvora svetla, rukama pokriva oči, i dalje zgrčen u čučećem položaju kao kakav nesretni crveni ljuskar koji želi da se spasi uzavrelog kotla. Vazduh je sada more kroz koje se prelama svetlost; u njemu se temeljne molekularne strukture materije odbleskaju kao nizovi krugova zelene, žute i braon boje; ovi krugovi se svi okreću oko svoje ose, i jedan oko drugog, stvarajući tako neverovatno zaslepljujući prizor. Svet kao da je iskočio iz svojih tračnica. Pet primarnih boja, koje on ranije nikad nije video, nasrnuše na njegove oči. Može li tim bojama dati ime? Kako da nazove ovu duboku hladnu nijansu koja je oivičena ljubičastom bojom? Ili ovaj krut, pravolinijski koloraturni ton koji deluje tako disciplinovano, tako zapovednički? Kako nazvati ovu nesigurnu i nežnu nijansu? Ili ovu, nadutu i grubu boju? Ili pak ovu, tihu i komplikovanu nijansu? Boje se međusobno prelivaju i mešaju, povremeno se sudarajući jedna sa drugom. Počinje pun jutarnji blesak.

Konačno shvata da se nalazi u pustinji u kojoj se halucinacije u vidu toplotnih talasa podižu sa stena. Glava mu je bistra, a opažanja su mu sasvim u redu; neobičnosti koje je ovde iskusio plod su okoline, a ne njegove svesti. Ali razlika je veoma suptilna, i jedva primetna. Polako kreće napred, izbegavajući eventualne zamke.

Stene su postale uspravni svetli mlazevi čiste energije čije gusto površinsko tkivo bez prestanka treperi u crvenim nijansama. Sa prednje strane svake od ovih kamenih masa ljupko se vitlaju svetla zlatne boje. Sa suprotne strane tih stena neprestano se podižu bledi i plavičasti mehuri, koji se dižu do visine od desetak metara, a potom nestaju. Sve treperi. Sve je obasjano nekom unutrašnjom svetlošću. Ogolelo pustinjsko tlo sada je oživljeno mnogobrojnim cvećem, koje se uspravlja i povija, kao da prati ritam nekog kosmičkog disanja.

Koža mu je lavirint. Ruke su mu čekići. P u lsirajuće plavo crevo visi mu između nogu. Noge su mu povijene kandže. Kolena imaju oči, ali bez očnih kapaka. Jezik mu je od satena. Pljuvačka je staklo. Njegova krv je žuč, a žuč je krv.

Povetarac koji se živahno vije unaokolo, stvara eksplozije svaki put kada se dotakne tla, i ti praskovi sa tla podižu kitnjaste velove crvene svile. Vreme je elastično; jedna sekunda se izvija u beskrajan i bezmeran interval, da bi svaki pokušaj njegovog merenja ispao smešan; čitavi vekovi se, opet, uz stidljivo šištanje sabijaju u dimenzije ne veće od one koje ima jedan sunčev zrak. Nebo se klobuči i izvija u obliku ogromnih mehura koji poleže po Zemlji i njenim stanovnicima, sabijajući ih u uzane nabore uzljuljane realnosti. Potom se ti mehuri povlače a na Zemlju se spuštaju trake uskovitlane magle, kao i mnogobrojne komete čije su se putanje poremetile.

Kroz sve ovo Klej se uporno probija napred. Mnogo od ovoga što je video čini mu se divno i inspirativno, mada zna da sve to ima svrhu da ga zastraši. Kada su se začule gromoglasne trube on je glasno kriknuo, i to mu je pomoglo da se oslobodi straha. Ali bilo je trenutaka kada se stvarno uplašio: kada su horizont prekrili zeleni izukrštani zraci, kao da najavljuju dan konačnog suda, i kad se začuo snažan i neuhvatljiv, pun očaja zvuk. Sada se nad njim otvara čitava šuma neprijateljskih kišobrana. Puca kupola neba, i kroz tu napuklinu počinju da padaju srebrna sečiva. Tlo se talasa i iz sebe ispušta zvuke nalik ljudskom kijanju. On istrajava. Pustinju zamenjuje teren pokriven crnim blatom i šaputavom trskom; ljube ga krokodili, miluju bića uvaljana u mulj. Javlja mu se snažno osećanje koje nagoveštava da je blizu čas kada će primiti kaznu. Koščate, čupave ptice grakću i nešto mrmore prema njemu. Gazi kroz jezero pobačaja, preko humki čudovišta. Oseća kako sunce prži njegove butine, kako proždire meso njegove stražnjice. On je zakopan ispod tamnih piramida. Uznemiravaju ga rakovi, ovijeni maglom, koji se penju svuda po njemu, rugajući se njegovoj muškosti. Stvorenja sa sivim hrskavičavim rebrima, koja su na njihova tela položena vertikalno, upućuju mu zvuke slične tutnjavi. Ulazi u jednu sobu, i u njenom uglu nalazi neko biće zelene boje, kako šišti i šmrka. Vidi džinovsko natmureno lice koje je prekrilo pola neba. Ovim snovima nedostaje lepota – zaključuje on – ako su to uopšte snovi. Ipak nastavlja dalje.

Uz ove škrgutave operske horove, začu se i jedan šapat: »Mi želimo da te obeshrabrimo. Amputiraćemo ti, ako treba, i neki deo. Mi znamo kako da uznemirimo dušu. Mi nemamo griže savesti. Nemamo inhibicija. Ne znamo za oklevanje«. Nevidljive ruke miluju njegove polne organe, ostavljajući na njima otiske prstiju zelene boje. Sonda ulazi u njega nekoliko puta u roku od tri minuta. On im prkosi svojim žlezdama, unutrašnjim organima, semenicima, i oni odgovaraju na taj način što ga iznutra prazne, stvarajući od njega šuplju ljušturu koja bi svakog časa mogla da se vine prema užarenom sunčevom maču, maču koji seče sve pod sobom. Prilagođava se ovom osećaju lakoće, čak pozdravlja i ideju lebdenja, kad najednom biva gotovo smrvljen osećajem čvrstine: postaje železna masa; oseća ukus čelika u ustima i zna da bi, ako bi ga neko odgore snažno pritisnuo, on postao čelična ploča. Od ovoga se spašava izlivanjem vlastitog tela. »Zato ćemo te mi obmanuti divotom«, oni mu govore, i odmah potom on začuje tihu muziku. U blagom talasanju i lelujanju ovih tihih tonova on naslućuje harmoniju koja nadilazi svaku drugu zvukovnu mogućnost. Rezonator, koji ima postolje od safira i registar od opala, razliva beskonačne oktave od jedne do druge zvezde. Mesečevi zraci grade žičani instrument koji vibrira tonovima savršenog tembra, i ovaj zanosni sklad ulazi u njegove začarane uši. Ko bi mogao da odoli ovakvoj čaroliji? Magija ove melodije svojim čarobnim nitima spliće njegovu dušu. Počinje da se podiže u vazduh. Muzika postaje sve ljupkija i ljupkija, i njega podiže sve više i više, i on sada lebdi u skladu sa beskrajem, ispod modrih nebesa na kojima planete blistaju poput kapljica žive. Okreće se. Vrti. Kovitla. Topi se. Rastvara se. Nestaje. Počinje da recituje stihove svojih omiljenih pesama:

I:

Vidi čistu svetlost. Oseća kako zemlja tone u vodu. Oseća na sebi pogled Čiste Istine, suptilan, iskričav, sjajan, zaslepljujući, blistav – pogled koji uliva strahopoštovanje kao i sama Istina, koja svojom pojavom podseća na fatamorganu jer se po tlu kreće u obliku neprekidne treperave slike. Vidi božanski plavu svetlost. Vidi mutnu belu svetlost. Vidi zaslepljujuću belu svetlost. Vidi mutno svetlo boje dima koje dolazi iz pakla. Vidi zaslepljujuće žuto svetlo. Vidi mutnu plavičasto-žutu svetlost koja dolazi iz ljudskog sveta. Vidi luk duginih boja. Vidi mutnu crvenu svetlost. Vidi zaslepljujuću crvenu svetlost.