Robert Silverberg - Sin čovečji

»Ne.«

»Nikakve želje?«

»Samo jedna«, odgovori Klej. »Da budem malo sam. Odlazi. Ako te zatrebam, zazviždaću. Ili ću te viknuti.«

»Nejasno.«

»Pozvaću te. Učiniću glasan zvuk uz pomoć svojih glasnih žica. Je li sada jasnije? A sada, najljubaznije te molim, idi. Ne moraš da odeš daleko, ali budi van mog vidokruga – sve dok te ja ne pozovem.

Okreće se i polazi hodnikom. Robot odlazi na drugu stranu.

Klej zaviruje u sobe i u prodavnice. Sve je čisto i uredno, nijedna vrata nisu zaključana – kao da šeta kroz Pompeju. U jednoj od soba vidi ekran koji liči na televizijski ekran, i kada ga oft dodirne na njemu se pojavi trodimenzionalna Izbočina, koja ubrzo potom nestane, poput mehura u vreloj lavi. Iza se nalazi osmougaona kada za kupanje, i ako se pritisne dugme koje se nalazi pored nje niz njene porculanske zidove počne da se sliva nešto nalik na krv. Zelena materija koja podseća na kobasice cedi se iz cevi koje su smeštene iznad nečega što bi moglo da predstavlja štednjak. Krevet menja veličinu i oblik uz pomamnu energiju, postajući veći, manji, kružan, pravougaon. Ogromni ružičasti falus, zlokoban u svojoj životnosti, diže se iz centra škriljačnog poda. Jedan zid se rastapa u pljusak od mozaičkih pločica. Brizgaljke koje podsećaju na gljive nalaze se uz prizor, i one ga zasipaju mirisima, začinima, mastima, i nekakvim prozirnim fluidom zahvaljujući kom nakon par trenutaka ostaje bez odeće. Drago mu je da je ponovo go, mada se, izgleda, isuviše dugo zadržao ispred ovih brizgaljki: jedna od njih poškropila ga je crvenim uljem koje je delovalo kao anestetik na njegovu kožu. Stavlja prst u uvo: ništa. Oprezno se počeše po grudima: ništa. Stiska penis u šaci: ništa. Ne može da oseti ni dodir čupave prostirke poda koja se nalazi ispod njegovih bosih stopala. Da li je ovo trajna obamrlost? Zamišlja samog sebe kako nespretno hoda, gazi po oštrim predmetima koji ranjavaju i kidaju komadiće mesa sa njegovih stopala, a da on to i ne primećuje, sve dok od celog njega ne ostane samo nekoliko mišića koji vise na golim kostima. »Robote?« vikne on.

»Hej, robote! Dođi i pomozi mi!« Ali i pre nego je čovek – mašina stigao do njega, dve brizgaljke su ga istovremeno poprskale, i on je osetio da su mu nervne ćelije ponovo oživele, i to je osetio sa takvim neverovatnim intenzitetom da je istog časa doživeo orgazam. Dahćući on se povlači nazad, a zatim otpušta robota sa dva glasno izgovorena sloga. Kreće napred. Tetura se između duplog zida od ogledala, i biva uhvaćen u beskrajni regres, odbijajući se poput ping-pong loptice od jednog do drugog zida, dok se za to vreme ogledala okreću, pomeraju i savijaju. Spušta se na pod i puzeći izlazi van domašaja ovih ogledala. Kako su sve ove stvari uspele da prežive – pita se on – kada je svet pretrpeo toliko geoloških promena, kada su i sami kontinenti preoblikovani? Priznaje konačno mogućnost da je i ovaj svet tunela iluzija. Stiže potom do grupe ulica i galerija koje su različite od onih prethodnih; stil arhitekture je ovde grublji, manje maštovit, ali su ukrasi, kao i struktura tkiva poda, na višem nivou. Roboti mu, kotrljajući se, prilaze sa svih strana, i nude se da mu služe; all on ima svog robota, koji ga prati na razumnoj udaljenosti, tako da ne poklanja pažnju drugim robotima. »Kuda su ljudi otišli?« obrati se Klej svom robotu. »Zašto su otišli? I kada?« Robot zamišljeno odgovori: »jednog dana oni više nisu bili ovde.« Klej učtivo prima ovakav odgovor; bolji verovatno ne bi ni mogao dobiti. Počne pažljivije da osmatra prostoriju u kojoj se zatekao. Pritisne jedno dugme i sa fluorescentnog projektora krene nekakav apstraktni, trodimenzionalni film. Pušta dugme i čitav taj kovitlac od drečavo obojenih svetlosti povlači se nazad u projektor, i tu uz šištanje, zamire. Ulazi u sledeću prostoriju. Tu se nalaze igre na sreću; table koje svetlucaju i lupkaju, točkovi što se okreću u čudnim orbitama, žetoni, tabele, kockice od ebanosovine, karte za igranje koje se tope i ugibaju kada se dodirnu. Potom ugleda dečju slagallcu, balzamovano drvo, prazan kavez i mali zapečaćeni kovčeg. Kreće dalje. Mlazovi žive pare upozoriše ga da odstupi od sobe čiji zidovi kao da su od sunđera, sobe koja mu se učini slična materici. Odustaje od namere da krene niz stepenište koje možda vodi do nekog donjeg nivoa, jer ga oblaci zelene prašine počeše gušiti već nakon tri pređene stepenice. Dolazi do mesta gde se nalaze rasklopljeni roboti. Otkriva i jedan veliki ekran na kome se vidi prizor površine Zemlje: zaobljena brda i doline, ali ni traga od one užasne pustinje halucinacija, kroz koju je on ovamo i dospeo. Na kraju rukom gurne jedna debela i teška vrata, od metala koji bojom podseća na aluminijum, i kada se ona svečano otvoriše pred njim, njegov robot dojuri do njega i reče: »Iza ove tačke nema čuvara«.

»Šta to treba da znači?«

»Mi te ne možemo više štititi ako produžiš dalje u tom pravcu«

Klej posmatra hodnik koji se pruža ispred njega. On po svemu izgleda sličan hodnicima kroz koje je već prošao, možda je za nijansu čak svetliji, ako ne i privlačniji. Građevine koje se vide imaju delikatan izgled, sa fasadama što se blistaju uzdržanim sjajem rubina, a čuju se i tihi tonovi elegantne muzike iz nekog dvorišta. Robot ponavlja svoje upozorenje, a Klej mu odgovara: »Svejedno, prihvatam rizik.« Tek što je stupio u ovaj zabranjeni sektor, na um mu pade jedna onespokojavajuća misao i on, osvrnuvši se, upita robota: »Hoće li se ova vrata zatvoriti kada ja uđem unutra?«

»Tačno.«

»Ne«, reče Klej. »Ja ne želim da se ona zatvore. Naređujem ti da ih ostaviš otvorena dok se ja ne vratim.«

»Stroge instrukcije da bi se sprečili upadi stanovnika ove...«

»Zaboravi te instrukcije. Ovo je naređenje. Ovog trenutka ja sam jedini čovek na planeti, a ovo čitavo mesto je izgrađeno da bi služilo čoveku, i ti sam nisi ništa drugo nego mašina koja je stvorena da bi čovekov život učinila srećnijim i korisnijim, i neka sam proklet ako ti dopustim da mi prkosiš. Vrata ostaju otvorena. Je li to jasno?«

Oklevanje. Konflikt.

»Prihvaćeno«, reče robot na kraju.

Klej ulazi unutra. Nakon šestog koraka, on se osvrne. Vrata su i dalje otvorena. Robot stoji uz dovratak. »Dobro je«, dovikne mu Klej. »Zamapti, ja sam gazda. Vrata ostaju otvorena.«

Posmatrajući klasične fasade zgrada ovog dela sveta tunela, Klej stiže i do prvog znaka – ako se izuzme leš čoveka – koze – da je ne-mehanički život prisutan u ovom podzemnom utočištu. Osam malih zelenih vavoljaka leže ispred ulaza u jednu sobu. Po svoj prilici to je izmet nekakvog glodara iz ove epohe. Jer tamo gde roboti ne zalaze, tamo je verovatno zavladao život divljine.

Sakrivši se, Klej spazi stvorenje čiji bi to mogao biti izmet: nalik tvoru, nisko priljubljeno uz tlo, kratkih zdepastih nogu i golog purpurnog repa – ovo stvorenje se kreće šibajući levo-desno svojim repom. Umeto šare koja krasi tvora, ovo stvorenje na svojim leđima ima čitav niz očiju. Klej je svestan surove i odlučne inteligencije ovog bića. Da nije i ovo neki od sinova čovečjih? Nije. Nema ni trunke ljudskosti u njemu. Ovo stvorenje je izgleda krenulo u lov: nekoga progoni duž hodnika. Klej ga prati. Zver se baca na nešto. Možda na svoju žrtvu? Obgrlivši ga nogama i repom, ova zver zariva zube u svoj plen. Žvaće. Uz očigledan užitak. Odvratni mali mesožder, priređuje sebi gozbu. Konačno završava; odvlači svoju nesrećnu žrtvu, koju Klej nije ni uspeo da vidi, do jednog udubljenja u zidu i tu je ostavlja; potom se ponovo pojavi, i ispusti iz sebe još nekoliko zelenih vavoljaka. Nakon toga se izgubi sa vidika. Klej kreće dalje.

Ovaj deo kao da niko ne održava. Vazduh je vlažan, zasićen, protoplazmatičan. Svetlucave niti paučine vise sa zidova, a u sredini svake mreže, krčkajući, čuči po jedan grabljivi stvor. Klej prilazi jednom: dlakavi plavi jastog. Grabljivac se ljutito osmehuje prema njemu. Prolazi leglo ovih grabljivaca i stiže do jednog blistavog dvorišta u kome se nalazi vrelo, iz kojeg umesto vode ističe svetlost. Ovde vidi mašine slične onima koje je video dok je ovamo dolazio, mada se tu nalaze i neki njemu poznati izumi. Pred njim se nalazi konkavno ogledalo, čija dubina deluje tako izazovno meka i sjajna, kao ulaz u svet iza ogledala, u svet bajki. Ispruža četiri prsta da bi njima dodirnuo svilenkasto staklo ali, bolje porazmislivši, ipak povlači ruku nazad. »Šta ti radiš?« pita on instrument. »Stvari bi ovde trebalo da imaju natpise na sebi, kao ZA PIĆE ili PRITISNI DUGME ZA DOBRU HALUCINACIJU, ili već tako nešto. Ne može se očekivati od stranca da pogodi čemu pojedine stvari služe. On se ovako može ozlediti. Ili bi mogao oštetiti osetljivi deo neke mašine.«