Robert Silverberg - Sin čovečji

Jedač mu se ruga. Gura svoju glavu malo dublje u sobu. Klej zabrinuto posmatra kako glatki plastični zid oko vrata počinje da puca. Čudovište bi ga u tri zalogaja progutalo.

Ja sam takođe čovek, razmeće se Jedač.

Koji je poprimio životinjsko obličje?

Koji je poprimio moćno obličje.

Moć je u tome da se vlastita slabost prevlada snagom uma, kaže Klej. A ne u zverskoj sirovoj snazi.

Hajde da odmerimo moje zube i tvoju pamet, predlaže Jedač. Gurajući još jače vrata, ovo čudovište, očigledno nezasito, traži bilo kakvo meso.

Klej mu se obraća: Tvoji savremenici, ostali oblici ljudskog roda, izgleda da su uspeli u tome da žive bez ubijanja. Ne treba im ni hrana. Zašto ti ubijaš? Zašto moraš da jedeš?

Moj slobodan izbor.

Izbor koji znači povratak primitivizmu?

Moram li da budem poput ostalih?

Ostali su slobodniji od tebe – insistira Klej. Ti sizavisan od potreba svog tela. Ti nisi dalji koraku evoluciji. Dovratak se još više zateže. Koja je bila svrha evolucije da od čudovišta razvije čoveka, da bi ga posle opet vratila u oblik čudovišta?

Žestok pritisak na zid oko vrata. Pucanje plastične materije.

Jedač kaže: Tu nema svrhe. Nema obrasca. Škripanje zuba. Jedna rupa provaljuje u sobu. Izabrali smo ovaj oblik kada nam se svidelo da ga izaberemo. Zar je trebalo da sedimo i pevamo? Da se igramo sa cvećem? Zar je trebalo da čitamo Pet obreda? Mi imamo svoj sopstveni put. Mi smo deo materije stvari. Zid se ruši i stvorenje do pola provaljuje u sobu.

Ogromna čeljust se razjapljuje. Zlokobni zubi svetlucaju. Klej je za vreme ove razmene misli uočio vratanca u uglu sobe, nasuprot vratima kroz koje provaljuje čudovište. Naglo poleti ka vratima, otvori ih i, sa velikim olakšanjem, prođe kroz njih, izmičući na taj način čudovištu. Iza sebe čuje riku čudovišta. Obreo se u nekakvom zamršenom lavirintu, sačinjenom od spiralnih prolaza, koji su svi mračni i ispunjeni ustajalim vazduhom. Oči mu se polako privikavaju na novu okolinu. U ovim galerijama žive stotine različitih vrsta životinja. Kako da shvati ekologiju: čime se ovde hrane biljožderi? No, čini se da je ovde uzaludno tražiti logiku. Kroz hodnike se kreću Jedači, najmanje tuce njih, noseći svoje ulovljene žrtve. Svaki od njih ima svoju teritoriju. Niko ne zalazi na tuđi teren. Oni bez prekida love, a opet ne mogu sakupiti dovoljno mesa. Klej je naučio kako da ih otkrije i pre nego mu priđu blizu: po frktanju i buci koju čine pri hodu. Zahvaljujući tome on je u stanju da izbegne svaku opasnost. Može li da nađe put koji vodi nazad do vrata koja su za njega ostala otvorena? Može li bezbedno da se vrati do onog dela sveta tunela koji održavaju i čuvaju roboti?

Nikad kraja lutanju kroz ove zamršene prolaze. Po telu su mu ponovo izbile dlake. Prvi put otkako je svoju glad dao Hanmeru, on ošeća slabu ali nedvosmislenu potrebu za hranom, oseća i žeđ. Smeta mu što je go. Nagutao se isuviše prašine. Pazeći da izbegne Jedača, nije obratio pažnju na tlo, gde su se nalazili mali mesožderi, tako da je nekoliko puta uštinut za pete i za listove nogu. Jedan prolaz se uliva u drugi, ali on se ne primiče poznatoj teritoriji. Obuzima ga očajanje. Kroz ovaj podzemni svet on će izgleda večno lutati. Ili, ako uspe da se domogne površine, obreće se ponovo u onoj istoj pustinji halucinacija, gde ga je njegov vodič sferoid ostavio. Susret sa Jedačem pomutio je njegov duh. Muči ga pomisao da je takva zver potomak ljudskog roda.

Pokušava da se uteši mišlju da je i on takođe, svojom pojavom i rečima, ozlojedio Jedača. Izmišlja kulturu za njih. Predočava sebi prizor kako se Jedači mole, obasjani verom i duhovnim mirom. Zamišlja pesništvo Jedača. Zamišlja sledeću scenu: grupa Jedača stoji ispred zida na kojem su okačene slike; osluškuje njihove estetičke ideje. Zamišlja Jedača matematičara kako ispisuje brojke i crta geometrijske figure grebući uporno po tlu svojim kandžama. Dušu mu preplavi toplo saosećanje za njih. Vi ste ljudi, vi ste ljudi, vi ste ljudi – ponavlja on sam sebi, i već je spreman da ih primi u bratski zagrljaj. Zapljusne ga osećanje ljubavi prema njima. Svest mu uranja u svet Jedača, nejasan, nesiguran i fantastičan. Zahvaćen vrelom strašću, svetlucajući i podrhtavajući, podrhtavajući i otkrivajući se, on šalje svoju poruku ljubavi ovim čudovištima, predaje svoju poslanicu svirepim stvorenjima. Vidi i njih, kako se okupljaju oko njega, zahvaljuju mu za njegov milosrdni dar, škripeći svojim jezivim zubima u nežnoj harmoniji, blagosiljajući ga zbog toga što je video esenciju ljudskosti u mesu bića iz ružnog sna. U ovom ushićenju on mirno prolazi kroz zamršeni svet tunela, i konačno ugleda svetlost ispred sebe. Korača prema tom svetlu, uspinjući se, i čuje nebeski hor iz kog se izdvaja jedan glas, koji mu govori: »Dođi, samo produži ovim putem«. On se uspinje i dalje. Hor anđela peva iznad njega. Prolazi kroz osmougaoni otvor i slatki talas svežeg vazduha zapljusne njegove nozdrve. Ovo nije san. Obreo se na poljani pokrivenoj sočnom zlatnom travom, a njegovi prijatelji su tu oko njega, i Hanmer mu se obrati: »Stigao si na vreme da nam se pridružiš u Podešavanju tame.«

Skupljači ga okružuju, želeći da mu iskažu dobrodošlicu. U njegovu čast svih šest su uzeli ženski oblik; ljube ga i miluju i uvijaju se oko njega. Hanmer, Ti, Bril, Serfis, Angelon, Ninamen. Serfis? Serfis. Oni mu ne pružaju priliku da zatraži objašnjenje. Kikoću se i odvode ga do plitkog bazena na sredini poljane, gde počinju da ga peru i skidaju sa njega prašinu podzemnog sveta tunela. Njihove ruke su svuda po njemu: kao da ga dodiruju nestašne ruke haremskih devojaka. Ne može pažljivije da ih osmotri zbog vode kojom ga pljuskaju. Serfis? Noge se uvijaju oko njega. Za kratko, kao igre radi, oseti da je prodro u nekog. Potom se naglo odvojio, pre nego što je uspeo da načini ijedan pokret. Neko ispituje njegov pazuh. Neko ulazi u njegovo uvo. »Dosta«, promrmlja on, ali Skupljači nastavljaju i dalje. Konačno uspe da im se izmigolji i, sa snažnom erekcijom, izađe na obalu. Skupljači stoje na obali; svih šest su sada u muškom obliku. Sferoid se nalazi nedaleko od njih.

»Serfis?«, iznenađeno on upita. »Jesi li ti Serfis?«

Prilazi bliže tom glatkom biću. Serfis klima glavom. Ima neke nove dubine u njenim skerletnim očima.

Hanmer reče: »Da, ovo je Serfis. Smrt ga je zamorila.«

»Ali...«

»Podešavanje tame!« uzviknu Ninamen, i oni se svi podižu, počinju da se izvijaju oko Kleja uzvikujući to isto. Čak se i sferoid pridružio opštoj galami. »To je sve suviše brzo za mene« , reče Klej, a zatim se prekorno obrati sferoidu: »Ostavio si me tamo, u onoj užasnoj pustinji.« Sferoid, zbunjen, spušta svoju boju za nekoliko nivoa u spektru, nelagodno se okrećući na svom točku. Ali ova optužba se gubi u opštoj veselosti svih ostalih. Njihov divlji ples izgleda da predstavlja pripremu za nastupajući obred, jer oseća da oni igrom crpu energiju iz tla, izvlačeći je uz zvonke pulsacije i obmotavajući svoja tela njom. Pokrivač od jonizovanog vazduha, uz peckanje i šištanje, pada preko njih. Gust plavi sjaj podiže se sa trave. Dok trava sipa ove svoje čarolije, Skupljači menjaju pol, postajući čas muško, čas žensko, ne mogući da se zaustave ni u jednom polu, možda i zato što se koncentrišu na druge stvari. On prolazi između njih, miran kao i pre. Nebo se zamračuje; sunce se spušta dole kao da ga neko odgore pritiska rukom; kako se dan privodi kraju, tako se na nebu, kroz oblake zujećih elektrona, pomaljaju zvezde. Klej prilazi Serfis, koja je u ženskom obličju. Ona se kreće napred-nazad, napred-nazad, čineći pri tome složene korake, ali se ne udaljava puno sa mesta na kom stoji. Rukama čini sferične pokrete. Blede iskre vrcaju sa vrhova njenih prstiju. »Ti si uistinu bila mrtva«, obrati joj se on. »Zar ne?« Ona ne prekida svoj korak. Ona mu odgovara ljupkim šapatom: »Sve ću ti reći.« On počinje da sledi ritam njenih pokreta. »Gde si bila?« uporan je Klej. »Kako je to izgledalo? Kako si našla put nazad?« Ona podiže svoje ruke i zasipa ga pljuskom bledih varnica koje zuje i zvižde pri dodiru sa njegovom kožom. »Kasnije«, kaže mu ona. »Imam dobre vesti o smrti. Ali sada moramo da podesimo tamu.«