Robert Silverberg - Sin čovečji

U trenutku kad je završio svoj govor Klej začuje kreštavo gakanje, mrmorenje, žamorenje, brbljanje, a zatim se iz jedne tačke u ogledalu začuje njegov vlastiti glas, preoblikovan i umnožen, na granici vriska, doveden do oblika simfonije neverovatne složenosti:

»DOBRU HALUCINACIJU stvari natpisi kao stranac čemu čemu čemu očekivati PRITISNI DUGME ili ili ili trebalo da imaju ZA PIĆE stvari osetljivi oštetiti oštetiti oštetiti pogodi da da da ozlediti ZA HALUCINACIJU, ovde ne može se on on on on on on ozlediti ili PRITISNI PRITISNI PRITISNI kao od stranca ovde na sebi na sebi ZA tako nešto stvari nešto natpisi pojedine DUGME oš nat oč neš os te će lji po go ti vari luci bru osetljivi ZA stvari ugme ranca štet bi PRITISNI DUGME šte e e e titi HALUCINACIJU anca DOBRU.«

Nakon ovoga usledila je tišina.

A zatim se sve to ponovilo, u izmenjenom obliku. Kao trostruka fuga. Modulacije u ogledu. Spiccato. Zaslepljujuća dominanta. Koda pre trećeg glasa. Transpozicija subjekta u toniku. Allegro non giocoso. Andante ma non tropo. Largo. Vivace. Solfeggio. Soba odjekuje od muzike njegovih reči. »PRITISNI!« »bru!« »LUCINA!« »Iće!« Beskonačne varijacije. »Ru ru ru ru ru!« Sonata quasi una fantasia. Portamento. Sforzando. Sfogato. Fortissimo. On beži. Muzika ga prati i u hodniku. Legato! Doloroso! Dal segno! Agitato! »Oštetiti! Oštetiti! Oštetiti!« On trči, sapliće se, pada, ustaje, ponovo trči. Mašina za reprodukciju zvuka pruža za njim oštre jezičke zvuka, i oni se kroz vazduh provlače kao jegulje kroz vodu. On trči i skreće iza jednog, drugog, trećeg ugla, nastavljajući sa trkom i nakon što su zvuci zamrli. Odjednom se naglo zaustavi. Ogromna zver blokirala je prolaz. Životinja ima oblik šatora, sa ulegnutim naborima zelene kože, i otprilike je dva puta veća od Kleja. Gega se na tankim žutim nogama, koje oblikom podsećaju na pačje noge. Apsurdno male ruke njišu se sa njenih grudi; gore se vidi prorez koji predstavlja usta i dva velika sjajna oka. Oči su uperene u Kleja: trepću sa dobrodušnim izrazom i nesumnjivom inteligencijom u pogledu, ali u tim očima se nazire i trag hladnog zla, vidljiv u prikrivenom svetlucanju zenica. Zver i Klej stoje jedno naspram drugog u tišini. Konačno Klej progovori: »Ako si od ljudskog roda, onda smo u srodstvu. Ja sam pripadnik davne vrste. Ovde sam dospeo uz pomoć vremenskog protoka.« Oči postaju čas opreznije, čas veselije, ali nema nikakvog drugog odgovora. Stvorenje se približava Kleju. Ono je veliko, ali se čini bezopasno; bez obzira na to, ovako go i nenaoružan, Klej je krajnje oprezan i polako se povlači unazad. Ne okrećući se, on rukom opipa zid iza sebe tražeći vrata; napipava jedna vrata, otvara ih i žurno prolazi kroz njih; vrata za sobom zatvara i snažno se navaljuje na njih, osluškujući kretanje zveri u hodniku. Ali ogromna zver ne pokušava silom da otvori vrata. Očigledno ima neki drugi plen na umu, barem za sada. Klej posmatra zver kroz prozorče što se nalazi na vratima, i vidi kako je ona pažnju usmerila ka jednom gnezdu koje se nalazi na stubu sa druge strane hodnika. Zverka je otvorila svoj prorez-usta, i iz njega se odmotao jezik, debeo poput surle a dugačak nekoliko metara, sa tri kukasta prsta na vrhu. Zver je ovim prstima počela da ispituje gnezdo sačinjeno od svetlećih plastičnih traka. Čim su prsti par puta kucnuli po gnezdu, iz njega se pomoliše glavice: mladunci, čini se, jedne od onih životinja što liče na tvora. Šest crnih njuškica miču se u očiglednom besu. Pokušavaju da izmaknu jeziku koji palaca oko njihovog gnezda; jedno od ovih mladunaca hrabro skače na jezik, zariva svoje svetložute zube u njega, potom skače natrag u gnezdo. Stvorenje slično šatoru povlači svoj jezik i njime maše kroz vazduh pokušavajući time da umanji bol od uzgriza. Zatim se jezik ponovo primače gnezdu i nastavlja sa istraživanjem. Mladi tvorovi poskakuju i lelujaju okolo gnezda, ali ovaj put jezik se kreće veoma brzo tako da uspeva da uhvati jedno od mladunaca ispod stomaka i da ga povuče dole ka ustima koja su razjapljena čekala. Male okrutne kandžice očajno grebu, ali bez ikakve koristi. Mladunče završava u ustima zveri. Upravo u tom času pojavljuje se i majka-tvor, koja je bila u lovu, i videvši kraj ove scene, ona bez oklevanja skače na ogromnog grabljivca. Klej kroz vrata čuje vrisak, ali ne može tačno da odredi čiji je. Pobesnela majka grize, grebe i kida. Jezik, mlatarajući kao uznemirena zmija, spušta se i diže, prstima traži tvora, pokušavajući da ga zbaci dole. Ali ova životinjica oštrog repa je suviše brza. Brzo se pomerajući, majka-tvor uspeva da izmakne jeziku, grizući ga svaki put kada joj se suviše približi. Otkriva da se koža ove grabljive zveri može lako probušiti, i ona je buši na nekoliko mesta, stvarajući konačno ispod jedne od njenih ruku otvor dovoljno velik da se tuda može uvući unutra. Zverčica ulazi u telo ove ogromne životinje, kao da namerava da prodre do njenog stomaka i oslobodi svoje mladunče. Sada se borba potpuno promenila. Njuška, prednje noge, kao i sredina tela tvora nalazi se u telu neprijateljske zveri. Oči životinje slične šatoru izgubile su svoj lukavi humor; one sada izražavaju samo agoniju. Jezik, odmotavši se do kraja svoje ogromne dužine, šiba u grču po zidu. Zver cupka i poskakuje na svojim pačjim nogama; uzaludni su svi pokušaji da svojim malim rukama uhvati zverčicu koja se zarila u nju. Svoje telo ranjena zver trlja uz stub, i bolno urličući ona očajno kruži okolo stuba. Njena sudbina je izgleda zapečaćena.

Ali sudbina ipak stiže u nešto drugačijem obliku. U hodniku se iznenada pojavljuje treće stvorenje, reptil, gotovo bi rekao da je to dinosaurus. Stvorenje se primiče na ogromnim nogama koje se završavaju kandžama; a bedra su mu poput stabala drveća. Mesnati rep se vuče za njim. Podlaktice su mu kratke ali neobično snažne; lice se širi u nezgrapnu njušku; čeljust ima prepunu zuba, koji deluju tako divlje i zastrašujuće da to prelazi granice ljudskog poimanja. Iznad ovog niza zlokobnih oštrih zuba nalaze se dva velika sjajna oka koja ledeno gledaju. Šta predstavlja ovaj odvratni tiranosaur? Kakav je to trik evolucije, da se tako okrenula unazad, i ponovo stvorila jedno ovakvo stvorenje? Čudovište riče, njegova glava dodiruje krov tunela, i ono hvata zver koja liči na šator, i baca je visoko kao da ova uopšte nema težinu. Dva samouverena ugriza ovih strašnih čeljusti i nesrećna zver pada dole, prepolovljena. Tvor se oslobađa, prekriven lepljivom crnom krvlju, i hita u svoje gnezdo. Džinovski gušter, nagnuvši se nad žrtvu, počinje da jede, kidajući komade mesa svojim strašnim čeljustima. Čupajući komade mesa, zver zadovoljno frkće.

Klej, siguran iza svojih vrata, posmatra ovu scenu, ošamućen ne toliko zbog ovog krvavog ubijanja, koliko zbog poruke koja mu dolazi iz svesti ovog stvorenja. To nije reptil. To je još jedan od sinova čovečjih. Da li si ti Jedač? pita Klej, a ova spodoba iz noćnih mora, ne prekidajući svoju gozbu, odgovara: Mi se, dakle, poznajemo.

Misli Jedača su poput ledenih santi koje plove po sivom moru. Klej oseća nelagodnost zbog ostvarenog kontakta. On se povlači nazad i šćućuruje se uz najudaljeniji zid ove prostorije; Jedač je suviše velik – govori on sam sebi – da bi mogao da ude u ovu sobu. Ali vrata se širom otvaraju. Surova njuška se pomalja u sobi, mada je ostali deo Jedača ostao u hodniku. Klej vidi izobličen i odraz samog sebe u očima čudovišta.

Čovek? pita Jedač. Stara forma?

Tačno. Vremenski protok me je...

Da. Grubo negodovanje. Meka ružičasta stvar. Neupotrebljivo.

Klej mu odgovara: Ljudi su stvoreni slabi kako bi se njihove veštine i refleksi razvili. Da smo od početka imali tvoje kandže i zube, da li bismo ikad izumeli noževe i dleta i sekire?