Robert Silverberg - Sin čovečji

Hanmer ih predvodi. Oprezno prolaze duž južne stranice ogromnog postolja na kom je smešteno čudovište. Raznobojni zraci odbleskuju se od postolja bojeći tela prolaznika prugama crvene, zelene i braon boje. Kada su ga već gotovo prošli, biće je konačno dalo prvi znak života: iz njega se prolomio tako potmuo jecaj – blizu granice podnošljivosti za ljudsko uho – da je to prouzrokovalo podrhtavanje tla, kao i stvaranje pukotina u staklu. Taj jecaj, taj potmuli urlik nosi u sebi toliki bol da Klej najednom uzdrhti, osetivši sažaljenje prema tom biću. Slične krike on je čuo samo još od životinja u šumi, kada im se čeljust metalne klopke zarije u nogu. Osim ovog zvuka bola, drugi neki znak života ovo stvorenje ne daje.

Kada su se našli na bezbednoj udaljenosti, Klej poče da ispituje Hanmera o ovom biću.

»Bog«, kaže Hanmer. »Ostao iz nekog ranijeg doba. Lišen svojih obožavalaca. Nesrećno biće.«

»Bog?« začudi se Klej. »Zar bogovi imaju ovakav oblik?«

»Ovaj ima.«

»Kakav su onda oblik imali njegovi obožavaoci?«

»Isti«, odgovara Hanmer. »Samo su bili manji. Živeli su jedanaest era i šezdeset eona pre našeg doba.«

»Posle mog doba?«

»Naravno. Oni su stvorili boga po uzoru na sopstveni oblik. I postavili ga ovde, na ovo postolje. Stakleno okruženje je stvaralo izuzetne svetlosne efekte. Ti ljudi su znali kako se gradi. Obezbedili su retku dugovečnost ovom svom proizvodu; svet se od tada veoma promenio, ali ovo još uvek stoji. Pa ipak, oni sami su nestali.«

»Da li su oni pripadali ljudskoj rasi?«

»Moglo bi se reći.«

Klej zastane i pogleda iza sebe. Vidi gejzire zelenog svetla; vidi ogromno telo napuštenog boga s njegove zadnje strane. Tlo se zatrese kada božanstvo ponovo urlikne. Kleju se oči napuniše suzama. Nekakav divlji impuls pokrete se u njemu: on se prekrsti, kao da stoji ispred oltara. Ovaj gest i njega samog iznenadi, jer sebe nikad nije smatrao hrišćaninom; ali ipak, akt potčinjavanja bogu je izvršen, i obrisi ovog brzog pokreta ruke, koja je ocrtala krst, još uvek trepere pred njegovim očima. Žaba-planina se ponovo oglasi krikom, strašnijim nego pre. Počinje odronjavanje zemljišta; stene se uz tutanj survavaju dole; staklena prevlaka doline puca na stotine mesta. Uz ovu potmulu riku začuje se i piskavo ječanje Greške, i smeh koji se prolomi sa nebesa. Strah stegne Klejovu dušu. Ne može ni da se pomakne. Zalije svoja stopala toplim urinom. Više ruku pruža se prema njemu: Ninamen, Ti, Bril. »Dođi«, govore mu, i opet, »Dođi«, i još jednom, »Dođi«. Uspeli su da ga pokrenu, i on kreće zajedno sa njima, dok se nebo kupa u prvim jutarnjim zracima svetla.

Dan je. Stigli su do blistave klisure i zaustavili se na jednoj izbočini, na tamnoj steni koja se pruža iznad rečnog korita, i to na visini od nekoliko stotina metara. Vazduh je ovde blag i prijatan. Ptice kruže glatkim plavim nebom. Teško sunce leži nisko na horizontu.

»Sada ćemo da činimo«, objavljuje Hanmer, »obred Podizanja mora.«

Klej klima glavom. Sa izlaskom sunca sav umor i strah su iščileli iz njega. Oseća se odmorno i orno, spreman za nova iskustva. Seksualna želja se ponovo budi u njemu; razmišlja da li bi mogao nekog od Skupljača da ubedi da vodi ljubav sa njim. Tek sada postaje svestan činjenice da se od Serfisinog nestanka cela grupa držala veoma čedno. Da li je to namerna apstinenacija? Ili zbog toga što su imali prečih stvari da urade? Muvajući se uz ivicu ove izbočine, tela okrenutog prema suncu, a okružen grudima, bedrima i stražnjicama ženskih Skupljača, Klej dobija snažnu erekciju. Skupljači mu i dalje liče ha lutke od plastike, ali ovaj nalet požude koji je ukrutio njegov ud jeste, ipak, nepobitna činjenica; ne zna tačno kako, ali ova bića su izgleda uspela u nastojanju da ih on počne doživljavati kao ljudska bića. Da li bi on osetio želju i prema nekoj drugoj vrsti ljudskog roda? Da li bi svoju ukrućenu muškost turio i u pihtijasto telo sferoida? Da li bi na svoje grudi privio vimena žena–koza? Da li bi osetio želju da miluje zadnjice ženki inertnih ljudi-žaba?

»Prijatelju, hoćeš li da sa nama učestvuješ u ovom ritualu?« pita ga Hanmer.

»Ako mogu.«

»Naravno da možeš. Od tebe tražimo jedino da budeš strpljiv i da se malo uzdržiš.«

On im to obeća. Ninamen, Angelon i Ti, ovog jutra u ženskom obličju, povijaju gornje polovine svojih tela prema tlu, potom sa gipkom lakoćom cela tela izvijaju u obruč; leđa su im u obliku luka, glave prislonjene uz stopala, a kolena izvijena prema spolja na način nemoguć za Klejovu vrstu; uzdižući svoje stražnjice, i taj gest ne ostavlja sumnje da one nude svoje polne organe. »Moramo se ovako spojiti«, napominje Hanmer, i pošto priđe Ninamen, njegov ud klizne iz svoje zaštitne navlake; on ga potom gurne između nogu Ninamen, u pukotinu koja je ovim položajem učinjena veoma pristupačnom. Hanmer to čini potpuno hladnokrvno kao da neki aparat uključuje u struju. Pri tom rukama obuhvata njene kukove kako bi ona lakše mogla da zadrži ovaj izvijeni položaj.

Bril isto tako mirno ulazi u telo Angelon. Hanmer načini rukom blago nestrpljivi gest koji je, nema sumnje, upućen Kleju. »Da, shvatam«, odvraća Klej i, hvatajući Ti za njenu okruglu zadnjicu, ugura vrh svoje palice u njenu rupu. Ti blago uzdahne. Klej se naginje napred; nedostaje mu gipkost Skupljača, ali je zato što se dimenzija tiče prednost na njegovoj strani; naležući na Ti, on prodire do kraja u nju. Njih šest, ovako čudno spojeni, na ovoj visokoj izbočenoj steni pružaju prizor akrobatskog erotizma, uz to su i potpuno nepokretni, pa izgledaju kao statue strašću obuzetih vila i vilenjaka. Uočava da Hanmer i Bril ne čine pokrete uobičajene za polni odnos, već stoje iza svojih partnera, spojeni sa njima i ukipljeni, pa i on čini isto tako. Čeka. Gde je signal? Kada počinje obred?

Obred počinje neprimetno. Skupljači počinju da pevuše, i taj zvuk je toliko slab da se čini da postoji pre negde izvan svemira, nego da je materijalizovan u njemu; u trenutku kada Klej postaje svestan ove pesme ona nije veća od jednog molekula, čitava bi mogla da stane u jedan foton; zvuk polako i postepeno ulazi u svet fenomena, dobija oblik, boju i masu, postaje sve puniji i raste sve više u visinu, tako da na kraju čini gromoglasni zvučni stub uzdignut visoko iznad klisure, zvučni sivo-crni čekić koji se diže i spušta lomeći sve pod sobom; uz stalni krešendo, ova pesma iz trena u tren povećava i sve svoje dimenzije, postajući više zaobljena i glatka, nalik kugli čija unutrašnjost iskri zvučnim varnicama, i Klej, strahujući da će ga taj zvuk zgromiti ako ništa ne učini, stidljivo mu pridružuje svoj glas, iznenađen otkrićem da se njegov glas na neki čudan način uklapa u ovu gromoglasnu melodiju. Nakon što se priključio pesmi, on nesigurno pogleda u svoje partnere, plašeći se da ovim možda ne ometa njihovu zamisao; ali oni mu se toplo osmehuju, hrabreći ga u ovom pokušaju: Hanmer, Bril, čak i izvijene ženke u znak odobravanja klimaju glavama prema njemu. Ovo ga umiri i on se slobodnije i jače oglasi, nastojeći da svoj glas uskladi sa njihovim glasovima. Čini mu se da mu i lobanja odjekuje od ovog moćnog zujećeg zvuka. On postaje jedno sa Skupljačima. Razume njihovu zajednicu, shvata da je povezanost između njih čvrsta, čvršća čak i od one između Disača u njihovim zasebnim bazenima. Sada, pošto je stupio u njihov krug, među njih, on više ne strahuje da će učiniti pogrešan potez. Kada Ti počne sa nizovima unutrašnjih grčenja, on intuitivno shvati da on sam ne treba da se pokreće. On i dalje stoji nepokretno, puštajući Ti da se uvija oko osovine koju je on položio u nju. Fizički osećaj je veoma intenzivan, ali se on suzdržava, sa strpljenjem kakvo nije znao da poseduje; i kada mu se učini da više ne može. da izdrži ovo mirovanje, da će morati da učini nekoliko snažnih trzaja ili će umreti, on taj višak uzbuđenosti jednostavno skrene prema Hanmeru i Brilu, prenese na njih, i on tu uzbuđenost ravnomerno raspodele na sve ostale. On čeka. Ti se pokreće. Na ovoj izbočenoj steni stvorena je mašina; on je jedan od njenih šest delova. Prošao je onu tačku kad se čezne za trenutnim zadovoljenjem; njegovo čitavo telo pulsira i treperi, ali on je savršeno miran. Seksualna energija prožela je čitavo njegovo telo. Njegov penis ga je potpuno apsorbovao, i ovo ovde sada više nije Klej, nego je samo palica, ukrućeni ud, poluga ugrađena u jednu složenu napravu. Potom se i sama svest o seksualnosti gubi. On je sada samo ornament, sačinjen od crnih linija i belih kružića. On je oscilacija izražena krivudavom linijom. On je sila bez mase. On je masa bez dimenzija. On je ubrzanje bez brzine. On je snaga. On je moć. On je odaziv. On je stvaranje.