Robert Silverberg - Sin čovečji

Zidovi u tom prolazu izgledaju kao da su od kristala, obasjani svetlom koje dolazi odnekud iznutra, i to svetlo umiva njihova lica hladnim zelenim sjajem. Prolazeći mnogobrojnim zavijucima tog tunela oni konačno dospevaju u jednu odaju, nisko zasvođenu, koja oblikom podseća na bendžo, u odaju u kojoj se odjek njihovih koraka čuje veoma prigušeno – kao da gaze po prašini. Klej ugleda police, vitrine, komode pune ladica. Pun zebnje, Klej ne sme da im priđe. Ti otvara staklena vrata jedne vitrine i vadi iz nje jednu hrapavu i sjajnu kocku, veličine glave same Ti. Klej uzima kocku od nje, iznenađen sjajem tog predmeta.

Kocka mu se obrati nekim nerazumljivim jezikom. Klej oseća čudnu melodiju tog govora, njegov tečni ritam bogat anapestima, sa cezurama koje se oštro zasecaju u melodiju, deleći govor u nešto nalik stihovima. Da, nema sumnje da sluša poeziju, ali ne poeziju iz njegovog doba. Stihovi tog neobičnog, melodičnog jezika i dalje izlaze iz kocke. On se napreže ne bi li prepoznao bar jednu jedinu reč, reč koja bi imala koren u nekoj reči jezika njegovog doba, ali ne, ne, ovo blagozvučno mrmljanje nerazumljivije mu je nego što bi mu bilo buncanje nekog Finca u snu. »Šta je to?« konačno upita. Ti mu odgovori: »Knjiga.« Klej nestrpljivo klimne glavom, jer je takav odgovor mogao i da očekuje od nje. »Da, ali kakva knjiga? I kakav je ovo govor?«

»Pesma iz davnih dana, pre nego što je Mesec pao.«

»Iz kog doba?«

»Pre Disača. Pre Čekača. Mogla bi da bude pesma iz ere Pomagača, ali ovo nije nijedan od jezika kojim su Pomagači govorili.«

»Da li ti razumeš ovu pesmu?«

»O, da«, odgovara Ti. »Da, naravno. Predivna je.«

»Ali, šta znače njene reči?«

»Ne znam.«

Dok Klej razmišlja o ovom paradoksu, Ti uzima od njega kocku i vraća je u vitrinu; kocka kao da je utonula u tamu vitrine. Ti mu zatim pruža kutiju sličnu harmonici, punu nabora od krutih plastičnih membrana. »Rad iz istorije«, objašnjava Ti. »Neki davnašnji letopis koji opisuje razvoj ljudskog roda sve do autorovih dana.«

»Kako se to čita?«

»Ovako«, reče ona, a prsti joj kliznuše između membrana, blago ih pri tom stiskajući. Iz kutije se začuje prigušeno zujanje koje postepeno prelazi u isprekidane nizove reci; Klej primakne glavu kutiji, ne bi li reči što bolje razumeo. Čuje: »Progutan čučeći-metal znoj šlem džinovski plavi točkovi manje drveće voziti veđe sa strahopoštovanjem uništenje svetlo ubijeno vetari između nežne tajne u širinu rast čekajući živeo povezan preko svetlo rizik uspavan prstenovi trupla toplo misao vlažno sedamnaest rastopljen svet veličina gori. «

»Ovde nema baš puno smisla«, prigovara Klej.

Rastuživši se, Ti uzme kutiju od njega i vrati je na policu odakle ju je bila uzela. Priđe potom jednom sanduku i iz njega izvadi štos sjajnih metalnih ploča, povezanih spojkom koja je u jednom uglu provučena kroz sve njih.

»A to?«

»Vrlo stara knjiga«, reče Ti. »Naslov se malo teže uočava. Evo ga, ovde: »Tehnike planiranja masovnog transporta u devetom veku. «Pruža mu te ploče. Deveti vek, ali od čega to deveti, pita se on. Metalne ploče su od jedne do druge ivice prekrivene sitnim ukošenim hijeroglifima; kada prevuče prstima po njima, oči mu zaslepi snažan blesak. Iznad ploče zatrepere boje, i počnu da se slažu u slike. Vidi čudesan grad visokih šiljastih tornjeva, međusobno povezanih gustom mrežom mostova koji su podignuti visoko iznad zemlje; u vozilima što se neverovatnom brzinom kreću po ovim mostovima, Klej vidi stvorenja koja mu se čine kao čovečja karikatura: ljubičastog lica, zgrudvanog tela, nezgrapnih ramena na kojima se klati loptasta glava sa sitnim očima. Ove slike prate i određene reči, ali, budući da je on ploče ukosio kako bi mogao da prati slova, svi ti verbalni signali dolaze do njega pod pogrešnim uglom, odbijaju se od njegovih jagodica ili od čela i gube se u tamnim uglovima sobe. Umorivši se od ovog iskošenog teksta, on ploče vraća Ti.

Ona mu potom pruži tri tanke cevi od, kako mu se čini, dijamanta ili čistog kvarca, u čijim se pregrađenim delovima nalazi nekakva gusta tečnost. On pretrese cevi i tečnost u njima se uzmuti, stvarajući pri tom zrnca slična semenkama mahuna. U međuvremenu Ti je odnekud izvadila tanku srebrnu ploču na čijoj se gornjoj strani nalazi pričvršćeno zlatno vlakno u obliku spirale; ona usnama dodirne tu ploču, i hladna svetlost zasija kroz to vlakno. »Postavi cevi uz ovo svetlo«, objašnjava mu Ti. On učini tako, i zraci, prelomljeni u unutrašnjim lavirintima ovih cevi, počeše da utiskuju poruke u njegov mozak:

CVEĆE TRIJUMFUJE.

BESKONAČNOST TAKOĐE MOŽE BITI SIVA I VLAŽNA.

ČUVAJ SE PROMENE, ONA DUŠU ČINI NEPOKRETNOM. ISTINA I VINO. LOBANJA SE SMEJE ISPOD NAMRŠTENOG LICA

»Šta je to?« upita Klej.

»Religiozni tekst«, odgovara mu Ti. Poruke u obliku metafora i dalje ulaze u njegovu svest, i on stoji, zapanjen, drhteći, sav u vatri. Nakon izvesnog vremena Ti uzme od njega cevi i vrati ih u jedan orman.

»Pokaži mi ostale«, obraća joj se on promuklim glasom. »Pokaži mi sve!«

Daje mu crni šlem načinjen od jednog uglačanog komada kamena. S unutrašnje strane tog šlema nalazi se tanak sloj perja. Stavi šlem na glavu i perje meko nalegne na njegovo teme. Otkriva da je sposoban da vidi pokretanje atoma i vibracije molekula. Ceo svemir postaje maglina sačinjena od bezbroj treperavih tačaka, maglina koja sija hladnim sjajem i emituje snažne talase energije. Zamenjuje ovu kacigu za nekakvu treperavu foliju koja kao da je sastavljena od sitnih mehurića i koja mu, kada je stavi ispred očiju, omogućava da vidi unutrašnjost planete Zemlje, da razaznaje različite gustine zemljišta: ovde se vide rešetke od plavog svetla koje označavaju određenu gustinu tla; malo dalje se vide krugovi braon boje koji označavaju drugu gustinu; tamo se opet vide pravougaonici sive boje u kojima, uz snažan pisak, elektroni sa površine zemlje nalaze konačno uzemljenje. Ti uzima foliju od njega i pruža mu mali pehar koji izgleda veoma krhko, iz kog naglo poteče bujica od iglica boje slonove kosti, koje padaju oko njegovih nogu i polako prekrivaju pod; Klej iznenađen krikne, i sve ove iglice uliju se natrag u pehar. Ona mu zatim pruža pregršt uvezanih žica čiji su krajevi izvijeni na neverovatne načine, ostavljajući u sredini ipak mali otvor, iza kog kao da zjapi praznina. Zavirišvi u taj otvor Klej ugleda tamnonarandžasta stvorenja u unutrašnjosti neke zvezde. Pokazuje mu i jednu tanku žutu osovinu koja je od vrha do dna pokrivena vertikalnim žljebovima: ovo je – objašnjava mu ona – jedan od poslednjih ključeva načinjenih na Zemlji. »Koja vrata on otvara?« upita Klej, a ona mu se blagonaklono nasmeši, objašnjavajući mu da vrata više ne postoje. Zatim mu pokazuje bakarni disk koji sadrži svekoliko pesništvo stvarano u periodu od nekoliko desetina hiljada godina rane ljudske istorije, samo što je taj period ipak počeo dosta posle njegovog doba. Dozvoljava mu da za trenutak dodirne ručice mašine čija je funkcija da pretvara jezera u planine, a planine u oblake. Potom mu nekakav krivudavi štap položi na čelo, i on vidi da ova soba u kojoj se sada nalazi nije jedino skladište starih stvari, već da duboko u zemlji postoji čitav niz ovakvih soba, i da je svaka od poda do plafona ispunjena blagom iz prošlih vekova. Dela iz oblasti muzike, poezije, lepe književnosti, filozofije, kao i istorije mnogobrojnih civilizacija; razne mašine koje su koristili ljudi u nekoj od ranijih evolutivnih faza; tu su mape, imenici, katalozi, indeksi, rečnici, enciklopedije, leksikoni, tablice zakona, dinastički letopisi, almanasi, zbornici, baze podataka, priručnici. Prašnjave odaje ispunjene arheološkim iskopinama, eksponatima prikupljenim od strane mnogih civilizacija – jer je svaka od njih otkrivala iskopine svojih prethodnika. Još dublje, na dnu ovog zamršenog lavirinta odaja, on ugleda jednu odaju u kojoj se nalaze knjige od papira, koturovi sa magnetnim trakama na kojima su postavljeni auditivni i vizuelni zapisi, svi oni skromni izumi kojima su ljudi njegove primitivne ere beležili informacije, i on sav uzdrhta od čuđenja kako su takve stvari mogle preživeti tolike bezbrojne eone. Po glavi mu se kovitlaju mnogobrojna pitanja. Provešće ovde ako treba i tri večnosti, kopajući po tom uskladištenom znanju, i rekonstruisaće sve ono što stanovnici ove ere nisu hteli, ili nisu mogli, da mu odgonetnu. Konačno će sastaviti jasnu i preglednu sliku razvoja ljudskog roda, od vremena čoveka njegovog doba pa sve do ovih sinova ljudskih. Kada je Ti odmakla štap od njegovog čela, vizija mnogobrojnih odaja je nestala, i on joj se obrati: »Možemo li pogledati druge odaje?«