Robert Silverberg - Sin čovečji

Tetura se napred. Drhtavim glasom preklinje Skupljače da ga izbave odavde. Kako bi to za njih bilo lako – razmišlja Klej – da ponovo prizovu one blede varničave oblake, i da se vinu u visine, u još jedan fantastičan let, daleko od ovog nesnosnog mesta! Ali oni uporno i dalje hodaju. On se sada kreće čak i sporije nego pre par trenutaka. Svetleća biljka koja mu osvetljava put takođe je zahvaćena ovim procesom starenja; suši se i savija, i svetlo joj postaje sve bleđe. Put kojim koračaju sada dobija i uspon, čineći kretanje po njemu još napornijim. Grlo mu je potpuno suvo, jezik mu je otekao, i čini mu se kao da ima smotuljak stare krpe u ustima. Lepljiva sluz cedi se iz ugla njegovih očiju i kaplje mu na grudi. Seti se ljudi-koza, njihove ispucale kože prekrivene plikovima, niz koju su se cedile bale.

Nekakve životinje oglasiše se kričanjem iz tame. Slabašno svetlo njegove biljke otkriva mu mnogobrojna usta, razjapljena, prepuna zuba, kako se promaljaju iz žbunja niklog u podnožju drveća pokraj puta. Cvetovi tamnih latica ispuštaju nekakav težak miris. Puis mu bolno tuče u slepoočnicama, oseća grudvu hladnoće u stomaku. Dva puta pada na tlo, i sa teškom mukom se podiže. Staro. Staro. Staro. Izgleda da čitav svemir umire; sunca su nestala, hrpice molekula tiho ležu u prazninu, entropija je konačno dobila svoj dugotrajni rat. Koliko još ovoga ima? Ne može više da podnese pogled na sopstveno smežurano telo, te stoga, drhteći, odbacuje da sebe svetleću biljku. Ali Bril, koja je biljku podigla sa tla, pruža mu je uz prekor: »Zar ti ne bi bilo žao da je osudiš na to da pusti koren na ovakvom mestu?« Klej se postidi i, prihvativši ponovo biljku, on reši da ne gleda više ni sebe ni druge.

Sve boje su sa ovog mesta nestale. Sve, čak i sjaj biljke, vidi se osenčeno crnim. Kosti mu se ugibaju sa svakim novim korakom. Creva u stomaku kao da su se splela i popucala. Pluća mu se kidaju u grudima. Uz ogroman napor on se približi Hanmeru, koji je takođe bio sav smežuran, i promrmlja: »Umrećemo ovde! Zar ne možemo brže da izađemo odavde?«

»Najgore je iza nas«, Hanmer mu odgovori svojim mirnim, neizmenjenim glasom.

I zaista. Iako je još uvek mrkla noć, on oseća da je jezivi zagrljaj Starog popustio. Povratak u normalan život je postepen i dugotrajan. Ubrzan puls i dahtanje polako prestaju; simptomi fizičkog raspadanja gube se iz trena u tren. Klejovo telo ojačava. Pogled mu se bistri. Koža postaje glatka. U ustima ponovo ima zube. Muškost mu se trijumfalno diže. Pa ipak, ni čvrstina tog jarbola što se podigao iz gustog žbuna dlaka ne može da odagna sećanje na mesto i na promene kroz koje je prošao; još uvek oseća kandže vremena na svojim leđima, i pamti svaki detalj prolaska kroz ovu avetinjsku zemlju. Hoda veoma obazrivo, čuvajući snagu. Trudi se sporije i da diše, kako bi uštedeo dah. Opseda ga pomisao na krhkost vlastitog unutrašnjeg sastava. Čuje grebanje kosti o kost, šumno kolanje krvi kroz nabrekle arterije. Još uvek ne veruje da se ponovo vraća u život. Da li je iskušenje zaista gotovo, ili je ovo vraćanje snage tek san u okviru drugog sna? Ne. Ponovo mu se vraća njegova mladost, sada doduše malo osenčena bliskim dodirom vlastite smrtnosti. »Da li na svetu postoji mnogo ovakvih mesta?« pita on Ninamen, a ova mu odgovara: »Samo je jedno Staro. Ali ima drugih oblasti nelagode.«

»Na primer?«

»Jedna oblast se zove Prazno. Jedna se zove Polako. Jedna se zove Led. Jedna se zove Vatra. Jedna se zove Tamno. Jedna se zove Teško. Zar si mislio da je čitav naš svet vrt?«

»Kako su nastala takva mesta?«

»U davna vremena«, objašnjava Ninamen, »ta mesta su ustanovljena radi podučavanja ljudi.« Ona se piskavo zakikota. »Ljudi su u to vreme bili veoma ozbiljni.«

»Ali vi sada svakako možete ova mesta da uklonite«, primećuje Klej.

Ninamen se ponovo zakikoće. »Možemo, ali nećemo. Ta mesta su nam potrebna. Mi smo, takođe, veoma ozbiljni.«

Ninamen ponovo ima čvrsto i gipko telo. Grudi su joj ponovo jedre, bedra zategnuta. Njena zelenkasto-zlatna koža opet je poprimila svoj unutrašnji sjaj. Tako je i sa ostalim Skupljačima: vratila im se njihova živahnost i pokretljivost.

Na nebu se pojavljuje svetlo.

To nije od sunca koje izlazi. Koliko se seća, oni su se cele noći kretali u pravcu zapada; a ovo svetlo leži ispred njih. To je mlaz zelenog svetla koji se, u obliku kupe, diže sa podnožja kosine kojom se oni spuštaju. Šireći se u visini, to svetlo obasjava veliki deo neba. Svetlosni mlaz je nalik gejziru koji je svojim bledim sjajem šiknuo u visinu. Vetar, leteći kroz ovaj mlaz, stvara u njemu virove sive boje: vrtloge svetla u svetlu. Uz ovaj blistavi mlaz svetla čuje se i zvuk, prigušen i šumorav, i on Kleja podseti na žubor vode koja dopire iz daljine. Čuje se i nekakav smeh, koji dolazi odozdo, ispod zemlje, rezak i klizav. Nakon nekoliko minuta daljeg spuštanja on konačno ima jasniju sliku onoga što je ispred njega. Od mesta gde se brdo spaja sa dolinom, pa daleko prema horizontu, pruža se stakleni sloj. Čitava dolina pokrivena je ovim staklenim pokrivačem. Na sredini doline, iz jednog kružnog otvora, uz oblake pare i gasa, izbija taj zeleni svetlosni mlaz. Kroz taj ustalasali, treperavi snop nejasno se ocrtavaju tamne površine sa druge strane doline: verovatno venac niskih planina. Unaokolo nema nikakve vegetacije. Prizor deluje nezemaljski i preteći. Želeći objašnjenje, on se okreće Skupljačima, ali oni hodaju kao da su u transu, lica su im okamenjena usled snažne koncentracije, i on odustaje od toga da svojim pitanjem poremeti njihovu meditaciju. Silaze dole u tišini. Konačno pod svojim bosim stopalima oseti staklo. Kako koji Skupljač stupi na staklo on zastane, sagne se i odloži biljku uz samu granicu koja deli staklo od zemlje. Klej učini to isto. Biljka žudno pruža svoje korenje ka tlu, čak i pre nego ga dotakne. Biljka se prima u tlu i, osvetljena ovim zelenim svetlom, njena prozirnost postaje za nijansu nestvarnija.

Klizajući se oprezno po ovom uglačanom podu, oni u luku prilaze otvoru, sa njegove južne strane. Otvor se sada vidi potpuno jasno: kružnog oblika, oivičen niskim bedemom, čudno mali za tako snažan efekat – ne veći od obruča koji on može da napravi svojim ispruženim rukama. Podseća na krater. I kroz njega, uz ritmični zvuk i oblake pare, izbija zeleno svetlo. Kao da se ispod zemlje nalazi nekakva fabrika koja umesto dima napolje izbacuje svetlo. U svakom slučaju ovo izgleda kao da je veštački stvoreno. Verovatno je to proizvod jedne od vrsta sinova čovečjih, nastao mnogo nakon njegove ere, a koji Hanmeru i njegovima po svoj prilici izgleda zastarelo.

Sada se nalaze unutar tog zelenog oblaka.

Vazduh je naelektrisan. Oseća peckanje u porama kože. Oštar, kiseo miris u nozdrvama. Njegovo golo telo naglo oblije znoj. Tihi, svečanog izraza lica, Skupljači se i dalje drže rezervisano, i Klej poštuje tu njihovu potrebu za povlačenjem. Sada se nalaze uz sam otvor. Prolazeći pokraj njega ulaze u zadnju stranu ove kupe, i Klej sada može jasnije da vidi onu tamnu površinu koja se nalazi na zapadnoj strani od otvora. To nije planina, kako mu se ranije učinilo. To je nekakva gromada mesa, ogromni živi Moloh koji sedi skupljen iza ovog zelenog sjaja. Ovo biće sedi na džinovskoj nakrivljenoj ploči koja izgleda kao da je od metala, tamnoljubičaste boje, i ta ploča njega drži izdignutog iznad tla. Odsjaji zelenog oblaka klize niz površinu ovog postolja, mešajući zelenu sa ljubičastom bojom, pri čemu se stvara sjaj u kojem preovlađuje braon boja. Braon je takođe boja i ovog stvorenja koje čuči tu na postolju. Klej vidi njegovu kožu: glatka, sjajna i tvrda – kao koža reptila. Oblikom ovo stvorenje podseća na žabu, ali žabu kakva se može videti samo u snovima: bez očiju, bez udova (umesto njih ima tek po koje ispupčenje na telu), izduženog tela, zatupaste njuške, velikih povijenih leđa, debelih bokova, ispupčenog trbuha, tela kao uraslog u postolje. Sedi nepokretno – kao idol. Iako ne primećuje ni najmanji znak da ono diše, Klej je ubeđen da je pred njim živo biće. Ono mirno počiva na postolju, u odblesku zelenog svetla, odajući utisak bića starog čitav milenijum, i veoma mudrog, koje samo posmatra i upija pojave u sebe bića savršeno smirenog. Vrh njegove njuške nalazi se najmanje dve stotine metara iznad tla. Stražnji delovi tog ogromnog tela gube se u tami vlastite senke. Kada bi se pomerilo, ovo biće bi zatreslo čivatu planetu. Nekorisno, čudovišno, kao kakvo, živo brdo, ovo stvorenje čuva staklenu dolinu svojom zamrznutom vrelinom. Kakvo je to biće? Odakle je došlo? Prebira po svom oskudnom znanju o ljudskim vrstama koje postoje u ovom dobu. Da li je ovo Čekač? Ili Pomagač? Ili Uništavač? Teško je poverovati da se ovakvo biće ubraja među sinove ljudske. Ako su u svom evolutivnom razvoju ljudi i mogli da se pretvore u koze i lignje i sferoide, teško mu je ipak da poveruje da su se pretvorili u planine. Ovo mora da je nekakvo sintetičko čudovište, ili posetilac iz neke druge galaksije koji se zadesio ovde na Zemlji, ili je pak zaostatak iz noćne more nekog od Skupljača, koji je slučajno produžio postojanje i u svetu realnosti.