Robert Silverberg - Sin čovečji

»Mi ipak komuniciramo«, kaže Klej. »Da, sada zaista to činimo.«

» Duga noć se primiče kraju. U ažurnom osvitu Klej vidi mnoge biljke koje nisu bile tu kad je sunce zalazilo: šiljasto drveće crvenih rebara, treperavu puzavicu pruženu po tlu, ogromne cvetove prečnika od nekoliko metara, u čijoj sredini trepere male glave prašnika, rasipajući pri tom polen dijamantnog sjaja. Hanmer se vratio, i sada sedi, prekrštenih nogu, na najudaljenijem kraju Klejove stene.

»Imamo društvo«, obraća se Klej Hanmeru. »Ne znam da li je i on uhvaćen u vremenski protok, ili sam ga lično ja ovde dozvao. Naime, pokušavao sam sa nekim eksperimentima u sopstvenoj glavi. No, svejedno, on je...«

Mrtav?

Priljubljen uz jednu stranu svog kaveza, sferoid sada liči na svenulu mahunu. Blistava svetlost izgubila se sa tri njegove rešetke. Klej oseća da više ne može da stupi u kontakt sa njim putem zamišljanja slika. Prilazi kavezu, oprezno provlači dva prsta između rešetki, ali ne oseća nikakav šok.

»Šta se dogodilo?« pita Klej. »Život odlazi«, odgovara Hanmer. »Život ponovo dolazi. Povešćemo i njega sa sobom. Dođi.«

» Kreću pravcem suprotno od izlazećeg sunca. Ne dodirujući ga, Hanmer ispred njih gura kavez. Prolaze kroz jedan šumarak, između žutog visokog drveća čije crveno lišće treperi u gustim krošnjama; Kleja ove treperave krošnje podsete na uvijanje i grčenje ranjenih morskih zvezda. »Da li si i ranije viđao bića kao što je ovaj sferoid?« pita Klej Hanmera.

»Nekoliko puta. Vremenski protok nam donosi mnogo toga.«

»Mislio sam da je i on takođe rani oblik u evoluciji. Hoću reći, mislio sam da je bliži mom vremenu.«

»Možda si u pravu.«

»Zašto je umro?«

»Život je izašao iz njega.«

Klej se već privikao na Hanmerov stil odgovora.

Za kratko se zaustavljaju kraj bazena ispunjenog tamnoplavom vodom u kojoj mirno plivaju okrugle zlatne ploče. »Pij«, kaže mu Hanmer. Klej klekne uz ivicu. Skupljenim šakama zahvata vodu i oprezno je prinosi ustima. Ukus joj je ljutkast. Najednom biva ispunjen oštrim i ekstenzivnim osećanjem tuge, u svesti mu se javljaju slike mnogih propuštenih prilika, stvari koje se sada čine beznadno daleko, i taj osećaj tuge preti da ga celog preplavi; vidi bezbroj mogućnosti koje svaki trenutak pruža, beskrajne trake autoputeva na koje se spušta sumrak, i kraj kojih su postavljeni saobraćajni znaci koji se u vožnji jedva naziru, i on se, prelivajući se preko granica svog bića, vrtoglavo sjuri i razlije po svim tim putevima. Senzacija je veoma snažna. Odnosno, senzacija ga približava jednom mnogo tačnijem poretku stvari; shvata da je obdaren novim moćima percepcije, da do stvari sada dopire više metaforično nego prostorno. Uzima još jedan gutljaj. Percepcija se još više produbljuje i intenzivira. Prihvata sve slike koje mu svetlucaju u svesti: jedanaest crvolikih stvorenja zaspalih u tlu ispod njega, krv koja poput varnica treperi u čvrstom Hanmerovom telu, magloviti bezoblični sferoid čije je splasnuto telo pril e peljeno uz kavez, krte ljuspice u unutrašnjosti ovih zlatnih plivajućih ploča. Ponovo pije. Sada vidi unutrašnjost stvari još preciznije. Polje percepcije se u koncentričnim krugovima pruža sve dalje i dalje, u svim pravcima, a njegov mozak predstavlja centar oko koga se ovi krugovi stvaraju. Tačno vidi sastav tla ispod sebe: sloj crne ilovače ispod kog se nalazi sloj crvenkastog peska, ispod ovog nalazi se sloj šljunka, koji opet naleže na sloj iskošenih granitnih blokova. Peremerava dimenzije bazena i sa matematičkom tečnošću izračunava nagib njegovog dna. Tačno utvrđuje koliki šok za okolinu predstavlja proletanje malih stvorenja sličnih slepim miševima, koja upravo proleću nebom iznad njega, izračunava brzinu rasta okolnog drveća, kao i brzinu rasta korenja pruženog duboko u tlo. Ponovo uzima gutljaj. »Tako je lako biti bog ovde«, kaže Hanmeru, i posmatra kako se zvuk njegovog glasa odvija od površine vode u bazenu. Hanmer se smeje. Kreću dalje.

Nove moći opažanja izbledele su do podneva. Slabašan trag od njih još je bio tu: mogao je da vidi, istina dosta slabo, kroz tlo, uz to, bio je svestan i događaja koji se odigravaju iza njegovih leđa. Ali sve to vrlo, vrlo slabo. Sve je tako prolazno u ovom svetu. Nada se da će naići na drugi bazen, ili da će se ženka Hanmer vratiti, ili da će se vreme smrti sferoida završiti.

Ispred njih sada se pruža prirodni amfiteatar: širok i dubok usek kružnog oblika, koji sa jedne strane prekriven gomilama velikog crnog kamenja obloženog plavim lišajem. Pet pripadnika Hanmerove rase sedi u blizini tog kamenja. Troje od njih je u ženskom, a dvoje u muškom obličju. Hanmer im se obraća: »Pretposto.« Dan je postao veoma topao; da je imao na sebi nekakvu odeću, Klej bi je sada sigurno skinuo. Sunce je leno visilo, nisko spušteno na horizontu, i topli talasi energije valjali su se niz neravne strane amfiteatra. Hanmer ga nije predstavio društvu koje je sedelo uz amfiteatar, ali oni se ponašaju kao da su već čuli za njega. Podižu se i pozdravljaju ga sanjivim osmesima i kratkotrajnim melodijama koje istiskuju iz grla. Teško ih razlikuje jedne od drugih, čak i Hanmera sa teškoćom razlikuje od druga dva muška člana grupe. Jedna od ženki klizne prema njemu. »Ja sam Ninamen«, kaže. »Hoćeš li biti radostan ovde? Da li si došao zbog Otvaranja Zemlje? Je li buđenje bilo bolno? Da li te ja privlačim?« Ima melodičan glas i držanje koje Kleja podseti na držanje Japanke. Izgleda profinjenije i krhkije nego ženka Hanmer. Zahvaljujući zaostatku od nedavne povećane moći opažanja, on uspeva da vidi njenu unutrašnju strukturu: sitne i providne polne žlezde, kao i zlatnu hormonalnu tečnost koja kruži njenim telom. Njena pristupačnost rađa nemir u njemu. Iznenada oseti stid zbog svoje nagosti, zbog velikog organa koji mu se klati između nogu; zavidi ljudima Hanmerove vrste zbog njihovog zaklonjenog pola. Ninamen se okrete i potrči prema razbacanom kamenju, osvrćući se da vidi da li je on sledi. On se ne pomera sa mesta. Hanmer, ili barem onaj za koga on misli da je Hanmer, izabrao je jednu ženku i legao sa njom u nisku meku travu. Treća ženka i preostala dva muška člana grupe počeli su da plešu, istina pomalo usiljeno, ali uz dosta smeha i uz četa grljenja. Ninamen, koja se ludirala po okolnom kamenju, sada je počela da ga gađa grudvicama uzbranog lišaja. Potrčao je za njom.

Ona je neverovatno okretna. Lomatajući se po stenama da bi je uhvatio, isprd sebe stalno vidi to njeno zlatno-zeleno vitko telo; dahće, znoj ga obliva, kašlje od naprezanja. Na trenutke je gubi iz vida, da bi je ubrzo potom ugledao na nekom neočekivanom mestu. Tako iskrsava, pokazujući mu jedanput svoje male grudi, drugi put svoju skladnu, neveliku stražnjicu. Sledeći je ovako ona mu izgleda gotovo kao žena iz njegovog doba, mada ga svaki čas nešto podseti na jaz koji postoji između njih: njeno glatko i ravno lice, skerletne oči, ruke sa mnogobrojnim prstima koje podsećaju na pauka. On zna, zahvaljujući pogledu kojim ju je pogledao dok mu je moć opažanja bila pojačana, da njena unutrašnjost izgleda jezivo strano: nizovi pregrada pravouganog oblika, povezanih bisernim uskim kanalima – sve to ima manje sličnosti nego što ga ima njegov organizam u poredenju sa organizmom jastoga. Pa ipak, on je želi. I imaće je.

Ispinje se na vrh najvećeg kamena. Gde je ona? Osvrće se na sve strane – unaokolo nema nikoga. Na vrhu stene nalazi se udubina, krater ispunjen kišnicom; iznad površine vode lelujaju se nekakve crne trake, stvarajući pri tom šištav zvuk. On se naginje preko ivice i počinje da zuri u vodu, misleći da je Ninamen možda, da bi se sakrila, uronila u bazen; no, uspeva da vidi samo odraz svog lika, i to ne na površini vode, nego negde u njenoj kristalnoj dubini. Deluje zgrčeno i nezgrapno – Neandertalac obuzet požudom. »Ninamen?« zove je. Zvuk njegovog glasa stvara mehuriće u vodi, nakon čega odraz njegovog lika nestaje.