Robert Silverberg: Sin čovečji

Shvata da se nikada nije otisnuo. Naprotiv, njegova pojava je, izgleda, nekog čak i privukla.

Pridošlica sedi na škriljastoj ploči, nekoliko koraka od njega. To je ružičasti sferoid ovalnog oblika, pihtijast pa ipak čvrst, koji se nalazi u kavezu pravougaonog oblika čije su rešetke od nekog čvrstog srebrnastog materijala. Kavez i sferoid su isprepleteni, jer na nekoliko mesta rešetke prolaze kroz telo sferoida. Kavez je oslonjen samo na jedan svetleći točak koji se nalazi ispod njegovog dna. Sferoid mu se obraća nekakvim reskim mrmorenjem. Klej ništa od toga ne uspeva da razume. »Mislio sam da ovde postoji samo jedan jezik«, kaže Klej. »Šta pokušavaš da mi kažeš?« Sferoid ponovo progovara, očigledno ponavljajući raniji iskaz, izgovarajući ga čak i razgovetnije, no Klej svejedno ne može ništa da razume. »Zovem se Klej«, obraća mu se ponovo, osmehujući se protiv volje. »Ne znam kako sam dospeo ovde. Ne znam ni kako si se ti stvorio ovde; možda sam te na neki način ja nehotice prizvao.« Nakon kratke pauze sferoid odgovara, ali nerazumljivo kao i ranije. »Žao mi je«, kaže Klej. »Ja sam primitivan. Ja sam neznalica.« Kavez iznenada postaje tamnozelen. Njegova površina se talasa i podrhtava. Ukaže se čitav niz svetlucavih očiju koje odmah potom nestanu. Klej oseti hladne prste kako prolaze kroz njegovo čelo i uranjaju mu u mozak, klizeći pri tom kroz sve moždane vijuge. I tada, u širokoj i snažnoj matici u njega se uliva duša sferoida, i on razume da mu se ovaj obraća rečima: Ja sam civilizovano ljudsko biće, stanovnik planete Zemlje, i nekom neobjašnjivom silom odvojen sam od svoje prave okoline i prenesen ovde. Ja sam usamljen i nesrećan. Vratio bih se u svoju sredinu. Preklinjem te, pomozi mi u tome, u ime humanosti!

Sferoid se nalegne na rešetke svog kaveza, vidno iscrpljen. Sada je malo izobličen, deluje asimetrično, a boja mu postaje bledožuta.

»Mislim da razumem šta hoćeš da kažeš«, obraća mu se Klej. Ali kako ti ja mogu pomoći? I ja sam žrtva vremenskog protoka. Ja dolazim iz zore naše rase. Isto tako sam usamljen i nesrećan; i ja sam izgubljen kao i ti.«

Sferoid počinje da svetluca slabim narandžastim sjajem.

»Možeš li da razumeš ovo što ti govorim?« pita Klej. Nema odgovora. Klej dolazi na pomisao da ovo stvorenje koje za sebe tvrdi da je ljudsko biće, a ima tako tuđe obličje, da ono sigurno dolazi sa još veće vremenske udaljenosti nego on, ali iz budućnosti Hanmerove rase. Logika evolucije upućuje na takav zaključak. Hanmer barem ima ruke i noge i glavu i oči i genitalije. Kao što sve to imaju i kozolika stvorenja, čija je era verovatno negde između Klejove i Hanmerove ere. Ali ovo, bez ijednog ljudskog uda, gde sva čovečja obeležja kao da su smotana i upakovana u nekakav sanduk, ovo mora da je konačna verzija evolutivnog obrasca. Klej se čak oseća donekle i krivim, verujući da je on dovukao sferoid iz njegove prirodne sredine, i to dok je uzalud pokušavao da se vine u nebo, ali istovremeno oseća i ponos što je on, eto, bio u stanju da uradi jednu takvu stvar, pa makar to bilo i nehotice. A izvesnu radost pričinjava mu to što je sreo nekog ko je izgubljen i zbunjen više nego on. »Da li mi uopšte možemo da komuniciramo?« pita Klej. »Možemo li prebroditi jaz koji postoji između nas? Da pokušamo: evo, za početak, ja ću ti se primaći. Raskriliću svoj um koliko mogu. Uostalom, moraš imati razumevanja. Ja dolazim iz doba kičmenjaka. kladio bih se da u evolutivnom lancu stojim bliže Pitekantropusu nego tebi. Najde, govori sa mnom. Donde esta telefono? «Sferoid ponovo poprima ružičastu boju kao pre. I pruža Kleju ovu viziju: grad prostranih trgova i blistavih tornjeva, čijim ulicama prolaze gomile ružičastih sferoida, svaki u svom svetlucavom kavezu. Fonntane izbacuju bezbrojne mlazove vode u nebo. Raznobojna svetla se kovitlaju i trepere u vazduhu. Sferoidi se susreću. Izmenjuju pozdrave, povremeno šire i izvijaju svoja tela, da bi zatim kroz rešetke kaveza provukli te izvijene delove, i činili nešto što bi moglo da bude neka vrsta rukovanja. Spušta se noć. Na nebu se pojavljuje mesec! Da li su ga oni ponovo napravili, sa kraterima i svim ostalim? Pogledom punim simpatije on osmatra neravnu površinu meseca. Pogled mu sledećeg trenutka klizne i zaustavi se u bašti: kao da gleda okom kamere, i da je sada u novom kadru. Tu su ruže. I žute lale. tu su narcisi i jaglaci i plavi zumbuli ogromnih cvetova. Tu se nalazi i drvo sa lišćem koje mu ne izgleda strano, i još jedno, i još jedno – i sva su sa lišćem koje on prepoznaje. Hrast. Javor. Breza. To su sve antikviteti – razmišlja Klej – nakon toga došle su ogromne humke prekrivene mrežastim listovima, kakve i sada vidi oko sebe, a ova bića su, dakle, radi svog zadovoljstva ponovo oživela stari izgled zemlje. Vizija počne da treperi i da se osipa, čineći žalostan prizor, i kao da će svaki čas preko te vizije da se navuče teška neprobojna zavesa. Klej shvata da je izveo pogrešan zaključak. Zar sferoidi nisu bića iz nepojamno udaljene budućnosti? Da li su oni, možda, bliski čovekovi potomci? Vizija se vraća. Sferoid izgleda mnogo životnije, ukazujući mu time da je na pravom putu. Da. Šta su oni, čovečanstvo iz vremena od pet, deset i dvadeset hiljada godina nakon Klejovog doba, iz vremena kada su hrastovi, lale, zumbuli i mesec još uvek postojali? Da. I gde je tu evolutivna logika. Nema je. Da bi se zadovoljio, čovek je i samog sebe preoblikovao. To je ova faza ovalnih sferoida. Kasnije će izabrati da bude odvratna koza. A nakon svega, biće Hanmer. I svi mi – uhvaćeni u vremenski protok. »Sine moj!« uzviknu Klej. (Ćerka? Rođaka! Rođak?) Pokušava, jednim naglim pokretom, da proturi ruke između rešetki, kako bi zagrlio sferoid. No, oseti snažan udar i biva odbačen nekoliko metara unazad; ostaje da leži na tlu, ošamućen, i nekakve biljke, slične puzavici, stanu da se spliću oko njegovih bedara. Polako mu se vraća snaga. »Žao mi je«, šapuće Klej približavajući se opet kavezu, »nisam imao nameru da te povredim. hteo sam samo da ponudim prijateljstvo.« Sferoid je sada boje ćilibara. Boja besa? Straha? Ne, nego izvinjenja. Nova vizija ispuni Klejov um. Sferoidi međusobno priljubljenih kaveza, sferoidi koji plešu, sferoidi koji dodiruju jedni druge. Himna ljubavi. Pokušaj ponovo, pokušaj ponovo, pokušaj ponovo. Klej ispruži jednu ruku. Ona glatko prolazi između rešetki. Nije osetio udar. Površina sferoida se nabira, vrtloži, i stvara se nekakva prikaza sa pipcima, koja se podiže i hvata Kleja za ruku. Kontakt. Poverenje. međusobno razumevanje žrtvi vremenskog protoka. »Ja se zovem Klej«, govori on, trudeći se da istovremeno i misli na to što govori. Ali sve što prima od sferoida jeste, u stvari, niz živih prizora iz njegovog sveta. Univerzalni jezik sigurno još nije bio stvoren u eri sferoida. Jer on izgleda sposoban jedino za komunikaciju u slikama. »U redu«, reče Klej. »Prihvatam ta ograničenja. Verujem da ćemo se i pored toga dobro slagati, i da ćemo uspeti jedno drugo da razumemo.

Pipci puštaju njegovu ruku, i on je izvlači iz kaveza.

» Koncentriše se na stvaranje slika. Sa apstraktnim pojmovima stvar će biti mnogo teža. Ljubav? Pokazuje sebe kako stoji uz ženu svoje vrste. Zatim, kako je grli. Dodiruje njene grudi. Potom kako ležu u krevet i spajaju se. Predstavlja sjedinjavanje organa, sa svim detaljima. Naglašava karakteristike kakve su kosa, mirisi, razni nedostaci. Zadržavajući prizor para koji se sjedinjuje, stvara još jednu, dodatnu sliku: sebe na ženki Hanmeru, kako izvodi isti obred. Potom prikazuje sebe kako stavlja ruke u kavez, dozvoljavajući pipcima da mu se obmotaju oko zglobova. Capisce? A sada da pokaže poverenje. Da zamisli mačku i mačiće? Dete i mačiće? Sferoid bez kaveza, kako grli drugi sferoid? Iznenadna reakcija, odgovor koji znači – nelagodnost. I promena boje sferoida: sada je boje slonovače. Klej menja sliku koju je zamislio, vraća sferoide u njihove kaveze. Nagoveštaji olakšanja. Dobro. A sada, kako da mu prikaže samoću? Da zamisli sebe golog u prostranoj poljani prekrivenoj nepoznatim i stranim cvećem. Treperave snove u domu. Scenu grada iz dvadesetog veka: punog gužve i žurbe, a ipak tako dragog.