Robert Silverberg: Sin čovečji

I Klej prihvata.

Isprobava svoje telo. Čini ga fluroscentnim, i vidi kako ljubičaste senke plešu ispod njega. Stvara čelična rebra, i kičmu od slonovače. Spliće novi nervni sistem od žilica vakuma. Kreira novi čulni organ koji registruje boje i preko ultraljubičaste i, sav srećan, probija granice vidljivog spektra. On postaje ogromni seksualni organ, i siluje stratosferu, ostavljajući za sobom trak svetlosnog semena. A Hanmer, koji je sve vreme uz njega, neprestano uzvikuje »Da!« i »Da!« i »Da!« Klej sada prekriva nekoliko kontinenata. Ubrzava kretanje, tražeći vlastiti završetak, i nakon kraćeg naprezanja nalazi ga; povezuje se sam sa sobom, sa svojim vlastitim krajem; sada je zmija sa telom od oblaka, zmija koja je obujmila svet.

»Vidiš?« Hanmer uzvikuje. »To je tvoj svet, zar ne? Poznata planeta?«

Ali Klej nije u to sasvim siguran. Kontinenti mu se čine izmenjeni. Ovo, na primer, što vidi, trebalo bi da budu Severna i Južna Amerika, ali onda su one pretrpele.izvesne promene. Rep Južne Amerike, je nestao, isto tako i Panamski kanal, a zapadno od onoga što bi trebalo da bude Čile nalazi se teritorija koja se reteći širi: verovatno je to Antarktik počeo da se pomera. Okeani su potopili oba pola. Obale su potpuno nove. Ne može da pronađe Evropu. U sredini onoga za šta pretpostavlja da je Azija nalazi se more; odbleskujući od svoje površine sunčeve zrake, ono je nalik ogromnom podrugljivom oku. Zaplače se, a umesto suza mlazovi vrele lave razliše se duž ekvatora. Ne mestu gde se nalazila Afrika sada se spokojno diže nekakva izbočina u obliku kupole. Prostranstvo od nekoliko hiljada kilometara izmenjenog okeana svetlucaju nizovi blistavih ostrva. Sada ga zaista obuzme strah. Pomišlja na Atinu, Kairo, Tanger, Melbur, Pokepsi, Istanbul i Stokholm. Pomisao na te izgubljene gradove stvara bolnu jezu u njemu: telo počinje da mu se hladi, mrzne i pretvara u pljusak od ledenih čestica, na koje se istog časa, iz baruština i močvara, ustremiše jata malih zujećih insekata; oni počeše halapljivo da ga grizu, ali Hanmer viknu na njih i oni ošamućeni padoše na tlo. Klej se oporavlja, ponovo je pribran. »Šta se dogodilo?« upita Hanmer, a Klej mu odgovori: »Setio sam se.«

»Nemoj«, reče Hanmer. Ponovo su se vinuli gore. Vrte se i poskakuju i probijaju sve dalje i dalje u kraljevstvo tame koje opasuje svet, tako da planeta sa koje su se vinuli sada nije ništa više nego zrnce prašine na mekom lepršavom ogrtaču beskraja. Posmatra Zemlju, njeno okretanje. Tako sporo se okreće! Da se nije dan produžio? Da li je to uopšte moj svet? Hanmer mu gurkanjem daje znak, i oni se transformišu u prave reke energije, milione kilometara dugačke, koje se ključajući izlivaju još dalje u svemir. On je obasjan nežnošću, ljubavlju, žudnjom za sjedinjenjem sa kosmosom. »Svetovi naših suseda«, govori mu Hanmer. »Naši prijatelji. Shvataš?« Klej shvata. Sada pouzdano zna i to da nije dospeo na planetu nekog drugog sazvežda. Jasno se vidi da je ova lopta umotana u oblake Venera. A ona crvena, puna kratera, to je Mars; zbunjen je jedino gustim zelenim morem koje zapljuskuje njegove ravnice boje rđe. Ne može da pronađe Merkur, nekoliko puta on klizne u tu unutrašnju orbitu, tragajući za tom malom planetom što se nalazi najbliže Suncu, ali nje nema. Da nije privučena, pala na Sunce? Ne usuđuje se da pita, ih straha da bi Hanmer svojim odgovorom tu bojazan mogao da potvrdi. Da je jedna planeta nestala, to saznanje bi ga sada porazilo. »Dođi«, začuje Hanmerov glas. »Ide napolje«.

Asteroidi su iščezli. Mudar potez: kome trebaju takve ruševine. Ali Jupiter je još uvek tu i, začudo, nije pretrpeo nikakvu promenu; ostala je ista čak i velika crvena pega. Klej likuje. Zadržali su se čak i pojasi boja: svetle pruge jarko žute, braon i narandžaste boje, razdvojene prugama tamnije boje. »Da?« upita Klej, a Hanmer odgovara da to može da se učini, i njih dvojica se ustremljuju ka planeti, vitlajući se i klizeći kroz Jupiterovu atmosferu. Opkoljavaju ih nekakvi magličasti kristali. Njihova razrađena tela spliću se sa molekulima amonijaka i metana. Dole su se ustremili, dole, ka ledenim stenama što se dižu iz turobnog sivog mora, ka nemirnim gejzirima i jezerima koja ključaju. Klej se u širokom ravnom pojasu pruža iznad snežnog kontinenta, leži tako i dahće, uživajući u tom čulnom osećaju što ga ima na svojim leđima, jer atmosfera je po njemu polegla težinom od nekoliko tona. Postaje malj koji ispituje čvrstoću stenovitog jezgra ove planete, radosno udarajući po njoj i, uz mnogo zveke i jeke, podiže talase gustog i reskog zvuka. To ga dovodi do ekstaze. Ali odmah nakon toga, kao protivteža trenucima radosnog uzbuđenja, otkriva gubitak koji ga duboko ražalosti: sjajni Saturn je ostao bez svog prstena. »Nezgoda«, priznaje Hanmer. »Greška. To je bilo davno.« Klej se ne da utešiti. Malo nedostaje da se opet slomi i u obliku pahuljice razveje po žuto-mrkoj površini Saturna. Hanmer, saosećajući sa njim, izvije samog sebe u obruč, i obgrli planetu. Kovitlajući se oko nje, počne da klizi duž spektra vidljivosti i da isijava najrazličitije boje zlatnog sjaja, stvarajući time raskošan omotač planeti. »Ne«, reče mu Klej. »Zahvalan sam ti na tome, ali ne vredi.« Potom se zaputiše ka Uranu, ka Neptunu, i ka mraznom Plutonu. »To nije bilo našom krivicom«, insistira Hanmer. »Ali nikada nismo pomislili da bi nekome to moglo toliko da znači«. Pluton je nezanimljiv. Lebdeći iznad planete, Klej spazi petoro Hanmerovih rođaka kako prolaze crnom opustelom površinom, dolazeći odnekud iz praznog prostora, i gubeći se ponovo u praznini. Upitno gleda u pravcu u kom oni nestaju. Procyon? Rigel? Batel-geux+ »Drugom prilikom«, promrmlja Hanmer.

Vraćaju se na Zemlju. Kao par rubina njih dvojica velikom brzinom padaju kroz atmosferu. Prizemljuju se. Ponovo je u svom smrtnom telu. Leži u lepo uređenom polju, prekrivenom niskim mesnatim biljkama zelenkasto-plave boje; iznad njega u visinu se diže, džinovski trougaoni monolit, koji se račva pri vrhu. Između ta dva kraka na vrhu monolita bučno šumeći probija se reka, i potom se obrušava u dubinu od preko trista metara, klizeći niz glatku površinu boje oniksa, da bi se pri dnu stuba vodeni mlaz konačno smirio u bazenu pravilnog okruglog oblika. On drhti. Ovo putovanje ga je izmirilo. Kada je malo prikupio snage, podigao se i seo, pritisnuo dlanove uz obraze, nekoliko puta duboko uzdahnuo, i stao da trepće. Svetovi još uvek uporno kruže u unutrašnjosti njegove lobanje. Radost zbog Jupitera mesa se sa tugom zbog Saturhovih prstena. I Merkur. I voljeni stari kontinenti, poznata mapa. Sve to nagriženo, ili uništeno zubom vremena. Vazduh je blag i proziran, i on čuje u daljini muziku. Hanmer stoji uz ivicu bazena, zamišljeno posmatrajući vodopad.

Odnosno, da li je to Hanmer? Ovaj se polako okreće, i Klej na njemu primećuje promene. Na poput voska glatkim grudima sada su se jasno ocrtavale dve dojke. Dojke su bile male, kao kod devojčice koja je tek zakoračila u devojaštvo, ali su van svake sumnje to bile ženske grudi. Sa ružičastim bradavicama na svojim vrhovima. I Hanmerovi kukovi su se proširili. A usek koji se nalazio pri dnu njegovog stomaka postao je sada tanki prorez od koga se tek gornji deo video. Okrugla izraslina što se nalazila na dnu useka takođe je nestala. Ovo nije Hanmer. Ovo je žena koja pripada Hanmerovoj vrsti.

»Ja sam Hanmer«, obraća se ona Kleju.

»Hanmer je bio muško.«

»Hanmer.« Ona se primiče Kleju. Njen korak nije kao Hanmerov: umesto živahnog, kao bez zglobova slobodnog kretanja u bilo kom pravcu – ovo je nešto sputanije kretanje, jednako glatko i bez napora, ali manje elastično. Ona kaže: »Moje telo je izmenjeno, ali ja sam Hanmer. Ja te volim. Možemo li sada da proslavimo naše zajedničko putovanje. To je običaj.«