Robert Silverberg - Sin čovečji

»Daj mi svoju glad«, odvrati mu Hanmer.

Hanmer nije čovek, ali srodstvo je više nego očigledno. Velik je kao neki ižđikali dečak, a njegovo telo, premda tanko, ne izgleda krhko. Glava mu je velika, ali i vrat mu je čvrst, a ramena široka. Na telu nema ni jedne dlake. Koža mu je zlatno-zelena i podseća na visokokvalitetnu savitljivu plastiku. Oči su mu skerletne kugle, smeštene iza ustreptalih providnih kapaka. Nos ima povijen, uskih, gotovo zatisnutih nozdrva; usta su mu uski prorez, oivičen tankim usnama, prorez koji se za vreme govora ne otvara dovoljno da bi se moglo videti šta se nalazi u njegovoj unutrašnjosti. Na rukama ima veliki broj prstiju, dok je nožnih prstiju znatno manje. Na rukama i nogama ima zglobove, ima kao i čovek laktove i kolena, ali njegovi zglobovi izgleda da su mnogo elastičniji, što mu daje beskrajnu slobodu pokreta. Jedino je Hanmerov pol malo zbunjujući. Nešto u njegovom držanju neosprono upućuje na to da je on muško, uz to nema grudi, niti bilo koju drugu vidljivu žensku karakteristiku. Ali na mestu gde bi trebalo da se nalazi polni organ on ima čudan, ka unutra okrenut, usek, koji delimično podseća na vaginalni otvor, a opet, jasno se vidi da nije to. Ispod tog useka, umesto okačenih muških muda, nalazi se samo jedna mala, čvrsta i okruglasta izraslina, čija je funkcija možda identična onoj koju vrše čovekove mošnice: kao da je cilj evolucije bio da zadrži muške polne žlezde izvan telesne šupljine, s tim da im samo da malo bolju zaštitu. Nema sumnje da su Hanmerovi preci, u nekoj davnoj eri, bili – ljudi. Ali, može li se i on nazvati čovekom? Možda pre: sinom čovečjim. »Priđi mi«, obraća mu se Hanmer, i pruža ruke prema njemu. Na njegovim rukama, između prstiju, razapeta je tanka opna. »Koje je tvoje ime, stranče?«

Mora za trenutak da se zamisli, »bio sam Klej{ clay (klej) (engl.) – glina, ilovača (prim. prev.) }«, odgovara Hanmeru. Zvuk tog imena pada odskakujući po tlu. Klej. Klej. Bio sam Klej. Da, izgleda da sam zaista to bio. Hanmer izgleda zadovoljan. »Onda, dođi Klej«, govori mu blago. »Ja ću uzeti tvoju glad.« Oklevajući, Klej pruža ruke Hanmeru. Ovaj ga privuče bliže sebi. Tela im se dodirnu. Klej oseti iglice u očima i tamnu tečnost koja pojuri kroz njegove vene. Ima neobično jaku predstavu vena i arterija u vlastitom stomaku. Jasno vidi njihovu crvenu boju. Čini mu se da čuje i pulsiranje žlezda u stomaku. Najednom, Hanmer ga pušta, i on je potpuno oslobođen gladi; čak se samom sebi čudi što je pre par trenutaka hteo da pojede ribu. Hanmer se nasmeje. »Da li je sada bolje?«

»Bolje je. Mnogo bolje.«

Svojim stopalom Hanmer zagreba po tlu. Tlo se razdvoji, kao zip da se rastvori, i Hanmer se sagne i iz tog proreza izvadi sivu, kvrgastu i dosta veliku grudvu. Prinosi je ustima i siše par trenutaka. Onda je pruži Kleju, koji tu grudvu prima nesigurnim rukama. Da li je ovo test? »Jedi«, kaže mu Hanmer. »Dopušteno je.« Mada je gladi nestalo, Klej uzme da siše grudvu. Nekakav zrnast sok ulazi u njegova usta. Iznenada, plameni jezičci suknuše njegovom lobanjom, svest mu se pomrači. Hanmer pritrča, hvatajući ga baš u trenutku kada je počeo da pada, i ponovo ga zagrli; Klej oseća kako se dejstvo soka naglo gubi. »Oprosti mi«, reče Hanmer. »Nisam shvatio. Ti mora da si užasno rano.«

»Molim?«

»Jedan od najranijih, pretpostavljam. Uhvaćen u vremenski protok, kao i ostali. Mi te volimo. Želimo ti dobrodošlicu. Da li ti izgledamo jako čudno? Da li si usamljen? Da li si žalostan? Hoćeš li nas naučiti stvarima? Da li ćeš nam se dati? Hoćeš li nas obradovati?«

»Kakav je ovo svet?«

»Svet. Naš svet.«

»Moj svet?«

»Bio je. I može da bude.«

»Koja je era?«

»Dobra.«

»Da li sam ja mrtav?«

Hanmer se prigušeno nasmeja. »Smrt je mrtva.«

»Kako sam dospeo ovde?«

»Uhvaćen, dakle, u vlastitu budućnost? Koliko daleko u budućnost?«

»Zar je to važno?« pita Hanmer, koga su ova pitanja izgleda počela da zamaraju. »Dođi Klej, rastvori se zajedno sa mnom, i započnimo naše putovanje.« Ponovo hvata Kleja za ruku. Ovaj se trgne. »Čekaj«, promrmlja. Jutro je već podmaklo i potpuno se razdanilo. Nebo je opet onako bolno plavo, a sunce je nalik na ogromni gong. On uzdrhta. Približava svoje lice Hanmerovom, i pita ga: »Ima li ovde još nekog kao ja?«

»Ne.«

»Da li si ti čovek?«

»Naravno.«

»Ali si vremenom izmenjen, zar ne?« .

»O, ne«, odgovara Hanmer. » Ti si izmenjen vremenom. Ovde ja živim. Ti si nas posetio.«

»Ja govorim o evoluciji.«

Hanmer se blago namršti. »Možemo li sada da se rastvorimo. Imam toliko toga da vidimo.«

Klej se sagnuo i iščupao iz zemlje onaj odvratni korov od prošle noći. »Reci mi barem o ovome nešto.

Tri stvorenja su ovuda prošla, i ovo je izniklo na mestu...

»Da.«

»Kakva su to stvorenja bila? Posetioci sa druge planete?«

»Ljudi«, uzdahnu Hanmer.

»I oni? Različite forme?«

Pre nas. A posle vas. Uhvaćeni u vremenski protok, takođe.«

»Kako smo se mi mogli razviti u njih? Ni u bilion godina čovek se ne bi mogao promeniti toliko mnogo. A onda se vratiti u oblik sličan mom. Jer ti si meni bliži nego što su to oni. Šta je tu uzorak? I kakva je to linija razvoja? Hanmere, ja ništa ne razumem!«

»Čekaj dok vidiš ostale«, govori mu Hanmer, i počinje da se rastvara. Bled sivkasti oblak diže se sa njegove kože i obmotava ga; on postaje sve maglovitiji, mirno iščezavajući u tom oblaku. Narandžaste varnice zaiskriše iz oblaka. Hanmer, još uvek vidljiv, izgleda kao da je u ekstazi. Klej može da vidi ukrućenu palicu od mesa, koja se promolila iz proreza između Hanmerovih prepona: da, on je muško i pored svega, i pol je razotkrio u ovom trenutku zadovoljstva.

»Rekao si da ćeš i mene povesti sa sobom!« Klej uzviknu.

Hanmer klima glavom i smeši se. Unutrašnja struktura njegovog tela sada je potpuno vidljiva, mreža nerava i vena, osvetljena nekakvom unutrašnjom vatrom, počela je da zrači crvenim i zelenim i žutim sjajem. Oblak se širi i, iznenada, i Klej se zatiče u njemu. Čuje se sladak piskav zvuk: njegovo sopstveno tkivo i vlakna počinju da ključaju. Hanmer je nestao. Klej je počeo da se vrti, potom da se širi, i razređuje; vidi svoje unutrašnje organe, čuje njihov rad – izuzetna mešavina slika i tonova; ovo je zeleno i uljasto, ono crveno i lepljivo, ovde nekakva siva sunđerasta masa, tamo tamnoplava spirala; sve je tako zrelo, tako bujno, u ovim poslednjim trenucima pred iščeznuće. Uzbuđen je, predoseća avanturu. Oseća da se uznosi gore, i širi, da se preliva preko granice svog bića, i razliva iznad lica zemlje; oseća kako postaje beskrajno velik, i beskrajno lak, gotovo bez težine; oseća kako se nadnosi nad kilometre i kilometre zemlje, kako je svojim bićem pokrio mnoge države, čitava kraljevstva, Hanmer je pored njega. Zajedno se šire. Oseća sunčevu toplotu na gornjim slojevima svog ogromnog novog tela. Ona čini da molekuli od kojih je to telo sastavljeno radosno zaigraju, i počnu da skakuću, uz praske i fijuke. Klej je svestan da elektroni, koji se ogromnom brzinom kreću u svim pravcima, dobijaju sve veću i veću energiju. Zik! Zviz! Fiju! On lebdi. Klizi. Sebe sada vidi kao ogromni sivi ćilim koji se leluja kroz vazduh. Umesto ukrasnih resica po ivicama tog ćilima, on ima stotine očiju, a u centru ćilima, na mestu glavne šare, nalazi se ogromna, gusto spletene moždana masa, koja svetli, tiho bruji, i svime upravlja.

Vidi scenu od prošle noći: dolinu, livadu, planine, potok. Sadržaj vizije se menja kako se oni sve više uspinju, i tada, najednom, kao da počinje da pada – osećaj od koga su ga prošli žmarci. Strmoglavljuje se u predeo pun reka i stena, pun oštrih planinskih vrhova što štrče iz tla poput zuba, pun zaliva, jezera i rtova. Nekakve prilike promiču dole. To su ona tri kozolika stvorenja: mrmljaju nešto i prde ispod široke krošnje kaučukovog drveta. Tu su i šest bića Hanmerove vrste, koja u parovima, vesela, stoje na ivici zlatnog ribnjaka. Tu su i noćne gliste, zaspale pod zemljom, tu je i divlje stvorenje sa šiljastim zupcima umesto zuba u vilici, tu je i nešto do ramena ukopano u tlo, nešto što zrači svečanim, punim strasti mislima. Izleće i četa krilatih stvorenja, ptica, ili slepih miševa, ili čak reptila, i ta bića lete u postojanoj formaciji prema gore, zamračivši svojim letom nebo; ova krilata stvorenja proleću Klejovim telom, od njegovog dna pa sve do vrha, kao milion vrelih metaka, i gube se u visinama iznad oblaka. Tu su i mrzovoljna inteligentna bića koja borave u mulju tamnih bazena. Tu su i razbacani kameni blokovi, možda kakva davna ruševina. Klej ne vidi ni jednu čitavu građevinu, ne vidi nidgde ni puteve. Na svetu izgleda nema ni jednog bitnijeg čovečjeg traga. Svuda je proleće; iz svega pupi život. Valjajući se kao olujni oblak, Hanmer se smeje i uzvikuje: »Da! Prihvati to!«