Артур Кларк: Песме далеке Земље

Писање овог романа, који представља трећу и коначну верзију, почето је маја 1983. а завршено јуна 1985.

1. јул 1985.

Коломбо, Шри Ланка

Прву замисао о томе да се енергије вакуума могу употребити за погонске системе изложио је, како изгледа, Шинићи Сеике 1969. године. („Квантно електрично свемирско возило”; Осми симпозијум о свемирској технологији и науци, Токио.)

Десет година касније Х. Д. Фронинг из фирме „McDonnell Douglas Astronautics” иступио је са том идејом на Конференцији о међузвезданим студијама, коју је септембра 1979. приредило у Лондону Британско међупланетно друштво, а затим је о томе објавио и два реферата: „Погонске потребе за квантни међузвездани сабирник” (ЈБИС, том 33, 1980) и „Истраживање квантног сабирника за међузвездани лет” (АИАА Препринт 81-1534, 1981).

Уколико се занемаре небројени изумитељи неодређених „свемирских погона”, први аутор који је ту замисао употребио у једном прозном делу био је др Чарлс Шефилд, научник, управник Земаљске сателиске корпорације; он је расправљао о теоријској основи „квантног погона” (или, како га је он назвао, „вакуумски енергетски погон”) у роману Макендруови летописи (часопис Аналог, 1981; Тор, 1983).

Према неоспорно наивном прорачуну Ричарда Фејнмена, сваки кубни центиметар вакуума садржи довољно енергије да прокључају сви океани Земље. Сходно процени Џона Вилера, међутим, реч је о вредности која је пуких седамдесет девет редова величине већа. Када се двојица водећих светских физичара разилазе за једну такву тричарију као што је седамдесет девет нула, нама осталима може се опростити извесна скептичност; али, посреди је у сваком случају занимљива замисао да вакуум у обичној сијалици садржи довољно енергије да уништи Галаксију… а можда, уз мало додатног напора, и Космос.

У реферату који би лако могао постати историјски („Добијање електричне енергије из вакуума кохезијом наелектрисаних лиснатих проводника”, Physical Review, том 30Б, пп. 1700–1702, 15. августа 1984) др Роберт Л. Форворд из „Hughes Research Labs” показао је да би се бар мајушни део те енергије могао укротити. Уколико би је ма ко осим писаца научне фантастике могао упрегнути у неки погонски систем, истог часа били би решени чисто инжењеријски проблеми међузвезданог — или чак међугалактичког — лета.

Али, можда и неће. Изузетно сам захвалан др Алену Бонду на његовој подробној математичкој анализи заштите неопходне за мисију описану у овом роману, као и на установљењу да је затупаста купа најпогоднији облик за ту сврху. Може се лако испоставити да ће ограничавајући чинилац веома брзог међузвезданог лета бити не енергија, већ аблација заштитне масе зрнцима прашине и њено испаравање под дејством протона.

Историја и теорија „свемирског лифта” може се наћи у мом реферату на Тринаестом конгресу Међународне астронаутичке федерације (Минхен, 1979): „Свемирски лифт: „Мисаони експеримент” или кључ за свемир?” (Објављено у Развој земаљских видова примене свемирске технологије, том И, Но 1, 1981, пп. 39–48 и Успон на орбиту; Hohn Wiley, 1984). О истој замисли реч је такође у роману Рајски водоскоци (Del Rey, Gollanz, 1978).

Први експеримент у овом смислу, који се односио на спуштање терета кроз атмосферу на „ужету за сапињање” из свемирског шатла, требало би да почне у време када овај роман буде објављен.

Дугујем извињење Џиму Баларду и Џ. Т. Фрејзеру што сам позајмио наслов њихова два веома различита дела за завршно поглавље мог романа.

Посебну захвалност дугујем Дијавадане Ниламеу и његовим људима из Храма Зуба, у Кандију, зато што су ме љубазно позвали на сабор Реликвије у време невоља.