Артур Кларк - Песме далеке Земље

Градоначелница Волдрон, која је држала да Тарна ужива првенство, сматрала је да свечаност треба уприличити на месту Првог Спуштања. Едгар Фарадин је, међутим, био мишљења да је председничка палата, упркос својим скромним размерама, прикладније место за ову сврху. Неки шаљивџија предложио је Кракан као компромисну варијанту, истакавши да би тамошњи знаменити виногради представљали сасвим примерено место за држање опроштајних здравица. Ствар је и даље била нерешена када је Таласанска радио-телевизија — једна од најпредузимљивијих бирократија на планети — неопазице приграбила цео пројекат.

Опроштајни концерт требало је да остане упамћен код потоњих нараштаја, који би га често преслушавали. Није било видео сензација које би одвраћале пажњу — већ само музика и сасвим кратке говорне деонице. Прекопано је наслеђе од две хиљаде година да би се призвала прошлост и пружила нада за будућност. То је био не само реквијем, него и успаванка.

И даље је изгледало чудесно то што су композитори музике још имали нешто ново да кажу и пошто је њихова уметност достигла технолошко савршенство. Током две хиљаде година електроника им је пружала потпуну команду над сваким звуком доступним људском уху и могло се помислити да су све могућности медија давно исцрпене.

И одиста, читаво једно столеће протекло је у знаку пискутања, цијукања и електроригања пре но што су композитори овладали својим сада бескрајним моћима и поново успели да умешно спајају технологију и уметност. Нико, додуше, никада није надмашио Бетовена и Баха; али неки су им се приближили.

За легије слушалаца концерт је био подсетник на ствари које никада нису упознали — ствари које су припадале једино Земљи. Споро брујање моћних звона, које се попут невидљивог дима дизало са торњева старих катедрала; напев стрпљивих чамџија, на сада заувек изгубљеним језицима, који веслају ка луци спрам плиме при последњој светлости дана; корачнице војски које ступају у бој што га је Време лишило сваког бола и зла; измешано мрмљање десет милиона гласова у тренуцима када су се највећи градови Човека будили у свитање; хладни плес ауроре преко бескрајног мора леда; грмљавина моћних мотора који су се успињали аутопутем ка звездама. Све су то слушаоци чули у музици која је израњала из ноћи — те песме далеке Земље што су превалиле светлосне године да би стигле довде…

Као завршну тачку продуценти су одабрали последње велико дело симфонијске традиције. Написано у годинама пошто је Таласа изгубила контакт са Земљом, оно је публици било потпуно ново. Па ипак, његова океанска тема чинила га је нарочито прикладним у овој прилици — а утисак који је оставило на слушаоце било је све што је давно умрли композитор икада могао пожелети.

„…Када сам написао Тугованку за Атлантидом, пре скоро тридесет година, нисам имао на уму никакве посебне слике; занимале су ме једино емоционалне реакције, а не одређени призори; желео сам да музика дочара осећања тајанствености, туге — неизмерног губитка. Нисам покушавао да осликам звучни портрет срушених градова пуних риба. Но, сада се догађа нешто чудно кад год чујем Ленто лугубре — као што се управо сада догађа у мом уму…

Ствар почиње у сто тридесет шестом такту када се акорди који се спуштају до најнижег регистра хармонијума први пут срећу са сопрановом аријом без речи, почевши ту да се успињу и успињу из дубине… Познато вам је, разуме се, да сам тему засновао на песмама великих китова, тих моћних минстрела мора са којима смо прекасно, прекасно склопилли мир… Компоновао сам то за Олгу Кондрашин, јер нико други никада неће моћи да отпева те пасаже без помоћи електронике…

Када почиње вокална деоница, онда као да видим нешто што стварно постоји. Стојим на неком великом градском тргу, пространом готово као Свети Марко или Свети Петар. Свуда унаоколо стоје полусрушена здања, слична грчким храмовима, као и преокренуте статуе опточене морском травом, са којих се благо лелујају зелени листови папрати. Све је делимично прекривено дебелим слојем глиба.

Трг у први мах изгледа празан; а онда примећујем нешто — узнемирујуће. Не питајте ме зашто је то за мене увек изненађење, зашто то стално виђам по први пут…

У средишту трга стоји мала хумка из које се зрачно шири низ линија. Питам се да ли су то срушени зидови које је делимично прекрио муљ. Али склоп је лишен сваког смисла; а онда видим да хумка — пулсира.

Тренутак касније преда мном се помаљају два огромна ока која не трепћу и која ме нетремице посматрају.