Артур Кларк - Песме далеке Земље

То је све; ништа се не догађа. Ништа се ту није догодило већ шест хиљада година, још од оне ноћи када је попустила земљана брана и море покуљало унутра кроз Херкулове Стубове.

Ленто је мој омиљени став, али не могу да завршим симфонију у расположењу трагедије и очаја. Отуда и финале — Израњање.

Знам, разуме се, да Платонова Атлантида никада није стварно постојала. И управо из тог разлога она никада не може умрети. Увек ће представљати идеал — сан о савршенству — циљ који ће надахњивати људе у свим потоњим раздобљима. Управо због тога се симфонија окончава тријумфалним маршем у будућност.

Знам да према популарном тумачењу тог марша Нова Атлантида израња из таласа. Но, то је превише дословно; за мене, финале дочарава освајање космоса. Пошто сам је једном пронашао и записао, били су ми потребни месеци да се ослободим те завршне теме. Тих проклетих петнаест нота одзвањале су ми у мозгу и дању и ноћу…

Тугованка сада постоји сасвим изван мене; почела је да живи властитим животом. Чак и када Земље буде нестало, она ће хрлити ка галаксији Андромеда, потиснута снагом од педсет хиљада мегавата из свемирског одашиљача у кратеру Циолковски.

Једном, кроз више столећа или хјиљадугодишта, неко ће је ухватити — и разумети.”

Тонски мемоари — Сергеј ди Пјетро (3411–3509)

„Све време смо се правили да она не постоји”, рече Мириса. „Али сада бих ипак волела да је видим — само једном.”

Лорен ништа не узврати неколико тренутака. А онда одговори: „Знаш да капетан Беј није допустио ниједном посетиоцу да дође на брод.”

Разуме се да је то знала; такође је разумела разлоге који су стајали иза такве одлуке. Иако је она у први мах изазвала извесна негодовања, свакоме је на Таласи сада било јасно да је мала посада Магелана била сувише заузета да би имала времена да се бави послом туристичког водича — или болничарке за оних непредвидљивих петнаест одсто којима би припала мука у бестежинским одељцима брода. Тактично је одбијен чак и председник Фарадин.

„Разговарала сам са Мозесом — а он је попричао са капетаном. Све је сређено. Али, ствар мора остати у тајности док брод не оде.”

Лорен је задивљено погледа, а онда се осмехну. Мириса га је одувек изненађивала; био је то важан део њене привлачности. Такође је схватио, уз присенак туге, да нико на Таласи није имао више права на ту повластицу; њен брат био је једини други Ласанац који је тамо стигао. Капетан Беј био је поштен човек, спреман да промени правила кад год би то било неопходно. А када брод буде отишао, кроз само три дана, све ће ионако бити свеједно.

„Шта ако добијеш свемирску болест?”

„Ја никада нисам добила ни морску болест…”

„…то ништа не доказује…”

„…а и била сам код заповеднице Њутн. Проценила је да су ми изгледи да прођем без потешкоћа деведесет пет одсто. Предложила је да пођем поноћним шатлом — тада унаоколо неће бити ниједног мештанина.”

„Мислила си на све, зар не?” примети Лорен, искрено задивљен. „Чекаћу те код места за спуштање број два петнаест минута пре поноћи.”

Застао је, а онда додао не без устезања: „Нећу се више спуштати. Молим те, поздрави ми Бранта.”

Било је то искушење са којим није могао да се суочи. Штавише, није више крочио у обитавалиште Леонидасових још од оног часа када је Кумар пошао на своје последње путовање, а Брант се вратио да теши Мирису. Већ је готово изгледало као да Лорен никада није ни улазио у њихов живот.

И одиста, он као да их је већ напустио, јер сада је могао да погледа Мирису са љубављу, али и без жеље. Једно дубље осећање — један од најтежих болова који је икада упознао — сада му је испуњавало ум.

Жудео је и надао се да ће видети своје дете — али то је онемогућило ново време полетања Магелана. Иако је чуо откуцаје срца свог сина измешане са мајчиним, он га ипак никада неће држати у рукама.

Шатл је требало да се споји са дневне стране планете, тако да је Магелан био удаљен још готово стотину километара када га је Мириса први пут угледала. Иако је знала које су му праве размере, ипак јој се учинио као каква играчка док се светлуцао обасјан сунцем.

Није изгледао већи ни са удаљености од десет километара. Њен мозак и очи и даље су је убеђивали да су они тамни кругови око средњег дела само бродски прозорчићи. Тек када се бескрајни, закривљени труп брода наднео непосредно над њих, ум јој коначно признаде да су то отвори за терет и укрцавања, а у један од њих шатл је управо сада требало да уђе.