Артур Кларк: Песме далеке Земље

„Зашто је овде?” упита Мириса, напола наслућујући одговор.

„Изгледало је као сасвим прикладан симбол. Египћани су веровали да ће, уколико изврше праве обреде, мртви поново живети на својеврсном другом свету. Чисто сујеверје, разуме се — али овде је постало стварност.”

Не, међутим, онако како бих ја то пожелела, помисли Мириса тужно. Нетремице посматрајући као угљен црне очи дечака-краља, који ју је гледао из своје маске од жеженог злата, било је тешко поверовати да је посреди само чудесно уметничко дело, а не и жива особа.

Никако није могла да се отргне том спокојном, али и хипнотичком погледу који је сезао до ње преко столећа. Она још једном испружи шаку и помилова златни образ. Драгоцени метал изненада је подсети на једну песму коју је пронашла у архивама Првог Спуштања, када је наложила компјутеру да пребира по литератури прошлости у трагању за речима утехе. Највећи део од више стотина стихова није био овде прикладан, али је овај („Аутор непознат —?1800–2100”) савршено одговарао:

Лорен је стрпљиво сачекао да Мирисине мисли заврше свој пут. А онда убаци једну картицу у готово невидљив прорез испод самртне маске и једна кружна врата се бешумно отворише.

Изгледало је потпуно неприлично затећи у свемирском броду гардеробу пуну тешких бунди, али Мириси одмах постаде јасно откуда потреба за њима. Температура је зачас пала много степени и она је већ почела да дрхти од студени на коју није била навикла.

Лорен јој поможе да навуче термокомбинезон — што није било сасвим једноставно у бестежинском стању — и они стадоше да лебде ка кругу смрзнутих стакала, смештених на наспрамном зиду мале коморе. Кристална заклопна врата отворише се ка њима попут стакленог поклопца на џепном сату и изнутра их запахну талас смрзнутог ваздуха. Мириса не само да није искусила нешто тако ледено, него није ни замишљала да је могуће. Праменови паре кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, поигравајући около попут духова. Она погледа Лорена као да му каже: „Не очекујеш ваљда да уђем тамо!”

Он је умирујуће узе за руку: „Не брини — комбинезон ће те штитити, а за неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу на лицу.”

Тешко јој је било да у то поверује; али, он је био у праву. Када је кренула за њим кроз заклопна врата, обазриво дишући у први мах, са изненађењем установи да то искуство уопште није непријатно. Напротив, деловало је прилично подстицајно; први пут јој је постало јасно зашто су људи добровољно одлазили у поларна подручја Земље.

Лако је могла замислити да се и сама тамо налази, јер чинило јој се да лебди у некој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње налазило се блиставо саће које је могло бити начињено од леда, образујући на хиљаде хексагоналних ћелија. Ствар је готово личила на мању верзију Магелановог штитника — с том разликом што су јединице овде имале у пречнику само око један метар и биле повезане сплетовима цеви и свежњевима жица.

Ту су се, значи, они налазили, спавајући посвуда око ње — на стотине хиљада колониста за које је Земља још представљала, у дословном смислу, сећање на јучерашњи дан. О чему ли су сањали, запита се она, негде на половини свог сна дугог пет стотина година? Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти? Није, према Лорену; али ко је могао бити сигуран?

Мириса је већ видела видео снимке пчела које зује за својим тајанственим пословима у кошници; сада се осећала као људска пчела док је ишла за Лореном, хватајући се за мрежу трачница која се пружала преко великих саћа. Осећала се сада сасвим лагодно у бестежинском стању и више није примећивала ни велику студен. У ствари, једва да је била свесна и властитог тела и повремено је морала да уверава саму себе да све ово није само сан из кога ће се сваког часа пробудити.

На ћелијама нису стајала исписана имена, већ су носиле алфанумеричке шифре; Лорен се непогрешиво упути ка једној са ознаком Х-354. На додир једног дугмета, хексагонални метални и стаклени контејнер склизну напоље на телескопским трачницама и у њему се указа једна уснула жена.

Није била лепа — премда није било поштено доносити судове о било којој жени која би била лишена крунастог сјаја своје косе. Њена кожа била је боје коју Мириса никада раније не беше видела и за коју је знала да је постала веома ретка на Земљи — тако дубоко црна да је готово садржала примесу плавог. А изгледала је тако савршена да Мириса и нехотице осети грч зависти; у уму јој се начас јави слика преплетених тела, ебоносовине и слоноваче — слика која ће је, знала је то, прогонити у потоњим годинама.