Артур Кларк - Песме далеке Земље

Она поново подиже поглед према женином лицу. Чак и при овом починку дугом столећима на њему су се видели одлучност и интелигенција. Да ли бисмо биле пријатељице? запита се Мириса. Сумњам; сувише смо сличне.

Ти си, значи, Китани и ти носиш Лореново прво дете ка звездама. Али хоће ли оно стварно бити прво, будући да ће се родити столећима после мога? Прво или друго, желим му свако добро…

И даље је била утрнула, али не само од хладноће, када се кристална врата затворише за њима. Лорен је благо погурну низ ходник над којим је бдео Чувар.

Још једном је превукла прстима по образу бесмртног златног дечака. Начас је искусила шок када је под додиром осетила топлоту; а онда је схватила да јој се тело још прилагођава нормалној температури.

То прилагођавање потрајаће још само неколико минута; али колико ће проћи, запита се она, пре но што се отопи лед око њеног срца?

Сада поседњи пут разговарам са тобом, Евелин, пре но што утонем у свој најдужи сан. Још сам на Таласи, али шатл ће полетети пут Магелана за неколико минута; немам више шта да радим — све до спуштања на нову планету кроз три стотине година…

Осећам силну тугу, јер управо сам се опростио са својим најдражим пријатељем овде, Мирисом Леонидас. Како би се само радовала да си је упознала! Она је можда најинтелигентнија особа коју сам упознао на Таласи и ми смо водили многе дуге разговоре — премда се бојим да су неки од њих били, заправо, монолози, због којих си ме ти често прекоревала…

Питала ме је за Бога, разуме се; али можда је најпаметније питање било оно на које нисам умео да одговорим.

Убрзо пошто је погинуо њен млађи брат, кога је веома волела, она ме је упитала: „Каква је сврха туге? Има ли она неку биолошку функцију?”

Баш је чудно што о томе никада нисам озбиљно размишљао! Могла би се замислити интелигентна врста која би савршено добро функционисала ако би сећање на мртве било лишено осећања — уколико би, заправо, то сећање уопште постојало. Било би то сасвим нељудско друштво, али би могло бити у најмању руку подједнако успешно као што су то били термити и мрави на Земљи.

Да ли је могуће да бол представља случајан — чак патолошки — нузпроизвод љубави, који има, разуме се, суштинску биолошку функцију? У питању је необична и узнемирујућа помисао. Но, оно што нас чини људима јесу наша осећања; ко би их се, међутим, одрекао, све и да поуздано зна да је свака нова љубав само нови талац терористичког тандема Времена и Судбине?

Често смо разговарали о теби, Евелин. Изгледало јој је чудновато да мушкарац може да воли само једну жену читавог живота, па чак и да не потражи другу пошто њу изгуби. Једном сам је мало задиркивао, рекавши да је верност готово подједнако страна Ласанцима као и љубомора; она је узвратила да су само добили тиме што су им оба ова својства постала страна.

Зову ме; шатл чека. Сада морам заувек рећи збогом Таласи. А и твоја слика почиње да бледи. Иако умем другима да дајем савете, можда сам се предуго држао властите туге, а она више не служи сећању на тебе.

Таласа ми је помогла да се излечим. Сада могу да се веселим томе што сам те познавао, а не више да тугујем што сам те изгубио.

Испуњава ме необичан спокој. Први пут ми се чини да уистину разумем замисао мог старог пријатеља будисте о Равнодушности — чак и о Нирвани…

А ако се не будем пробудио на Сегану Два, шта се може. Мој посао овде је обављен и сасвим сам тиме задовољан.

Тримаран је стигао до руба засада морског корова непосредно пред поноћ и Брант баци сидро које зарони до дубине од тридесет метара. Почеће да спушта шпијунке у зору, док буде постављана ограда између Шкорпвила и Јужног Острва. Пошто то буде обављено, моћи ће да се региструју сви доласци и одласци. Ако шкорпови пронађу неку шпијунку и понесу је у своје станиште као трофеј, утолико боље. Она ће наставити да ради, опскрбљујући их несумњиво још кориснијим информацијама него на отвореном мору.

Сада више није имао шта да ради до да лежи у барци која се лагано љуљала и да слуша лаку музику коју је емитовао Радио-Тарна, вечерас необичајено пригушено. С времена на време уследила би каква објава, порука добре воље или песма у част посетилаца. Мало је људи, на оба острва, спавало ове ноћи; Мириса се зачас запита о чему размишљају Овен Флечер и његови другови изгнаници, остављени на једном страном свету где ће остати до краја живота. Последњи пут када их је видела у некој телевизијској емисији са Северног Острва, уопште нису изгледали несрећни и ведро су расправљали о локалним пословним погодностима.