Артур Кларк: Песме далеке Земље

Брант је био тако тих да би помислила да је заспао да је он на уобичајени начин није чврсто држао за шаку док су лежали једно поред другог, гледајући у звезде. Променио се — можда још више него она. Био је мање нестрпљив, увиђавнији. Што је било најважније, већ је прихватио дете речима чија јој је благост измамила сузе. „Имаће два оца.”

Радио-Тарна сада је отпочео завршно и сасвим сувишно одбројавање пре полетања — прво које се чуло на Таласи, ако се не рачунају историјски снимци из прошлости. Да ли ћемо уопште нешто видети, упита се Мириса? Магелан се налази са друге стране света, почивајући тачно поврх средине океанске полулопте. Раздваја нас целокупна дебљина планете…

„…Нула…” рече Радио-Тарна — али је истог трена пригуши грмљавина беле буке. Брант посегну према дугмету за појачање звука и само што га је искључио када се небо проломи.

Цело обзорје букну јарким пламеном. На север, југ, исток и запад — није било разлике. Дугачки огњени језици стали су да сукљају из океана, домашајући до пола пута до зенита: била је то представа ауроре какву Таласа још не беше видела, нити ће је икада више видети.

Призор је био предиван, али је уливао и страхопоштовање. Мириси сада постаде јасно зашто је Магелан био смештен са супротне стране света; ово, међутим, није био сам квантни погон, већ само његов енергетски претек који је јоносфера лако апсорбовала. Лорен јој је испричао нешто неразумљиво о суперпросторним ударним таласима, додавши да чак ни изумитељи погона нису никада до краја разумели тај феномем.

Она се накратко запита шта ће шкорпови мислити о овом небеском ватромету; један део ове актиничке помаме сигурно се пробио и до шума морског корова, обасјавши забити потопљених градова.

Можда је посреди била само уобразиља, али зракасти, разнобојни снопови који су образовали окружујућу круну светлости као да су лагано гамизали преко неба. Извор њихове енергије добијао је на брзини, хитајући својом орбитом која га је заувек одводила од Таласе. Прошло је више минута пре но што се она сасвим уверила у ово кретање; у исто време, такође се смањио светлосни интензитет небеске представе.

А онда, наједном, све престаде. Поново се зачу глас репортера Радио-Тарне, који је говорио као без даха.

„…све иде по плану… брод се сада преусмерава… остали дисплеји касније, али не тако спектакуларни… све фазе почетног одвајања биће са друге стране света, али моћи ћемо да непосредно видимо Магелана кроз три дана, када буде напуштао наш систем…”

Мириса готово да није ништа чула од свега овога, нетремице гледајући у небо на које су се сада вратиле звезде — звезде које више никада неће моћи да погледа а да се при том не сети Лорена. Из ње су сада ишчилела сва осећања; ако и има суза, оне ће доћи касније.

Осетила је Брантову руке око себе и била јој је пријатна њихова утеха спрам самотности свемира. Она је припадала овде; срце јој више неће одлутати. Јер, коначно је схватила: иако је волела Лорена због његове снаге, Бранта је волела због његове слабости.

Збогом, Лорене, прошапта она — буди срећан на том далеком свету који ћете ти и твоја деца освојити за човечанство. Али помисли на мене понекад, која сам остала три стотине година позади на путу према Земљи.

Док ју је Брант незграпно, али нежно миловао по коси, било му је жао што му недостају речи којима би је тешио, али је и знао да је ћутање најбоље. Није га испуњавало осећање победе; иако је Мириса поново била његова, њихова стара, безбрижна веза нетрагом је нестала. Свих дана његовог живота, Брант је знао, међу њима ће стајати Лоренов дух — дух човека који неће бити ни дан старији када они буду већ само прах на ветру.

Када се, кроз три дана, Магелан подигао изнад источног обзорја, представљао је заслепљујућу звезду, сувише сјајну да би се у њу могло гледати голим оком, иако је претек зрачења квантног погона био пажљиво одвраћен од Таласе.

Из недеље у недељу, из месеца у месец, он је полако слабио, мада би и даље, када би се вратио на дневно небо, било лако разабрати га, уколико би се знало где га треба потражити. А ноћу је још годинама представљао најсјајнију звезду.

Мириса га је видела последњи пут непосредно пре но што је изгубила вид. Током неколико дана квантни погон — сада сасвим безопасан због удаљености — мора да је био управљен право према Таласи.

Тада се налазио на удаљености од петнаест светлосних година, али унуци су јој без потешкоћа показали на плаву звезду треће магнитуде која је сјајила поврх стражарских торњева баријере за шкорпове која је стално била под напоном.