Артур Кларк - Песме далеке Земље

Лорен забринуто погледа Мирису док је откопчавала појасеве на седишту; ово је био опасан тренутак када је, ослобођен стега први пут, прекомерно самопоуздан путник изненада схватао да бестежинско стање нипошто није тако пријатно као што је изгледало. Али Мириса се, како изгледа, осећала потпуно лагодно док је лебдела кроз ваздушну комору, гоњена благим Лореновим потисцима.

„Срећом, нема потребе да одлазимо у одељак са једном гравитацијом, тако да ћеш избећи потешкоће везане за двоструко прилагођавање. Сила теже више не треба да те брине све до повратка доле.”

Било би занимљиво, помисли Мириса, посетити одељке у којима се налазила посада у ротирајућем делу брода — али то би налагало бескрајне учтиве разговоре и личне везе, за шта више никако није имала времена. Било јој је, заправо, мило што је капетан Беј још доле, на Таласи; то ју је лишавало обавезе чак и да га куртоазно посети како би му се захвалила.

Пошто су изишли из ваздушне коморе обрели су се у једном цевастом ходнику који као да се пружао целом дужином брода. Са једне његове стране налазиле су се мердевине; са друге, два низа гипких омчи, погодних за шаке или стопала, клизила су у оба смера низ упоредне прорезе.

„Овде није баш најпријатније бити када убрзавамо”, рече Лорен. „Ходник тада постаје окомито окно — дубоко два километра. Тада се и јавља потреба за мердевинама и држачима за руке и ноге. Само се ухватиш за једну од ових омчи и пустиш је да она обави цео посао.”

Били су вучени без отпора неколико стотина метара, а онда су скренули у један бочни ходник који се пружао под правим углом у односу на главни. „Скинимо се са вођице”, рече Лорен пошто су превалили неколико десетина метара. „Хоћу нешто да ти покажем.”

Мириса пусти омчу која ју је вукла и они се полако зауставише покрај једног дугачког, уског прозора постављеног у бочном зиду тунела. Она баци поглед кроз дебело стакло у огромну, јарко осветљену, металну просторију. Иако је сасвим изгубила осећај за размере, била је уверена да се та велика цилиндрична комора протеже готово целом ширином брода — што би значило да се овај средишњи ходник пружа дуж њене осе.

„Квантни погон”, потврди Лорен поносно.

Није чак ни покушао да јој наведе називе прекривених металних и пластичних обличја, необичних потпорних полулукова који су ницали из зидова коморе, пулсирајућег сазвежђа светала, једне тако црне кугле да је, иако на њој није било никаквих обележја, ипак изгледало да се окреће… Али после извесног времена он рече:

„Највеће достигнуће људског генија — Земљин поседњи дар својој деци. Једнога дана, захваљујући овоме, постаћемо господари Галаксије.”

Док је то изговарао у гласу му се појави призвук надмености због кога се Мириса благо трже. Био је то поново онај стари Лорен, из раздобља пре но што га је смешкала Таласа. Нека буде тако, помисли она; али део њега ипак је заувек промењен.

„Мислиш ли”, упита га она, „да ће Галаксија то уопште приметити?”

Но, призор је на њу и те како деловао и она је дуго нетремице посматрала огромна, тајанствена обличја која су јој довела Лорена преко бездана што се мери светлосним годинама. Није знала треба ли да их благосиља због онога што су јој донела или да их проклиње зато што ће јој то ускоро узети.

Лорен настави да је води кроз лавиринт, све дубље у унутрашњост Магелана. Уз пут нису никога срели; ова околност најбоље је предочавала величину брода — односно малобројност његове посаде.

„Готово смо стигли”, рече Лорен гласом који је постао пригушен и свечан. „А ово је Чувар.”

Потпуно затечена, Мириса отплута до златног лица које ју је посматрало из једне нише и заустави се тик пред њим. Испруживши шаку, она додирну хладни метал. Био је, дакле, стваран — а не, као што је у први мах помислила, само холодисплеј.

„Шта је… ко је… ово?” прошапта она.

„Понели смо много ремек-дела Земљине уметности”, објасни јој Лорен, истовремено и сетно и поносно. „Ово је било једно од најзнаменитијих. Он је био краљ који је умро веома млад — још као дечак…”

Лоренов глас замре док им се у глави врзмала иста мисао. Мириса је морала да зажмирка неколико пута како би отрла сузе пре но што је успела да прочита запис испод маске.

ТУТАНКАМОН

1361–1353. п.н.е.

(Долина краљева, Египат, 1922. н.е.)

Да, био је готово истог узраста као Кумар. Златно лице посматрало их је преко миленијума и светлосних година — лице младог бога ишчезлог у цвету младости. На њему су се назирали моћ и самопоуздање, али још не и надменост и окрутност које би му подариле изгубљене године.