Артур Кларк - Песме далеке Земље

Огромни зеленкастоплави диск хладно је блистао у сноповима рефлектора; ускоро ће постати знатно хладнији када се обре у галактичкој ноћи где се темепература пела само неколико степени изнад апсолутне нуле. Ту ће га грејати само залеђена светлост звезда, отицање зрачења са брода — и повремене, ретке ерупције енергије ослобођене при ударима прашине.

Камера стаде лагано да клизи преко вештачког леденог брега, уз пратњу непогрешивог гласа Мозеса Калдора.

„Житељи Таласе, захваљујемо вам на вашем дару. Заклоњени овим штитником леда, надамо се да ћемо безбедно стићи до света који чека на нас, седамдесет пет светлосних година далеко одавде и кроз три стотине година.

Ако све буде у реду, и даље ћемо носити бар двадесет хиљада тона леда када будемо приспели до Сегана Два. Пустићемо га да падне на планету, а топлота приликом проласка кроз атмосферу претвориће га у прву кишу коју је упознао тај хладни свет. Накратко, пре но што се поново смрзне, та вода биће претходница још нерођених океана.

Једнога дана наши потомци знаће за мора слична вашима, премда не тако пострана и дубока. Воде наша два света ће се измешати, подаривши живот нашем новом дому. И тада ћемо вас се сетити са љубављу и захвалношћу.”

„Прелепо је”, рече Мириса задивљено. „Сад ми је јасно зашто је злато било толико цењено на Земљи.”

„Злато је ту најмање важно”, одврати Калдор, извадивши блиставо звоно из кутије опточене сомотом. „Можеш ли да погодиш шта је посреди?”

„Очигледно је у питању неко уметничко дело. Мора да има неко посебно значење за тебе, чим си га понео са собом на путовање од педесет светлосних година.”

„У праву си, разуме се. То је веран модел једног великог храма високог преко стотину метара. Првобитно је било седам оваквих кутијица, све истог облика, које су се смештале једна у другу; ова је најунутрашњија и у њој се налази сама реликвија. Дали су ми је неки драги и стари пријатељи моје последње ноћи на Земљи. „Ништа не траје вечно”, подсетили су ме. „Али ово смо чували преко четири хиљаде година. Понеси га са собом ка звездама, уз наш благослов.

Иако нисам припадао њиховој вери, како сам могао да одбијем тако непроцењив дар? А сада ћу га оставити овде, на месту где су људи први пут крочили на ову планету — као још један поклон Земље — можда последњи.”

„Не говори тако”, рече Мириса. „Оставили сте толико дарова — никада нећемо моћи ни да им установимо број.”

Калдор се сетно осмехну; за тренутак ништа не узврати, док му је поглед блудио познатим призором који се пружао са прозора библиотеке. Био је срећан овде док је проучавао историју Таласе, дознајући мноштво ствари које би могле бити од непроцењиве вредности када на Сегану Два буде основана нова колонија.

Збогом, стари Матични Броде, помисли он. Ваљано си обавио свој посао. Нама предстоји још дуг пут; нека би нас Магелан служио тако верно као што си ти служио људе које смо толико заволели.

„Уверен сам да би се моји пријатељи сагласили — извршио сам своју дужност. Реликвија ће бити безбеднија овде, у Музеју Земље, него на нашем броду. Уосталом, увек постоји могућност да уопште не стигнемо до Сегана Два.”

„Свакако да ћете стићи. Ниси ми казао шта се налази у седмој кутијици.”

„То је све што је остало од једног од највећих људи који су икада живели; он је основао једину веру која никада није огрезла у крв. Сигуран сам да би га веома забављало да је дознао да ће, четрдесет столећа после његове смрти, један његов зуб бити понет ка звездама.”

Куцнуо је час одласка, поздрављања — опраштања дубоких попут смрти. Па ипак, ма колико да је суза проливено — како на Таласи, тако и на броду — постојало је и осећање олакшања. Иако ствари више никада неће бити сасвим исте, живот се сада могао вратити својим нормалним токовима. Посетиоци су били попут гостију који су остали нешто дуже од пословична три дана; било је време да оду.

Чак је и председник Фарадин то сада прихватио и више није маштао о међузвезданој олимпијади. Но, на располагању му је стајало мноштво утеха; ледара из залива Мангров управо је пребацивана на Северно Острво и прво клизалиште на Таласи биће спремно за Игре. Да ли ће и такмичари бити спремни, то је било друго питање, али многи млади Ласанци проводили су сате са неверицом посматрајући некадашње прваке.

У међувремену, сви су се сагласили око тога да ваља уприличити некакву опроштајну представу како би се обележио одлазак Магелана. На жалост, сагласности је било знатно мање око тога како би она требало да изгледа. Приређене су небројене приватне свечаности — које су све судионике изложиле приличним менталним и физичким напрезањима — али не и једна званична, јавна.