Артур Кларк - Песме далеке Земље

Кумар се спусти на колена и прислони ухо уз невероватну траку која је повезивала брод са планетом. Ако би пукла, помисли она брижно, да ли би се разлетели…

„Слушај”, прошапта он…

Није знала шта да очекује. Понекад, у потоњим годинама, када би то могла да поднесе, покушала би да оживи чаролију тог часа. Но, никада није била сигурна да ли је у томе успела.

У први мах јој се учинило да чује најдубљу ноту неке џиновске харфе чије су струне биле затегнуте између светова. Жмарци јој стадоше да гамижу низ кичму и она осети како јој се длачице на врату костреше; била је то прадавна реакција страха, настала негде у праисконским џунглама Земље.

А онда, како се полако привикавала, постала је свесна читавог спектра помичних аликвотних тонова који су покривали распон чујности до саме доње границе — а несумњиво и далеко испод ње. Замућивали су се и претапали један у други, подједнако нестални, али се и непрекидно понављали попут звукова мора.

Што је дуже слушала то ју је ово више подсећало на бескрајно запљускивање таласа о пусту обалу. Имала је утисак да чује море свемира како удара о хриди свих својих светова; био је то застрашујући звук у својој бесмисленој узалудности, док је одзвањао кроз болне празнине васељене.

А онда је постала свесна и других елемената у тој неизмерно сложеној симфонији. Разлегло би се изненадно, реско брујање, као да су какви џиновски прсти стали да пребиру по траци негде дуж много хиљада затегнутих километара. Метеорити? Свакако не. Можда нека електрична пражњења у ускомешаној јоносфери Таласе? Је ли то била пука уобразиља, плод њених несвесних страхова — тек, с времена на време би зачула слабашне јадиковке демонских гласова или утварне крике све болесне и гладне деце која су скончала на Земљи током Столећа Ноћних Мора.

А онда, наједном, више није могла да издржи.

„Бојим се, Кумаре”, прошапта она, повукавши га за раме. „Хајдемо.”

Али Кумар је још био изгубљен међу звездама, са полуотвореним устима и главе приљубљене уз резонантну траку, опчињен њеном сиренском песмом. Уопште није приметио када је Карина, љута колико и заплашена, сишла са леденог блока умотаног у фолију и стала да га чека на познатој топлоти копна.

Јер управо је запазио нешто ново — низ растућих нота које као да су му призивале пажњу. То као да су биле Фанфаре за Гудаче, ако се нешто тако може замислити, које су звучале неизрециво тужно и далеко.

Али звук је постајао све ближи, добијајући истовремено на јачини. Био је то најјезивији тон који је Кумар икада чуо; запањеност и страхопоштовање којима га је испунио потпуно су га паралисали. Готово је могао да замисли да му нешто хита у сусрет низ ту чудесну траку…

А онда, неколико секунди прекасно, схватио је истину када га је први удар таласа-претходника, оборио на златну подлогу, а ледени блок затреперио под њим. И тада, последњи пут, Кумар Леонидас осмотри крхку лепоту свог уснулог света и ужаснуто, подигнуто лице девојке која ће овај тренутак носити чврсто урезан у сећању до самог дана смрти.

Већ је било прекасно да скочи. И тако је Мали Лав кренуо на своје успење ка бешумним звездама — наг и сам.

Капетан Беј био је заокупљен пречим проблемима, а и било му је веома мило што може неком другом да повери тај задатак. У сваком случају, није постојао прикладнији изасланик од Лорена Лоренсона.

Никада се раније није срео са Мирисиним и Кумаровим родитељима и прибојавао се тог сусрета. Иако се Мириса понудила да пође са њим, он је ипак више волео да иде сам.

Ласанци су поштовали своје старије житеље и чинили су све да се они осећају удобно и срећно. Лал и Никри Леонидас живели су у једној малој, самосталној пензионерској колонији на јужној обали острва. Имали су шестособни летњиковац, опремљен свим могућим уређајима који су их поштеђивали физичког напрезања, рачунајући ту и јединог општенаменског кућног робота кога је Лорен икада видео на Јужном Острву. По земаљској хронологији, проценио је да су Леонидасови у позним шездесетим годинама.

Пошто су се уздржано поздравили, сели су на веранду пред кућом, гледајући према мору, док је робот стао да се врзма около, доносећи пића и зделе са одабраним воћем. Лорен нагна себе да поједе неколико залогаја, а потом прикупи храброст и лати се најтежег задатка у свом животу.

„Кумар…” Име му застаде у грлу, тако да је морао поново да почне. „Кумар је још на броду. Дугујем му живот; ризиковао је свој да би ме спасао. Можете разумети како се сада осећам… учинио бих било шта…”