Артур Кларк - Песме далеке Земље

„Нимало — био сам овде много пута.”

И то не сам, сигурна сам, помисли Карина. Али он је већ изишао из барке, пре но што је стигла да му упути неку опаску.

Вода им је сезала једва нешто изнад појаса; толико се била накупила дневне топлоте да је била готово непријатно млака. Када су Карина и Кумар изишли на обалу, држећи се за руке, свеж ноћни лахор који им је помиловао тела испуни их пријатношћу. Изронили су из благо усталасаног мора попут нових Адама и Еве којима су дати кључеви механичког Раја.

„Не брини!” шапну јој Кумар. „Познајем ово место. Др Лоренсон ми је све објаснио. Али, пронашао сам нешто за шта сам сигуран да ни он не зна.”

Корачали су дуж дебело изолованог цевовода, постављеног на носаче метар изнад тла, и Карина је сада први пут успела да разабере један упадљив звук — добовање пумпи које су гониле течност за хлађење кроз лавиринт цеви и конвертора топлоте који су их окруживали.

Ускоро су стигли до знаменитог танка у коме је пронађен шкорп. Сада се могло видети сасвим мало воде; површина је готово потпуно била прекривена преплетеном масом морског корова. На Таласи, додуше, није било рептила, али та дебела, гипка дебла подсетише Карину на клупко змија.

Прошли су затим дуж низа пропуста, па покрај малих запорница, које су све сада биле спуштене; коначно су избили на једну пространу чистину, подаље од главног постројења. Када су напустили средишњи комплекс, Кумар ведро махну према једној камери која је била управљена у њих. Нико касније није успео да установи зашто је она била искључена у том кључном тренутку.

„Танкови за замрзавање”, објасни Кумар. „Шест стотина тона сваки. Деведесет пет одсто вода, пет одсто морско растиње. Шта ти је тако смешно?”

„Није смешно — већ веома необично”, узврати Карина, и даље се осмехујући. „Помисли само — мали део наших океанских шума отићи ће све до звезда. Ко би икада помислио на тако нешто! Али, ниси ме ти због тога довео овамо.”

„Нисам”, одврати Кумар тихо. „Гледај…”

У први мах није могла да разабере на шта он то показује. А онда јој ум успе да протумачи слику која је треперила на самом рубу видљивости — и у магновењу јој постаде јасно.

Било је то старо чудо, разуме се. Људи су то радили на многим световима, преко хиљаду година. Али видети то властитим очима било је не само узбудљиво него и застрашујуће.

Када су се приближили последњем танку, већ је могла јасније да види. Танушно предиво светлости — у пречнику је могло имати највише два центиметра! — успињало се ка звездама, право попут каквог ласерског снопа. Стала је да га прати погледом све док се пређа није преточила у невидљивост, изазивајући је да одреди тачно место нестајања. Али поглед јој је наставио навише, испуњавајући је вртоглавицом, све док није гледала у сам зенит и у једну звезду која је непомично почивала тамо, док су сви њени пригушенији, природни парњаци постојано напредовали мимо ње ка западу. Попут каквог космичког паука, Магелан је спустио нит паучине да би ускоро стао да подиже увис плен који је очекивао од света под собом.

Када су се зауставили на самом рубу леденог блока који је чекао, Карина доживе ново изненађење. Површина му је била потпуно прекривена блиставим слојем златне фолије, која је подсети на дарове које су као деца добијали за рођендан или за годишњи празник Спуштања.

„Изолација”, објасни јој Кумар. „Посреди је стварно злато — дебело око два атома. Без тога пола леда би се отопило пре но што би стигло до штитника.”

Изолација или не, Карина је осећала угриз студени на босим стопалима када је Кумар поведе преко смрзнуте плоче. Стигли су до средишта у десетак корака — а тамо, светлуцајући необичним неметалним сјајем, стајала је затегнута врпца која је сезала, ако не до звезда, оно бар тридесет шест хиљада километара увис до стационарне орбите на којој се налазио Магелан.

Окончавала се ваљкастим бубњем, пуним инструмената и контролних млазника који су очигледно служили као покретан, интелигентан кран, који је прихватао товар после дугог спуштања кроз атмосферу. Устројство је изгледало изненађујуће једноставно, па чак и просто — али био је то варљив утисак који се често стицао када су посреди били производи зреле, развијене технологије.

Карина изненада задрхта, али не од студени под стопалима, коју је готово престала да примећује.

„Јеси ли сигуран да је овде безбедно?” упита она забринуто.

„Разуме се. Други блок увек дижу у поноћ — а до тада има још неколико сати. Посреди је предиван призор, али не верујем да ћемо тако касно остати.”