Артур Кларк - Песме далеке Земље

Угризао се за усну да би обуздао сузе које нису приличиле првом официру највећег свемирског брода који је икада изграђен, осетивши истога часа како му у помоћ пристиже један од одбрамбених механизама ума. У тренуцима велике туге понекад је једини начин избегавања губитка контроле био призивање неке потпуно непримерене — чак смешне — слике из дубина сећања.

Да — васељена има необичан смисао за хумор. Лорен је готово био принуђен да потисне смешак; како би се Кумар само насмејао последњој шали коју му је она приредила!

„Немој бити изненађен”, упозори га заповедница Њутн, отворивши врата бродске мртвачнице; изнутра их запахну талас студеног ваздуха, богато зачињеног формалином. „То се догађа знатно чешће него што мислиш. Понекад, то је последњи грч — готово као последњи покушај да се пркоси Смрти. Овога пута ствар је вероватно изазвана губитком спољњег притиска и потоњим смрзавањем.”

Да није било кристала леда који су оцртавали мишиће сјајног младог тела, Лорен би још помислио да Кумар не само што спава, него и сања веома пријатне снове.

Јер и у смрти Млади Лав био је још мужевнији него за живота.

Сунце је сад зашло за ниска брда на западу и свеж вечерњи поветарац заструјао је са мора. Не подигавши готово ни таласић, кајак је склизнуо у воду; вукли су га Брант и још тројица најприснијих Кумарових пријатеља. Лорен баци последњи поглед на спокојно, мирно лице младића коме је дуговао живот.

Све до сада било је мало плакања, али када су четворица пливача благо одгурнула чамац од обале, из окупљене гомиле подиже се талас јадиковања. Ни Лорен више није могао да уздржи сузе и постаде му свеједно да ли ће их неко видети.

Крећући се снажно и постојано под моћним погоном своја четири пратиоца, мали кајак упути се према спруду. Брза таласанска ноћ већ се спуштала када је пловило прошло између два блескајућа светионика који су означавали пролаз ка овореном мору. Нестао је иза њих и за тренутатк га је скривала бела линија таласа који су се лењо пенушали спрам спољног спруда.

Јадиковање престаде; сви су чекали. А онда спрам изненада тамнећег неба блесну бакља светлости и један пламени стуб сукну из мора. Буктао је складно и силовито, готово не стварајући дим; колико је то потрајало Лорен никада није дознао, јер је време стало у Тарни.

А онда, изненада, пламен се пригуши; ватрена круна уруши се у море. Већина жеравица пала је у воду, али неке су ипак наставиле да се успињу све док нису нестале са видика.

И тако је, по други пут, Кумар Леонидас стао да се успиње ка звездама.

Подизање последње пахуљице требало је да буде радостан догађај; тај чин је, међутим, сада пратило само мрачно задовољство. Тридесет хиљада километара изнад Таласе последњи ледени хексагон стављен је на своје место и штитник је био завршен.

Први пут за скоро две године квантни погон поново је стављен у дејство, премда на најнижи ново. Магелан се одвоји са своје стационарне орбите и стаде да убрзава како би ставио на пробу равнотежу и целовитост вештачког леденог брега. Није било никаквих проблема; посао је ваљано обављен. Било је то велико олакшање за капетана Беја, који никако није могао да сметне с ума да је Овен Флечер (који се сада налазио под сразмерно строгим надзором на Северном Острву) био један од главних неимара штитника. А и питао се шта су Флечер и остала шесторица Сабри мислили док су посматрали светковину посвећења.

Почела је видео ретроспективом која је приказивала изградњу ледаре и подизање прве пахуљице. Потом је уследио очаравајући, убрзани свемирски балет, чији су актери били велики ледени блокови, који су после низа маневара долазили на своје место и тако постојано повећавали штитник. Почело је нормалном брзином, да би се потом хитро убрзавало, све док нису додати и последњи блокови стопом од по један сваких неколико секунди. Водећи композитор Таласе написао је живу музичку пратњу која је почела спором паваном, а окончала се темпераментном полком — да би се на самом крају вратила на нормалну брзину када је завршни ледени блок углављен на одговарајуће место.

Затим се призор променио; укључена је камера која се тог часа налазила на километар испред Магелана који је орбитирао у сенци планете. Велики заклон од сунца који је штитио лед преко дана сада је склоњен у страну, тако да се коначно цео штитник могао видети по први пут.