Артур Кларк - Песме далеке Земље

Још једном је морао да застане како би повратио контролу. А онда, настојећи да буде што сажетији и научнији — као санитетски заповедник Њутн за време својих брифинга — он поново поче.

„Тело му је готово неоштећено, зато што је декомпресија била спора, а до смрзавања је дошло тренутно. Али, разуме се, он је клинички мртав — као што сам и ја био пре неколико недеља…

Два случаја су, међутим, веома различита. Моје… тело… је било спасено пре но што је дошло до оштећења мозга, тако да је оживљавање представљало прилично једноставан процес.

Протекли су сати пре но што смо се домогли Кумара. У физичком погледу његов мозак је неоштећен — али нема ни трага од неких активности.

Но, чак и тако, оживљавање би могло бити могуће уз примену најновије технологије. Према нашој документацији — која покрива целу историју земаљске медицинске науке — то је већ чињено у сличним случајевима, а стопа успешних опоравака износила је шездесет одсто.

Међу стотинама стручњака за медицину који се налазе хибернисани на броду има и десетак специјалиста за мозак. Постоје и техничари који су у стању да склопе било који замислив тип хируршке опреме, као и оне за одржавање живота, и да управљају њоме. Све чиме је Земља икада располагала биће наше поново — убрзо пошто стигнемо до Сегана Два…”

Застао је да би им допустио да боље сагледају ствар. Робот улучи ту згодну прилику да понуди своје услуге; но, Лорен му само одмахну руком.

„Били бисмо спремни — не, било би нам веома драго, јер то је најмање што можемо да учинимо — да поведемо Кумара са собом. Иако то не можемо јемчити, једнога дана могао би поново да живи. Волели бисмо да размислите о томе; имате времена на претек да донесете одлуку.”

Двоје старих људи измењаше дуг, неми поглед, док је Лорен нетремице посматрао море. Како је тихо и спокојно овде било! Волео би да и сам проведе завршне године свог живота на овом месту, док би га с времена на време посећивали унуци и праунуци…

Као што је био случај и са највећим делом Тарне, ово је готово могла бити Земља. Нигде на видику није било ласанске вегетације, што је вероватно представљало исход хотимичног избора; свеколико растиње деловало је нелагодно познато.

Но, недостајало је нешто суштинско; схватио је да га то копка већ дуже — заправо, још од оног часа када је ступио ногом на ову планету. И наједном, као да је овај тренутак бола подстакао његово памћење, он схвати шта је посреди.

Није било галебова који би јездили небом, испуњавајући ваздух најтужнијим и најпризивнијим од свих земаљских звукова.

Лал Леонидас и нејгова супруга још не беху изменили ниједну реч, али Лорен је ипак схватио да су донели одлуку.

„Ценимо вашу понуду, заповедниче Лоренсон; молим вас, пренесите нашу захвалност капетану Беју.

Нема, међутим, разлога за размишљање. Ма шта се догодило, Кумар ће за нас бити заувек изгубљен.

Чак и ако бисте успели — а као што сами кажете, то се не може јемчити — он ће се пробудити у једном страном свету, знајући да више никада неће видети свој дом, као и да су сви они које је волео већ столећима мртви. А то је тешко поднети. Намере су вам биле чстите, али он тиме не би ништа добио.

Знамо шта би он желео и шта се мора учинити. Вратите нам га. Препустићемо га мору које је толико волео.”

Ништа више није имало да се каже. Лорен је осећао истовремено огромну тугу и силно олакшање.

Извршио је своју дужност. Била је то одлука коју је очекивао.

Мали кајак сада никада неће бити завршен, али ће ипак кренути на своју прву и последњу пловидбу.

Све до смираја сунца почивао је уз руб воде, љуљушкан благим таласима мора без плиме и осеке. Лорена је узбудило, али не и изненадило када је видео колико се људи сакупило да ода последњу почаст. Цела Тарна била је ту, али многи су дошли и из других делова Јужног Острва — а неки чак и са Северног. Иако је неке привукла, можда, само морбидна радозналост — цео свет је био шокиран јединствено спектакуларном несрећом — Лорен још никада није видео тако искрене изливе туге. Уопште није слутио да су Ласанци кадри за тако дубока осећања и тог часа му се у сећање врати једна реченица на коју је Мириса наишла, пребирајући по Архиви, у потрази за утехом: „Мали пријатељ целога света.” Порекло јој је било изгубљено и нико више није могао да претпостави који је древни учењак — и у ком веку — сачувао то за потоња раздобља.

Пошто се са обома загрлио, у знак немог саучешћа, оставио је Мирису и Бранта са њеним родитељима, око којих су се окупили многобројни рођаци са оба острва. Није желео да се упознаје са новим странцима, јер добро је знао шта већина од њих зацело мисли. „Он је спасао тебе — али ти ниси могао да спасеш њега.” Био је то терет који ће морати да носи до краја живота.