Артур Кларк - Песме далеке Земље

Пошто је Алфа био дискредитован преостао је Омега, творац свега. Није, међутим, тако лако одбацити Омегу; васељена претпоставља извесно објашњавање. Или, можда, не? Постоји једна стара филозофска шала, знатно тананија него што изгледа на први поглед. Питање: Зашто је васељена овде? Одговор: Где би другде била? А сад мислим да је ово стварно довољно за једно преподне.”

„Хвала ти, Мозесе”, одврати Мириса, изгледајући помало ошамућена. „Све си то већ изговорио и раније, зар не?”

„Разуме се да јесам — и то више пута. Али, обећај ми нешто…”

„Шта то?”

„Не веруј ни речи од онога што сам ти рекао — напросто зато што сам ја то рекао. Ниједан озбијан филозофски проблем никада се не може до краја решити. Омега је још ту — а понекад ме сумње муче и око Алфе…”

Звала се Карина и било јој је осамнаест година; иако се сада први пут нашла ноћу у Кумаровом чамцу, ово нипошто није био први пут да се нашла у његовом загрљају. У ствари, она је још понајпре могла истаћи право на титулу Кумарове омиљене девојке, око које су се ломила многа копља.

Иако је сунце зашло још пре два часа, унутрашњи месец — знатно сјајнији и ближи од изгубљеног Земљиног Месеца — био је готово пун, тако да се обала, удаљена пола километра, купала у хладној, плавој светлости. Мала ватра горела је непосредно испред линије палми, где је забава још била у току. Чак се с времена на време могла чути и пригушена музика, када би надјачала благо брујање мотора који је радио на најнижем нивоу. Кумар је већ постигао свој главни наум и више му се нигде није журило. Па ипак, као сваки добар морепловац, он би се повремено одвојио од девојке да би изрекао неколико кратких упутстава аутоматском пилоту и брзо прешао погледом по обзорју.

Кумар је говорио истину, помисли Карина испуњена блаженством. Постојало је нешто веома еротично у овом правилном, благом ритму чамца, нарочито када га је појачавао ваздушни душек на коме су лежали. После овога, да ли ће икада више бити задовољна вођењем љубави на копну?

А и Кумар, за разлику од оних неколико других младих Тарнанаца које је могла да помене, био је изненађујуће нежан и увиђаван. Он није спадао у оне мушкарце заокупљене искључиво властитим задовољством; уживање му никада не би било потпуно ако не би било заједничко. Док је у мени, помисли Карина, осећам се као да сам једина девојка у читавом свемиру — чак и ако савршено добро знам да то није тачно.

Карина је неодређено била свесна да се и даље удаљују од села, али јој то није сметало. Желела је да ови тренуци потрају вечито и тешко да би марила да је барка хитала пуном брзином и ка отвореном океану, на коме није било другог копна све док се потпуно не би обишао глобус. Кумар је знао шта ради — и то у више погледа. Део њеног задовољства потицао је од потпуног поверења које јој је он уливао; у његовом наручју престајале су бриге и проблеми. Будућност није постојала, већ само безвремена садашњост.

Но, време је ипак пролазило: унутрашњи месец сада се налазио знатно више на небу. У затону страсти усне су им и даље пожудно истраживале подручја љубави када пулсирање хидромлазника престаде и барка се полако заустави.

„Стигли смо”, рече Кумар, а у гласу му се појави призвук узбуђења.

Где ли смо то стигли — помисли Карина тромо док су се раздвајали. Изгледало је као да су протекли сати од када је последњи пут бацила поглед према обали… тако да је питање било да ли је обала уопште још на видику.

Она се полако придиже, придржавајући се да је благо љуљање барке не би избацило из равнотеже — и разгорачених очију загледа се у вилинско царство које је донедавна представљало суморну баруштину пунонадежно, али и неприкладно названу Залив Мангров.

Ово, разуме се, није било први пут да се срела са високом технологијом; фузиона електрана и главни репликатор са Северног Острва били су знатно већи и деловали су упечатљивије. Али призор блиставо осветљеног лавиринта цеви и складишних танкова, кранова и опслужних механизама — тај ускомешани спој бродоградилишта и хемијског постројења, у коме је све дејствовало бешумно и делотворно под звездама, без иједног људског бића на видику — представљао је прави визуелни и психолошки шок.

Разлегао се изненадни пљусак, појачан муклом тишином ноћи, када је Кумар бацио сидро.

„Хајдемо”, позва је он враголасто. „Хоћу да ти покажем нешто.”

„Је л” није опасно?”